arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их неко спасава и усваја?

Поводом тужне годишњице страдање српске дjеце са Козаре, Поткозарjа, Баниjе, Кордуна, Славониjе, Срема и Лике у НДХ 1942.године. У вриjеме Другог свjетског рата, наjвише српског народа страдало jе у НДХ 1942. године у Независноj Држави Хрватскоj. Врхунац, наjмасовниjе страдање, било jе у  jулу мjесецу, са масовним почетком већ мjесеца jуна а траjало jе до мjесеца октобра. Ова констатациjа не умањуjе и не може запоставити на стотине хиљада побиjених младих људи, жена, дjеце и стараца до тога датума, почев од 10 априла 1941. године. Љетњих мjесеци 1942.године, усташко домобранске jединице хрватске и њемачке воjске, отпочеле су и спровеле операциjе чишћења Козаре од тамошњих устаника/партизана углавном српског састава. Пред кољачким поступцима учесника

СЕЋАЊЕ НА МАСАКР У КРИВОЈ РЕЦИ: Палили људе, дигли цркву у ваздух, најмлађа жртва беба Вера

Средина октобра 1942. године најужаснији је период у сећању мештана Криве Реке и Копаоника, а први попис жртава који је урадио судија Радован Марковић исте године сведочи о размерама трагедије: фолксдојчери су тада побили више од 300 мештана поткопаоничких села у масакру у коме су пекли људе, палили читаве породице у колибама, стрељали на ливади, ампутирали им руке и ноге. Остало је упамћено да су 70 цивила угурали у претходно минирану Цркву Светог Петра и Павла и дигли је у ваздух. СС дивизија „Принц Еуген”, у чијим редовима је било око 1.500 војника, подунавских Немаца, под командом пуковника бивше војске Краљевине Фрање Кодра и са Бугарским 36. пешадијским пуком од

По хрватској потјерници Пољаци ухапсили Србина из Грубишног Поља

У  петак 17.10.2025. је у Пољској полиција ухапсила Србина Живка Загорца сина Душана, рођеног 1946. године у Турчевић Пољу (РХ), с пребивалиштем у Лештанима, општина Гроцка, због наводно почињеног ратног злочина у току 1991. године. Према Веритасовим, сазнањима ухапшени Живко Загорац живи у Канади од 1992. године и посједује канадско и држављанство Републике Србије. Ухапшен је приликом повратка из Србије преко Пољске авионом за Канаду. Жупанијско државно одвјетништво у Загребу подигло је 21. априла 2025. године оптужницу пред Жупанијским судом у Загребу, против сљедећих оптуженика: Живка Загорца (1946), Раде Чакмака (1945), Ранка Раделића (1951), Бранка Чортана (1950), Лазе Саватовића (1954), Миленка Стојића (1957), Тихомира Антешевића (1960), Јована Берака (1962), Ранка

ЈЕЗИВИ НЕМАЧКИ МАСАКРИ У ОКТОБРУ 1941. БИЛИ СУ ДЕО ВЕЋЕГ ПЛАНА ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА

Немачки план за истребљење Срба почео је да се спроводи масакрима у октобру 1941. у Јадру и у Краљеву као одговор на војне успехе уједињених устаника који су у Србији ослободили територију на којој је живело око милион становника! Хитлер је 16. септембра 1941. наредио контраофанзиву праћену систематским терором над цивилима. Непосредни командант злочина генерал Франц Беме 25. септембра 1941. наређује: „Ако овде не поступимо свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши ће се губици пењати до изнемоглости. Ваш задатак је да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКА ТОРБА

У торбу стаде комад крува и слутња црна, од чоје црња. Ткале су је руке младе. Нити сунца у њу сплеле. Црвеном оживеле, зеленом окадиле. Ткале су је руке девојачке. У ресе јој песму скриле. Црвеном се ружом радовале, жутим класјем к небу виле. Изаткале руке младе, торба личку, наду девојачку. У мираз је из куће понеле. Накићену, опевану, сузом испраћену. Замирисала торба на јабуку зрелу. На дечје руке и косу плаву. Руже се црвене животу радовале, зелена трава табане миловала. Расла је торба к’о кућа пуна. Житом се китила, Ињем соколила. Потоком бистрим умивала. Ал’ свану јутро несвануло. Разли се мрак по земљи личкој. У торбу стаде комад крува

Одавно нема Ћопића, па ни највећег дијела његовог опјеваног Подгрмеча,  али он је трајно остао запамћен у Ћопићевом дјелу, а то значи вјечно. 

