NAIVNO JE OČEKIVANjE DA JE OTKLONjENA KOSOVSKA KOMPONENTA SRPSKE POLITIKE

Intervju sa profesorom Milom Lomparom

Političari je mogu samo zatomiti neko vreme. Njihova sramota pripada svima, jer smo postigli jedinstvo na ideji nacionalne izdaje 

U vašoj knjizi Duh samoporicanja bavite
se, između ostalog, fenomenom nekritičkog samooptuživanja kod Srba. Smatrate li da je taj „duh samoporicanja“ mnogo opasniji po budućnost srpskog naroda od napada i optuživanja koja dolaze „sa strane“?

— Reč je o jednom istorijskom ritmu koji je preovlađujući u našoj ukupnoj – i društvenoj, i državnoj, i kulturnoj – politici čitav dvadeseti vek. Pokušavam da ga opišem kao fenomen dugog trajanja. Takvi fenomeni – kako uče istoričari koje nazivaju analistima – odvijaju se u dubinskim slojevima društva i traju bez obzira na ideološke racionalizacije: oni se, dakle, mogu prostirati kroz različita društvena uređenja i mogu upotrebljvati čak i suprotstavljena ideološka obrazloženja u različitim vremenima. Zar nismo posmatrali – u proteklih dvadeset godina – kako isti ljudi koji su podržavali jednopartijski poredak, klicali samoupravnom socijalizmu i politici nesvrstanosti, odjednom počinju da zagovaraju liberalni poredak, višepartijski sistem i evropsku bezalternativnost? Njihov komunizam postao je njihovo evropejstvo.

Intelektualci često igraju ulogu kontrolora istorijskog procesa: oni propuštaju neke ljude u javni prostor, dok neke ljude neprestano isključuju iz njega. Samo zato što su smatrali da postoji moralno uporište koje im omogućava da javno apeluju da – osuđen na devet meseci zatvora zato što je rekao da ustavni amandmani iz 1971. godine pretvaraju Jugoslaviju u geografski pojam – Mihailo Đurić bude pomilovan, samo zbog toga, nekoliko profesora i asistenata je – dobivši ocenu o moralno-političkoj nepodobnosti – isterano sa Pravnog fakulteta u Beogradu: u periodu između 1973. i 1975. godine. Jedan od nastavnika koji su glasali da se izbace sa Pravnog fakulteta ljudi za koje je pisalo da su stručni, ali da nisu moralno-politički podobni da budu profesori, jedan od onih koji je prionuo uz ideološku diskriminaciju, bio je – časni Vojin Dimitrijević.

Tako je čovek koji je – u jednopartijskoj diktaturi, u 1975. godini – prionuo uz višestruku diskriminaciju ljudi, samo zato što su oni nastojali da Mihailo Đurić bude pomilovan, postao – u novim okolnostima višepartijskog sveta, u 1990. godini – procenitelj političke korektnosti u nas: sada u ime demokratije i ljudskih prava. On je, dakle, ocenjivao ljude u ime moralno-političke podobnosti, da bi – kada je komunizam otplovio u ropotarnicu istorije – nastavio da daje ocene u ime ljudskih prava. Zar to ne pokazuje kako se diskriminacija neprestano proteže iz jednog u drugi sistem, kako su njeni nosioci svagda isti ljudi, dok se samo menjaju ideološka obrazloženja?

Ako želite da shvatite šta oni čine, šta brane i čemu teže, pogledajte šta osporavaju: ako se ono šta osporavaju podudara u dva u svemu različita društvena poretka (socijalizam – kapitalizam, jednopartijski poredak – višepartijski sistem), onda je taj nevidljivi kontinuitet u stvari istinski istorijski ritam. U oba slučaja su na udaru srpska nacionalna prava. Tako su komunisti postali globalisti: borba protiv srpskih nacionalnih prava u komunizmu učinila ih je oslobođenim odgovornosti za istorijski debakl komunizma i upotrebljivim za sadašnji raspored istorijskih sila.

