Најновије вијести

Почетна » Најновије вијести

08. јануара 1943. затворен логор у Сиску

8. јануар 2026.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечјим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,

Рат против заборава професорке Смиље Аврамов

8. јануар 2026.

Смиља Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на путу националног освешћења и оздрављења. Када је 2. октобра 2018, у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српска академије наука и уметности. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола

Божић у Придворици 1942.

7. јануар 2026.

У знак сjећања на невине жртве jедног од наjмонутрознииjих злочина, покољ српског становништва у селу Придворици у Херцеговини, на Божић 1941. на 1942. годину, редакциjа портала Јадовно доноси диjелове књиге др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“ – том први. Наjвећи научни ауторитет и наjобjективниjи хроничар ратних дешавања у Херцеговини на страницама 340-343, између осталог, доноси детаље крвавог Божића у Придворици код Гацка. Придворица jе наjпитомиjе село у Горњем Борчу. Нипошто ниjе случаjно што су се баш у њоj зауставили први словенски досељеници на херцеговачко тле и ту основали жупу Вишеву и подигли Камберов Град. Јер, Придворица jе, будући окружена са свих страна средњенпланинским висовима обраслим у густим шумама и буjним пашњацима, пружала врло повољне услове за живот номада. Међутим,

Отишао је наш Димитрије

6. јануар 2026.

Јануарски дан, уочи Бадњег јутра 2019, донео је неизмерну бол и сузе. Отишао је наш Димитрије. Наш лички анђео међ’ анђеле небеске. Постоје људи које је лако волети, а тешко речима описати њихову величину, доброту и дела. Ретко се рађају и срећу такви који остављају траг за вечност. Боголики Мирко, христоликих дела, дечак, а јунак, борац за правду на свим пољима. Најпре на оним нашим родољубивим, коренитим личким, чијом земљом је дуго ходио, трага православног налазио и бележио, дававши себе предано и несебично, срцем, како је само он то умео. Волео је Лику, то је и његов говор, и свака архаична реч одавала. Тиме се поносио. Лику је носио и

Календар геноцида: 06. јануар 1942.

6. јануар 2026.

Годишњица страдања Срба на Кордуну. Скакавац, Вргинмост. 6. jануара 1942, на православни Бадњи дан, усташе масакрирале 240 Срба и Рома (Цигана). Домачаj луг, у шуми Млађе, код Липља, Скакавац, 6. и 7. jануара и 10. маjа 1942. Усташе су масакрирале 68 Срба, мушкараца, жена и дjеце. У Горњоj Требињи, на Кордуну усташе су побиле вишe oд 220 нeвиних цивилних жртaвa нa Бaдњaк и Бoжић, 6. и 7.jaнуaрa 1942. гoдинe. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Везане виjести: Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи нa Koрдуну

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

5. јануар 2026.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

5. јануар 2026.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

5. јануар 2026.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту

Годишњица почетка јануарске Рације 1942. у Шајкашкој области

3. јануар 2026.

Пре тачно 83 године, отпочела jе хортиjевска „Рациjа“ у Шаjкашкоj (троугао Дунава и Тисе, jужна Бачка), jедан од наjстрашниjих геноцида како по обиму тако и по начину на коjи jе почињен. Јануарска „Рациjа“ 1942. планирана jе месецима од стране мађарских државних органа: воjске, жандармериjе, полициjе, контраобавештаjне службе, по одлуци мађарске владе и намесника Миклоша Хортиjа, координирана од стране мађарског генералштаба и на терену потпомогнута од већине локалног мађарског становништва коjе jе учествовало у потказивању, привођењу, убиjању и пљачкању имовине Срба и Јевреjа. Узевши безначаjни Шаjкашки одред у жабаљском риту као повод за „чишћење“ терена, хортиjевски окупатор jе у недељу изjутра 4. jануара 1942. опколио и разбио 40-ак припадника тог Одреда,

Мирјана Стојисављевић: По трагу Бранка Ћопића

3. јануар 2026.

О лијепом и страшном животу Бранка Ћопића поводом 110 година од пишчевог рођења, 1. јануара 1915. године. Од првих новинских прича у „Политици“, од којих се издржавао у студентским данима па до краја живота Бранко Ћопић је остаo једини професионални писац у социјалистичкој Југославији, што собом довољно казује колико је безалтернативно схватао списатељски позив. Познаје ли се и приближно његов стваралачки опус, онда се без сумње може изрећи суд да је овај најзавичајнији од свих српских писаца, животно везан за родне Хашане и личке коријене из Велике Попине, сав свој ванредни таленат посветио управо страдалном крајишком тежаку пратећи његов усуд од 1941. до 1946. године,

Покољ јануара 1942. године у романијском крају

3. јануар 2026.

Јануар 1942. године означио је други велики талас злочина над српским народом у романијском крају. Прве злочине извршиле су муслиманске усташе у Сокоцу, у селима Рудине, Брејаковићи, Балтићи и Подроманија, где је страдало најмање 300 српских цивила. У селу Балтићи, убијена је жена Милоша Јовановића са шесторо дјеце старости од 2 до 14 година. Убрзо након ових злочина, на простор Сокоца стигла је и Францетићева Црна легија, настављајући терор у селима Вражићи, Бјелосављевићи и Газиводе. Тада је пострадало најмање 150 Срба. Након Сокоца, усташке јединице Црне легије су се подијелиле у двије групе. Једна је наставила крвави поход кроз српска села Сокоца, Хан Пијеска и Власенице, док је друга кренула

Ђурђица Драгаш: ПЛАВО

2. јануар 2026.

Плаво је море у којем спавам, плаво као вечност, плаво од очију мојих… У мору плавом одавно спавам,очију плавих, широм отворених. Сањам…Кућу с прозорима што се к небу плаве,увојак плави у колевци са различком. Сањам….коње са прапорцима плавим,виловите, силовите,бесне од крви плаве. Сањам…ливаду плаву од мириса,руке његове, попут сомота плавог. Сањам…Јутро плаво и лавеж паса бесних,очи зверске, од плавих плавље,од црних црње. Сањам…Крв црвену на камену плавом,смрт црну на пучини модрој. Сањам…очију отворених,са увојком плавим на грудима,жељна руку од сомота. Плаво је море у којем спавам,плаво као вечност,плаво од очију мојих… Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

2. јануар 2026.

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе

Зорица Ђоковић: Писмо деди

31. децембар 2025.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно нема. Стање ствари тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Јован Мирић: „Не брини, чика ће то полако“

31. децембар 2025.

Убијање српске деце није ни зверство ни дивљаштво, јер ни звери ни дивљаци нису такви. У објашњавању убијања деце не обраћамо се ни биологији ни изворима (ретке) индивидуалне патологије. Обраћамо се култури Једна од теоријских оријентација у психологији, етолошка психологија (или биологија понашања, како се понекад назива), позната је нарочито по методу посматрања живих јединки у природним условима. Најшири теоријски оквир за етологе је теорија еволуције. Свака жива врста располаже, према њима, једним ограниченим скупом за њу специфичних урођених система понашања, који се, иако урођени, могу у мањој или већој мери мењати под утицајем искуства. У проучавању човека етолози су нарочито били окренути невербалној комуникацији и успостављању везе између мајке