Поздравни говор проф. др Мирјане Стојисављевић на овогодишњим „Ћопићевим стазама дјетињства“ одржаним у Хашанима 12. октобра 2025. године. Поштоване даме и господо, ћопићевци и ћопићевке,   начелниче Општине Крупа на Уни,  господине Гојко Кличковићу, замјениче начелника, господине Мирославе Радаковићу, драги пјесници, учесници поетског часа у част нашега Бранка Ћопића, поштовани добитниче овогодишње награде „Благодарје“, представниче новоосноване Библиотеке „Бранко Ћопић“ из Велике Попине, Ђорђе Стојисављевићу,   драги ђаци и наставници основних школа које носе име великог писца, и изнад свега, драги добитници награда за литерарни рад са темом Јежеве кућице; Потом, драги гости наших суорганизатора, Општине Крупа на Уни, на концу, и поштовани мајстори који сте градили ово лијепо здање, наше

Слика 3: Оштећена црква Св.Преображења у Црквеном Боку (Фото: Б. Турајлић)

О злочинима над Србима из села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок на Банији

До данас, деценијама након Другог свјетског рата, није дефинитивно утврђен списак имена свих жртава усташког геноцида на подручју општине Црквени Бок. Општина Црквени Бок се састоји од села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок. Ова села се налазе на десној обали ријеке Саве, 40 км далеко од Сиска, 50 км узводно према Јасеновцу. Становништво је 100% српско-православно. Према попису становништва из 1931. године, у ова три села било је укупно 2725 становника. У селу су биле цркве Св. Преображења Господњег, саграђена 1880 и црква Св. Ане, завршена 1930 године. Неколико дана након формирања Независне Државе Хрватске, усташе преузимају власт у општини Црквени Бок, хапсе виђеније Србе, туку их, малтретирају и

У Хашанима одржана манифестација „Ћопићевим стазама дјетињства“ (ВИДЕО)

У Хашанима родном мјесту књижевника Бранка Ћопића одржане су „Ћопићеве стазе дјетињства“. Отворено је новоизграђено позориште за дјецу“ Јежева кућица. Стихове најплодоноснијег писца наше књижевности читали су ученици и књижевници. Најуспјешнији литерарни рад о теми Јежева кућица написала је Ива Панчић ученица Основне школе „Бранко Ћопић“ из Бањалуке. Ове године Фондација је награду „Благодарје“ додијелила Народној библиотеци“ Бранко Ћопић “ из Велике Попине у Грачацу у Хрватској. Фондација „Бранко Ћопић“ и општина Крупа на Уни заједно раде на реализацији пројекта „Башта сљезове боје-Хашани“. На почетку је положен вијенац код пишчеве бисте код спомен-школе „Бранко Ћопић“. Фото: СРНА Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима. Прву књижевну награду

Наташа Дракулић: Празна села и гробови без имена

Име села Дивосела у Лици, крај Госпића, настало је етимолошки спајањем речи дивно и село. Кажу да је баш такво и било; богато и велико, на лепом положају, мада то не знам јер никад у њему нисам била иако ми километражом није било далеко од родне куће. Била сам недавно тек надомак, у манастиру Медак, који више од три века одолева велебитским ветровима, али данас је, нажалост, усамљен. У прошлости, до Другог светског рата, село Дивосело је било још богатије и насељеније са православном црквом саграђеном половином 18. века, посвећеној Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Имало је и велику школу, а број становника се по пописима становништва из друге

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

Навршило се осам година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи „Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.“ чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

dara_banovic.jpg

Дара Бановић

Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи свjедок покоља коjи су извршиле усташе над становништвом села Паланчишта и Горњи Јеловац, 22. и 23. октобра 1942. године. У покољу jе убиjено 650 људи, махом жена и дjеце, а Дара jе своjим очима видjела масакр над око 300 жртава. Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживjела jе оваj усташки покољ, али њена дjеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису. Она jе jедан од свjедока коjи jе наjвjеродостоjниjе испричао одвиjање покоља. Њен лик на малим екранима видjели су милиони гледалаца широм бивше СФРЈ, приликом откривањаспоменика на Мраковици, 1972. године. Дара jе том приликом уручила предсjеднику Јосипу Брозу Титу,

Ослобођени Јасеновац

Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети. Били су посљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије. Година је 1945. А ријека… то је ријека Уна низ коју идемо. Аутор: Ћамил Сијарић Оно неколико градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Нијемаца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијеве стране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су – чују се некако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, али никако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идеш онако на своју срећу… Испред подне – а

Милан Басташић (1931 – 2016.)

Био је један од оснивача удружења грађана Јадовно 1941. Навршило се осам година од упокојења. Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу.Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

Ђурђица Драгаш: ТАМО

Тамо у крају моме црвени се јабука и кућу чува. Шипурак на сунцу спава.Тамо у завичају мирише сои самује пожутела трава. Облацима ветар размазује небо.Тамо у крају моме црвени се јабукаи кућу чува.Кућу без зидова, без крова и врата.Кућу срцем отемељену,душом озидану,сећањем покровљену. Спушта се јесен низ двориште.Тамо у завичају још мирише земљаи корита жедна чекају кишу.Бура односи трагове лета,вечна и снажна,невеста камена. Заћи ће сунце.Тамо у крају моме умреће на модрим врховима Велебита,црвено попут кајања.Умреће да би се родило опети сенке заробило наше..Испред кућебез зидова и крова. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Ћирилица у нестајању

Истраживање Завода за проучавање културног развитка о употреби ћирилице. О феномену све

ИГРА

Ми, Срби, толико пута у историjи смо били сведоци оног чувеног народног

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.