Momenat u kojem shvatanja i naloge stranih sila i interesa počnemo nekritički da racionalizujemo u svojoj javnoj svesti jeste momenat samoporicanja. To ne znači da treba zatomiti kritičku i samokritičku svest. One su neophodne da bismo mogli razlikovati sopstvene mane i ogrešenja od nametnutih i ideologizovanih krivica. Ukoliko ideologizovana krivica postane preovlađujući vektor javne svesti, ukoliko ne razvijemo organizacione forme suprotstavljanja, ukoliko ne obnovimo i unapredimo središnji pojam srpske politike u devetnaestom veku – to je pojam srpskog stanovišta – nalazimo se na putu da učinimo duh samoporicanja delatnim duhom naše javne svesti: s obe strane Drine i u Crnoj Gori. Osnovna formula duha samoporicanja glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko – kao Njegoš, kao Andrić, kao Selimović, kao Kulenović, kao Lubarda – vremenom prestalo da bude srpsko. On ima svoje kulturne i političke sadržaje: nadolazi obnovajugosfere, u čijem središtu prebiva hrvatska dominacija.

Da li je samooptuživanje fenomen koji je karakterističan samo za Srbe kada govorimo o narodima koji su nekada zajedno živjeli u Jugoslaviji?

— To nije spontan proces. Srpska krivica je regulativni pojam, kojim se nameće samooptuživanje kao prikladan oblik javne svesti. Ona je kao pojam formirana posle Prvog svetskog rata, kao rezultat nemačkog osporavanja odgovornosti za taj rat, da bi – sa promenjenim ideološkim predznakom, ali sa istim rasporedom delatnih sila – osvanula u komunističkoj ideologiji. Tada je nosila ime velikosrpske hegemonije: prvo je obuhvatala sam srpski narod, da bi – zbog potreba Kominterne – vremenom počela imenovati velikosrpsku buržoaziju. U skladu sa tom ideologijom bio je uređen poredak titoističke Jugoslavije.

Ako pedeset godina upotrebljavate jedan pojam, onda on postaje samorazumljiv i neproblematičan: i za pripadnike srpskog naroda, i za druge narode u titoističkoj Jugoslaviji. Zašto bi oni sami sebe – u takvom rasporedu okolnosti – optuživali? Kako da Srbi sebe ne vide kao optužene kada je u školi, na partijskim kongresima, u Titovim govorima, neprestano na delu pojam velikosrpske hegemonije?

Treći oblik srpske krivice vezan je za raspad titoističke Jugoslavije: bili smo krivi i zbog njenog nastanka i zbog njenog nestanka. To pokazuje da srpska krivica pripada onoj vrsti pojmova koje možemo – po ugledu na Ernsta Topiča – nazvati „praznim formama“, jer se neprestano puni različitim ideološkim sadržajima i ostaje delotvorna.

Tek temeljnim razračunavanjem sa ovim ideološkim nametanjem, tek samosvesnim zastupanjem srpskog stanovišta kao legitimnog i evropskog oblika našeg političkog delovanja, tek naglašavanjem da bez prisustvasrpskog stanovišta nema pluralističkog i demokratskog političkog sistema (kakav je to demokratski sistem u kojem je jedna miroljubiva i nenasilna politika unapred isključena?), možemo postupno i bez velikih nada u trenutni uspeh pokušati da popravimo istorijski položaj srpskog naroda.

Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok moralnog posrnuća srpskog naroda? Da li je tome doprinela ideja jugoslovenstva, „velikosrpski nacionalizam“, kako ga nazivaju naše dojučerašnje komšije iz zajedničke države, ili nešto drugo?

— Svakako da glavni činilac proističe iz ideologije i prakse titoističkog jugoslovenstva. Jer, ona – usled svoje vremenske blizine, dužine svog trajanja, veštačkih no delotvornih zasada u različitim formama života – još uvek najdalekosežnije odjekuje u najviše glava. Ona je nastala spajanjem ideologijâ jugoslovenstva i komunističkog učenja o velikosrpskoj hegemoniji. Karakteriše je raspored političkih sila, okolnosti i aktera u čijem je središtu hrvatska dominacija. Titoističko jugoslovenstvo je produžetak i razgranavanje oblika austrijskog jugoslovenstva.

U tom smislu na istorijsku sudbinu srpskog naroda snažno utiče kulturna i simbolička, pa tek potom privredna i državna, upotreba habzburške konstante. Ona je postavljena kao najdelotvorniji činilac pri neutralisanju srpskog faktora unutar balkanskog rešenja istočnog pitanja: to je pitanje o sudbini evropske Turske. Prirodno je da se ona proteže kako na razumevanje uzroka za izbijanje Prvog svetskog rata, pitanje odgovornosti za taj rat, oblikovanje Principove istorijske figure, tako i na naše današnje okolnosti. Ta pitanja nikad nisu zamrla. Samoporicanje počinje ako nekritički usvojimo ono što se danas nameće kada je reč o odgovornosti za Prvi svetski rat. Jer to obezbeđuje potpunu destrukciju moralnog osnova srpskog naroda – sve do degradacije kosovskog zaveta i Obilićevog podviga – i medijsko aktuelizovanje u pravcu sadašnje srpske odgovornosti.

