Најновије вијести

Почетна » Најновије вијести

ТРАГЕДИЈА ПОДНО ПЛАНИНСКИХ МАСИВА ЛИКЕ: ЗАТИРАЊЕ СРПСКОГ СЕЛА ЈОШАН 1942. ГОДИНЕ

22. септембар 2026.

У другој половини септембра 1942. године, на подручју подно Удбине, одиграо се један од најсуровијих злочина Независне Државе Хрватске над српским цивилним становништвом тог дијела Лике. За свега десетак дана мирно село Јошан претворено је у потпуно згариште, а његови становници, углавном нејач која није била у могућности да оде у збјегове или у устаничке борбене редове, немилосрдно су побијени на кућним праговима или живи спаљени у својим домовима. ХРВАТСКА КАЗНЕНА ЕКСПЕДИЦИЈА Према доступној архивској грађи и записима свједока, хрватске усташе су средином септембра предузеле масовну казнену операцију чији је циљ био етничко чишћење Срба, тј. потпуно физичко и материјално уништење овог насеља. Како је већина војно способних мушкараца већ

Зорица Ђоковић: Писмо деди

22. септембар 2026.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно нема. Стање ствари тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Фељтон Политика: Пут дуг два дана ћутања (1)

22. септембар 2026.

Кости jош леже на дну jама. Хоће ли некоме икада пасти на памет да их достоjно сахрани Молитва за жртве (Фото А. Апостоловски) Јадовно – Сваки рат је ђавоља ујдурма. Природа је све уредила да живот на Велебиту подсећа на бајку. Потом су се у тај савршени склад букових шума, животиња и тиркизног неба умешали људи. Једни су били џелати, други жртве. Гротло Шаранове јаме опасано је оградом од ланаца. Оно и даље зјапи, као уклета црна рупа. На његовом дну, леже посмртни остаци хиљада Срба и Јевреја. Слушам свештенике, осећам мирис тамјана, чујем говоре чланова Удружења „Јадовно 1941” и питам се, шта су осећале усташе које су бацале људе

Да се не заборави: 32 године од злочина хрватских снага на Коранском мосту

21. септембар 2026.

Тог 21. септембра 1991. године припадници МУП-а Хрватске и „зенги“, испред моста на ријеци Корани у Карловцу, зауставили су два војна камиона ЈНА. У камионима су се из касарне „Мекушје“ у касарну „Логориште“ превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су одложили оружје након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени. Одмах по предаји једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у просторије полиције, а друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пјешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама и започела „крвави пир“ над заробљеницима, од којих су

Филм “Дјеца Козаре“ стиже пред публику: Премијера 2. октобра у Београду, дан касније у Бањој Луци

21. септембар 2026.

Дуго очекивани филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре“ коначно ће бити приказан пред публиком. Београдска премијера заказана је за 2. октобар у Сава центру, док ће дан касније филм бити приказан у Бањалуци, у дворани „Борик“. После година рада на једном од најзахтевнијих филмских пројеката у региону, редитељ Лордан Зафрановић приводи крају пут свог дуго очекиваног остварења посвећеног страдању становништва Козаре током Другог светског рата. Према најави, прва премијера биће одржана 2. октобра у Београду, у Сава центру, а већ сутрадан, 3. октобра у 19 часова, филм ће бити приказан у бањалучкој дворани „Борик“. Информацију о премијери у Бањалуци објавио је Милорад Додик након сусрета са Зафрановићем у

У 120 гробница 550.800 мртвих, још неистражено око 70 стратишта

21. септембар 2026.

ДОКУМЕНТ О ЈАСЕНОВЦУ ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ ВЛАДИМИРА ДЕДИЈЕРА Пише: Никола Милованчев У српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу одржан је септембра месеца прошле године, симпозијум посвећен јасеновачким жртвама. Том приликом је, у расправи, споменут број од 700.000 јасеновачких жртава, на шта је реаговао владика г. Јован Ћулибрк изјавом: „Не смијемо се набацивати бројкама јер вријеђају жртве, њихове породице и потомке.”. С обзиром на то да је, пре тога, један од историчара у својем излагању говорио о 100.000 јасеновачких страдалника (проф. И. Голдштајн), јасно је на шта г. Ћулибрк мисли када каже „набацивање жртвама”. Са чуђењем могу да констатујем да се на ове симпозијуме под окриљем наше СПЦ у Загребу

Књига на дар: Салваторе Лои „Југославија 1941.“

21. септембар 2026.

Салваторе Лои ((1917–1990) је био италијански адвокат, лингвиста и обавештајни официр у Југославији 1941. године, који је боравио у подручјима Далмације и Like, пре него што је упућен на Источни фронт. Књига доноси изворну архивску грађу и сведочанства о догађајима на почетку Другог светског рата у Југославији и споразумима Италијана са српским устаницима у Книнској Крајини и на Тромеђи, ради њихове заштите од хрватских усташа. Књига открива детаље о политичко-војним споразумима између Италијана и српских устаника у Книнској Крајини (Отрићки споразум и споразум у Пађенима), пружа увид у околности под којима је српско становништво у тим крајевима покушало да се заштити од прогона и усташких злочина у Независној Држави Хрватској.

Бојан Вегара: Све их Ратко на чистину истјера

20. септембар 2026.

