Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Najsrećniji sam onda kad pođem u Vraćevšnicu

Datum objave: petak, 16 oktobra, 2015
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+

Nigde se, kao u manastirima, ne prenose tako lepo nacionalni zaveti i narodna istorija.

Manastir Vraćevšnica. Foto: Milomir Stanković
Manastir Vraćevšnica. Foto: Milomir Stanković

Piše: Nemanja Dević

Manastiri su još jedina mesta gde imam vremena i mogućnosti da razmišljam, slobodno i neometano. Bez interneta, koji mi puni glavu nepotrebnim informacijama i bez telefona, koji neprestano zvoneći prekida svaki tok misli… To je razlog više da budem najsrećniji onda kad pođem u Vraćevšnicu.

Put od Beograda do Milanovca, kroz živopisni Kačer, traje oko dva i po sata. Na poslednjoj stanici, u Milanovcu, kao da prodišem i kao da sam zbacio nekakav teret s pleća – i tu ostavljam sve brige našeg brzog života i zatrovane svakodnevice. Odmah opazim ono što mi je srcu milo; Takovci i Rudničani su bistriji i glasniji, njihov govor je čist a akcenti duži. Pogledi i osmesi su im blagi, iako žive u surovijim uslovima. Tu i tamo nađe se po neki čikica sa šajkačom. Kao da smo ovim putovanjem malo zakoračili i u samu prošlost. Od Milanovca idemo još dublje u šumu i planinu, najpre autobusom do samog sela, a potom nekih pet kilometara pešice… I tu ulazimo u novu dimenziju. Gde je sve složenije i sve prostije. Gde postoji jedna hijerarhija, i jedna Istina. I isto je u svakom kraju, ma gde da nas put nanese. Ovo su još i jedine preostale oaze gde nam ne spočitavaju prostodušnost i naivnost, gde ne strepimo od laži, gde nam ne postavljaju glupava pitanja o veri, gde i sami postajemo radešni i bolji… i gde nalazimo takve, sebi slične.

Kombinujemo rad, molitvu i odmor. Za sve ima dovoljno vremena. Prepoznajemo svoj greh i tražimo iskupljenje – i to je lekovito za dušu. Dani su ispunjeni, menjamo naš ubitačni gradski ritam, i kao takvi nam traju duže – jednom rekoh da bi možda naslutili koliko je duga večnost.

Nigde se, kao u manastirima, ne prenose tako lepo nacionalni zaveti i narodna istorija. Pitam staru monahinju kako zna neku priču iz srednjeg veka, koju mi tako uverljivo svedoči. ”Pa pričala nam matera, dok smo čuvali krave!” -A njoj ko je govorio? ”I njoj stare sestre, što su tu bile pre nje”. I ne mora u tim pričama svaki detalj da bude istinit. Tu i tamo, kroz decenije i vekove, po neki detalj ili sloj je otpadao, a po neki bio dodavan. Suština je ostajala ista. Uostalom, ko nam garantuje da nekada i dokument nije poput razglednice koja prikazuje osunčani grad kroz koji protiče pitoma rečica, a u kojem u isto vreme vlada nemoral i haos… Nigde za trpezom priče neće biti tako smislene i lišene svakog praznoslovlja, i nigde nećemo sa takvim blagoslovom i poletom raditi, kao da podižemo sopstveni dom. A kakav li je tek blagoslov noćiti u sobama u kojima su još vladike i najveći duhovnici i narodni prvaci i poslenici noćevali pre vas, i kakva je slast jesti i piti iz svih onih čaša, bokala i tanjira, koji su, kao i stoljnjaci i miljei, peškiri i tronošci, ikone i barjaci – darivani ovde sa najvećom ljubavlju, uz zahvalnost, za ozdravljenje i/li za iskupljenje greha… I ko li je sve, pre nas, celivao iste ove svetinje i ikone…

Konačno, u manastirima nalazimo ono što nam je zaista potrebno za sreću.

Istinu i Ljubav, ponajpre. Oni su nam i polazište i ishodište.

Poneki osmeh.

Poneki dinar.

Čistu vodu.

Komad vedrog neba.

Utehu, ponekad.

Svima nam treba jedno isto, od pukog siromaha do gordog bogataša. A sve nam je to na dohvat ruke. Pitanje je samo da li mi zaista želimo da to iskusimo i da to osetimo. I odgovor tu ne zavisi ni od koga do od nas. Ne treba da tražimo izgovor, već način da svoje slobodno vreme katkad provedemo i na ovim svetim mestima koja nam baš iz navedenih razloga posebno ”zrače” mirom i u kojima se baš zato osećamo ”posebno”. A i u svakom našem danu, pak, da se setimo i opomenemo… i da se pomolimo. U svetu, ma koliko gordom i oholom, i u vremenu, ma koliko (naizgled) teškom i rđavom, u kojima ipak – obitava Bog.

 

Vezane vijesti:

Suviše tiho odlaze najbolji među nama – Jadovno 1941.

Prebirući po uspomenama – Jadovno 1941.

Živi život – Jadovno 1941.

„Bože pravde“ u Splitu – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top