Sva su ta pitanja bila na dnevnom redu i tridesetih godina dvadesetog veka. Tada je – za razliku od sadašnjih istoričara, propagandista i pisaca – Vladimir Ćorović napisao ogromnu knjigu o odgovornosti za Prvi svetski rat. U njoj je – na osnovu autentičnih dokumenata i izvora – pokazao da nestanak Srbije predstavlja istorijsku konstantu u planovima Austro-Ugarske. Istorijske činjenice nas upućuju na saznanje o opstanku Srbije kao realnoj temi svih njenih aktivnosti u vreme vlade kralja Petra I. „’Treba aktivisati i skoncentrisati svu snagu narodnu u tom jednom cilju, da se brani opstanak, samostalni državni život Srbije’, pisao je u jednom privatnom pismu 7. marta 1904. M. Milovanović N. Pašiću, ’sve je drugo sad i sva unutrašnja politika i sređivanje finansija i podizanje ekonomsko, od uzgrednoga značaja. Ako budemo živi i zdravi za sve će biti vremena docnije, kad ova oluja prođe.’“ Da li je iskusni i miroljubivi srpski državnik preterivao u opisu realnih i životnih teškoća?

U planu grofa Goluhovskog, austrijskog ministra spoljnih poslova, pravljenom za susret austrijskog i nemačkog cara u septembru 1903. godine, rešenje balkanskog pitanja podrazumeva „slabu Srbiju“. To – kao „politički program Balplaca“ – ponavlja austrijski predstavnik u Carigradu. U pismu Konrada fon Hecendorfa, načelnika austrijskog Generalštaba, od 18. decembra 1907, kao krajnji cilj u balkanskom rešenju imenovana je „aneksija Srbije“. On to ponavlja u memoaru podnesenom caru 3. aprila 1909. godine i u memoaru podnesenom prestolonasledniku 15. decembra 1909. godine. Tog mišljenja je i visoki nemački diplomata u berlinskom aktu od 18. februara 1910. godine. Jedna od četiri osnovne tačke austrijske balkanske politike, kako je oblikuje austrijski ministar Leopold Berhtold, glasi: „Niederhaltung Serbiens“. Ni srpske pobede u balkanskim ratovima ne menjaju ništa u osnovnom pogledu na balkansko rešenje, pa Konrad fon Hecendorf – u memoaru od 28. oktobra 1912. godine – predlaže da Srbija „izgubi svoju samostalnost i da svoju sudbinu potčini vođstvu Habsburške monarhije“. To je – ponavlja neumorno – srž austrijskog balkanskog rešenja. U njemu „Srbija bi se imala prosto podeliti: Sandžak i zapadnu Srbiju trebalo bi dobiti Austrija, niški i pirotski kraj Bugarska, a istočni deo Srbije između Morave i Timoka Rumunija“. Tu je podelu ponovio i u pismu od 28. maja 1912. godine i u audijenciji kod prestolonaslednika od 2. januara 1913. godine. Ne samo da je nestanak Srbije realna činjenica u nacrtima balkanskog rešenja nego – u rečima sekretara bugarskog kralja Ferdinanda od 20. aprila 1913. godine – ta sudbina obuhvata i srpski narod: „Taj narod mora iščeznuti, inače neće biti mira”. Načelnik bečkog Ministarstva inostranih dela, bivši poslanik u Beogradu, grof Forgač govorio je – u leto 1913. godine – „da bi rado na svakoj sobi u Ministarstvu nad vrata stavio natpis: delenda est Serbia, jer je on ’uništenje Srbije smatrao kao osnovni uslov za opstanak Monarhije’.“

Zašto sekularno sveštenstvo neprestano uklanja iz vidnog polja ovu realnu činjenicu? Zato što ona otkriva koliko je besmislena propagandna upotreba sarajevskog atentata. Ako je besmislena, to ne znači da je – u sadašnjim prilikama – neefikasna. Jer laž je efikasna. Nesumnjivo istorijski osvedočena u brojnim dokumentima, ponavljana u različitim prilikama, ova bezuslovna i besprizivna usredsređenost na nestanak Srbije pokazuje da nijedna od brojnih slabosti, uslovljenih neuravnoteženim istorijskim razvojem, brojnim društvenim protivrečnostima i sukobima, nedovoljno zasnovanim procesom modernizacije Srbije kao karakteristično balkanske zemlje, nije uzrok njenog odsudnog posrtanja, nego je to neotklonjiva spoljna težnja da nestane ne samo srpske države nego i srpskog naroda.