Сад знамо и да оваквих ко ја има много и да вам више никад и нигдје пардона нећемо дати. Сједим иза куће у свом свијету. Размишљам. Опет ми на памети Ратко. Смијем се сам себи од неке радости. Драго ми што не морам страховат од наших Срба, што књиге пишу и уче дјецу. И што сам од оне генерације, која је стасала уз Раткове војнике. Генерације, која је у кафани након рата држала Раткову слику и салутирала му на сваку љуту, што рану лијечи. Е, та генерација је одгојила стотине њих око себе, који знају за Ратка. Расули нас јесу и гонили, али нас нису побједили. Данас се многи стиде

Потписан споразум између “Спомен-подручја Доња Градина” и “Меморијалног центра Старо сајмиште”

19. септембар 2026.

Велики број људи из подручја које гравитира ка Козари и Поткозарју депортован је у логор на Сајмишту, где су страдали. Меморијални центар “Старо сајмиште” и Јавна установа “Спомен-подручје Доња Градина” заједнички ће чувати сећање на жртве усташког злочина геноцида у НДХ, као и злочине над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на читавој територији бивше Југославије. Ово стоји у Споразуму који су јуче потписале директорке “Старог сајмишта” и “Спомен-подручја Доња Градина” Кринка Видаковић Петров и Тања Тулековић, а документ је потписан Другог дана манифестације “Дани Српске у Србији”. Кринка Видаковић Петров рекла је да су два логора на простору сајмишта била повезана са Доњом Градином, јер је

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА КОЗАРЧАНА У БЕОГРАДУ

19. септембар 2026.

На никада исцељене ране, Козарчанима, али и свима онима који баштине сећање на ове мученике, додата је нова доза соли. Непознати учиниоци су, сумња се, почетком овога месеца уклонили спомен плочу којом је обележено место на којем су похрањена тела око 6.500 жртава фашистичког терора, доминантно Срба, мучених и убијених у прихватном логору Земун у периоду од 1942. до 1944. године. Овај логор, за нас Козарчане, значајан је по томе што је велики део уморених, који нађоше своју вечну кућу на Земунском гробљу, доведен са терена Козаре и Поткозарја. На никада исцељене ране, Козарчанима, али и свима онима који баштине сећање на ове мученике, додата је нова доза соли. Удружење

Немања Девић: Четири услова за пописивање српских жртава геноцида

18. септембар 2026.

Док не обезбедимо све услове, нећемо имати могућност да се оваквом задатку посветимо као једном од примарних за српску историографију. „Јунацима палим за ослобођење и уједињење српства 1912-1919”, пише на спомен- плочи погинулим Шумадинцима, постављеној у манастиру Благовештење рудничко. Споменик су између два светска рата подигле њихове породице и ратни другови. Дирљив је, јер натпис на белом мермеру говори другачије о циљевима борбе тих војника, него што је то прокламовано у одлукама српске владе (Нишка декларација 1914) и чином уједињења 1918. године. У званичној политици јесте се говорило о „ослобођењу и уједињењу”, али без овог, за нове грађане нове државе, незгодног „српства”. Држава заборава Било би занимљиво прикупити већи број

КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

18. септембар 2026.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Пише Станојевић Зоран Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав. Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе. Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет

Саво Штрбац: Срби на потерницама да се не би враћали на огњишта? [Видео]

18. септембар 2026.

Проценат осуђених Срба пред регионалним судовима је драстичан. Може ли се математички и правно доказати да је на делу селективна правда, или је реч о организованој политичкој агенди? Док међународни и регионални судови тврде да перу историјске љаге, статистика неумољиво отвара питање: да ли су право и правда на Балкану постали селективни инструмент политике? Да ли се тајним оптужницама и пресудама у одсуству једном народу трајно забрањује повратак на вековна огњишта? Потрага за несталима? Идентификација? Поређење суђења пред Трибуналом и Специјалним судом за Косово (и Метохију). Извор: VERITAS

Цар Николај слао Србе да спасу отаџбину

18. септембар 2026.

Пре тачно 100 година наши сународници из царске Русије кренули на Солунски фронт и победили. У Велики рат кренуло је више од 60.000 добровољаца. Пише/Марко Лопушина Када је Аустроугарска објавила рат Краљевини Србији у границама ове монархије живело је око милион наших људи. Срби који су живели на подручју данашњих Аустрије, Мађарске, Хрватске, Босне, Словеније, али и у деловима Словачке и Чешке, дакле на подручју Аустроугарске, нашли су се у Првом светском рату присилно мобилисани на Источном фронту. Не желећи да ратују за Хабзбуршку монархију, а против словенске браће на Балкану и у Русији, многи Срби су се предали руским бригадама. Историчари тврде да је око 100.000 Срба из Аустроугарске

Саво Штрбац: Потрага за истином о (само)убиству Јованке Ратковић

17. септембар 2026.

И поред свих ових доказа, систем је одлучио да случај експресно затвори као самоубиство Пише: Саво Штрбац У архиви Документационо-информативног центра „Веритас” налази се једна наизглед штура административна порука Међународног комитета Црвеног крста из септембра 1996. У њој се породица нестале Јованке Ратковић званично обавештава да је потрага завршена, јер је према подацима хрватске полиције „тражена особа починила самоубиство вешањем”. Кратко, бирократски, хладно и привидно коначно. Случај је за систем архивиран. Међутим, када се отворе оригиналне, деценијама скриване странице увиђајне и медицинске документације из ратног августа 1992, иза те званичне констатације почињу да израњају велике нелогичности на логична питања. Ова питања већ 34 године муче Јованкину породицу, а у мени