Ako je u godini 1936. Ćorovićeva knjiga sklonjena iz javnosti, ako je nestalo njenog engleskog prevoda, ako je pretežni deo njenog tiraža uništen, ako nije preštampana za sve vreme titoističke Jugoslavije, nego je objavljena u malom tiražu 1992, ako niko danas – kada je toliko aktuelna – ne želi da obnovi njeno prisustvo u javnoj svesti niti da ima sluha za njene argumente, onda je na delu duh samoporicanja u različitim političkim sistemima. Ne treba se čuditi što je moralna dezorijentacija našeg sveta uzela toliki zamah.

Kako komentarišete stvaranje novih jezika na ovim prostorima?

— U lingvističkom i istorijskom smislu – to je besmisleno. Ako su svi Srbi govorili štokavskim narečjem, koje je u osnovi srpskog jezika, kako oni štokavci koji se određuju kao Srbi i žive van Srbije ne govore srpskim jezikom? Ali kultura nije samo prirodna nego i veštačka činjenica: ona se uređuje, menja, preinačava. Sadašnje nastojanje je rezultat istorijske i ideološke racionalizacije osnovne formule samoporicanja: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi ono što se ne imenuje kao srbijansko – jezik Srba u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori – vremenom prestalo da se imenuje kao srpsko. To je unutrašnja putanja postupka odnarođavanja. Ne treba zaboraviti da je ona institucionalizovana u Ustavu SR Hrvatske iz 1974. godine. Ako je to bila avangarda, zašto bi postupci u Crnoj Gori – posle 2006. godine – stremili drugom cilju?

Otud je ključno da srpska kulturna politika istraje na maksimi da svi Srbi govore srpskim jezikom. To znači da istorijska i lingvistička pitanja – u praktičnoj strani stvari – treba ostaviti po strani, da se treba usredsrediti na praktična i univerzalna prava srpskog naroda. Ako Hrvat u Subotici ima institucionalno pravo da govori hrvatskim jezikom, zašto Srbin u Vukovaru nema institucionalno pravo da govori srpskim jezikom i da piše ćirilicom? To pitanje je postavljeno u mojoj knjizi 2011. godine. Današnji – s jeseni 2013. godine – događaji iz Vukovara, u kojem se razbijaju ćirilične table, u zemlji koja je član Evropske unije, u Evropskoj uniji koja na te nasilne postupke ostaje nema, pokazuju koliko je pitanje koje postavlja moja knjiga aktuelno, jer počiva na ideji o ljudskim pravima: samo tu ideju primenjuje i na Srbe. Ali ti događaji pokazuju i koliko sadašnja srpska politika – koju predvode predsednici SNS i SPS – nastavlja utrvenom stazom samoporicanja. U Srbiji se, dakle, promenila vlast, ali se nije promenio režim.

Da li Evropska unija zaista nema alternativu, kako često možemo da čujemo od brojnih srpskih političara?

— Odlučujuće je da shvatimo šta ta formula podrazumeva. U vremenu u kojem nastaje titoistička Jugoslavija, 1945. godina je proglašena za nultu tačku. Tada je propisano saznanje o ratu u kojem su svi jugoslovenski narodi činili zločine. To saznanje je bilo ideološki profilisano, jer je sprečavalo da se utvrdi ko je, kada i pod čijim okriljem, kao i nad kim, posezao za oblicima nasilja, sve do genocida. Ono je, međutim, istovremeno objašnjavalo da je svekoliki uzrok bila navodna velikosrpska hegemonija u Kraljevini Jugoslaviji. Sada sekularno sveštenstvo za nultu tačku proglašava 2000 godinu. Ono propisuje saznanje o ratovima devedesetih, u kojima su svi jugoslovenski narodi činili zločine, ali je srpska strana rata ubedljivo najodgovornija.

Ova nulta tačka – ovako odabrana, kroz arbitrarno i selektivno prikazanu prošlost – jeste važna kao stajna tačka projektovane budućnosti. Jer ona sprečava da se uoči kontinuitet samoporicanja u srpskoj istoriji XX veka. Od velike važnosti – za sekularno sveštenstvo – jeste neutralisanje svake javne svesti o tom kontinuitetu zato što je na delu nastojanje da se on produži.

U tom obnavljanju ritma samoporicanja odlučujuće mesto pripada hrvatskoj dominaciji u svakoj mogućoj jugoslovenskoj konfiguraciji. Za tu dominaciju, pak, nužan je transcendentni (onaj iznad istorijskih i životnih realnosti) faktor koji omogućava sámu dominaciju unutar zadate konfiguracije. Kao što su ideologija KPJ i arbitrarna Titova uloga predstavljale onaj transcendentni činilac koji je trajno obezbeđivao i unapređivao hrvatsku dominaciju u titoističkoj Jugoslaviji, tako se sada oblikuje predstava o Evropskoj uniji kao transcendentni faktor, koji treba da obezbedi hrvatsku dominaciju u narednom vremenu. To je istinski smisao formule Evropa nema alternativu.

Otud je od odlučujućeg značaja da afirmišemo politiku u čijem je središtu srpsko stanovište. Jer, to je naša politika koja je obeležila čitav devetnaesti vek. Ona polazi sa univerzalnog tla, baštini evropske vrednosti i pitanje o srpskim pravima intonira kao univerzalno pitanje: ako ljudska prava važe za sve ljude, da li ona važe i za Srbe? U Vukovaru, u Crnoj Gori? Tek sa tim pitanjem možemo otkriti u čemu je smisao formule o Evropskoj uniji koja nema alternativu.

Kako se srpski narod nalazi u kolonijalno-okupacionom stanju, kako to stanje neće skoro prestati, neophodno je neprestano – posebno u području kulturne politike – ukazivati na univerzalne aspekte zanemarivanja srpskih prava. Ne treba očekivati trenutne pozitivne odzive. Ali sámo ukazivanje na zanemarivanje univerzalnih aspekata srpskih nacionalnih prava otkriva nam u čemu je razlika između evropskih vrednosti – koje podrazumevaju srpska nacionalna prava – i evropskih interesa – koji nalažu zanemarivanje tih prava. U toj razlici prebiva autentično područje i za kritiku neprestane ideologizacije naše javne svesti, čiji je magistralni izraz formula o Evropi koja nema alternativu, i za praktične postupke srpske politike.

Da li vjerujete u državni, nacionalni i duhovni oporavak srpskog naroda, uzimajući u obzir tragične događaje iz bliske prošlosti. Mogu li Srbi i Srbija da „prebole“ Kosovo i Metohiju?

— Kosovski mit, zavet i opredeljenje, predstavljaju stožernu nit srpske kulture: i kao nalog, i kao norma, i kao razočarenje, i kao tragični, i kao metafizički, i kao komični, i kao svetovni izraz srpske književnosti. Svih tih momenata – raznorodnih, nekad protivrečnih, nekad naporednih – ima u srpskoj književnosti. Otud široka lepeza mogućih značenja kosovske tradicije predstavlja prirođeni i unutrašnji momenat srpske kulture. To se ne može napustiti, jer bi nestalo same srpske kulture. To ni ne treba napuštati, jer su evropske vrednosti u nas vezane za tu tradiciju: srednjovekovni zapisi o Kosovskom boju, njihova spiritualnost i metafizička dikcija, veličanstvena epska artikulacija narodnog guslara, sinteza svih tih tradicija u Njegoševom individualnom talentu (Obilićev veličanstveni podvig – u sjaju kosovske tradicije – treba razumeti u duhu Njegoševog stiha „Odbrana je s životom skopčana“), Andrićeva istorijska imaginacija i lirska refleksija Crnjanskog. Zašto bismo se toga odricali?

Kosovska komponenta srpske politike je njena nepromenljiva konstanta u svim vremenima. I kada je Kosovo bilo u srpskoj država, i kada je bilo okupirano: kao što je sada okupaciju izvršio NATO-pakt. Otud je naivno očekivanje srpskih političara da će priznanjem države Kosovo – a svi potezi u Briselu vode u tom smeru – otkloniti kosovsku komponentu srpske politike. Oni je mogu samo zatomiti neko vreme. Njihova sramota pripada svima, jer smo postigli političko jedinstvo na ideji nacionalne izdaje.

Da bismo mogli da krenemo na vijugavi, neizvesni, trnoviti put oporavka posle teškog istorijskog poraza u XX veku, neophodno je da nađemo produktivni odgovor na zapadni istorijski izazov. U tom odgovoru bi u središtu trebalo da bude srpsko stanovište, kao skup odluka koje podrazumevaju strogi nacionalni egoizam, da bi otud proistekla srpska kulturna politika, kao najšira podloga nacionalne samosvesti.

Izvor: NOVI STANDARD

Vezane vijesti:

ČITAJTE MILA LOMPARA