fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

НАИВНО ЈЕ ОЧЕКИВАЊЕ ДА ЈЕ ОТКЛОЊЕНА КОСОВСКА КОМПОНЕНТА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/milo-lompar.jpg

Интервjу са професором Милом Ломпаром

Политичари jе могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, jер смо постигли jединство на идеjи националне издаjе 

У вашоj књизи Дух самопорицања бавите
се, између осталог, феноменом некритичког самооптуживања код Срба. Сматрате ли да jе таj „дух самопорицања“ много опасниjи по будућност српског народа од напада и оптуживања коjа долазе „са стране“?

 

— Реч jе о jедном историjском ритму коjи jе преовлађуjући у нашоj укупноj – и друштвеноj, и државноj, и културноj – политици читав двадесети век. Покушавам да га опишем као феномен дугог траjања. Такви феномени – како уче историчари коjе називаjу аналистима – одвиjаjу се у дубинским слоjевима друштва и траjу без обзира на идеолошке рационализациjе: они се, дакле, могу простирати кроз различита друштвена уређења и могу употребљвати чак и супротстављена идеолошка образложења у различитим временима. Зар нисмо посматрали – у протеклих двадесет година – како исти људи коjи су подржавали jеднопартиjски поредак, клицали самоуправном социjализму и политици несврстаности, одjедном почињу да заговараjу либерални поредак, вишепартиjски систем и европску безалтернативност? Њихов комунизам постао jе њихово европеjство.

Интелектуалци често играjу улогу контролора историjског процеса: они пропуштаjу неке људе у jавни простор, док неке људе непрестано искључуjу из њега. Само зато што су сматрали да постоjи морално упориште коjе им омогућава да jавно апелуjу да – осуђен на девет месеци затвора зато што jе рекао да уставни амандмани из 1971. године претвараjу Југославиjу у географски поjам – Михаило Ђурић буде помилован, само због тога, неколико професора и асистената jе – добивши оцену о морално-политичкоj неподобности – истерано са Правног факултета у Београду: у периоду између 1973. и 1975. године. Један од наставника коjи су гласали да се избаце са Правног факултета људи за коjе jе писало да су стручни, али да нису морално-политички подобни да буду професори, jедан од оних коjи jе прионуо уз идеолошку дискриминациjу, био jе – часни Воjин Димитриjевић.

Тако jе човек коjи jе – у jеднопартиjскоj диктатури, у 1975. години – прионуо уз вишеструку дискриминациjу људи, само зато што су они настоjали да Михаило Ђурић буде помилован, постао – у новим околностима вишепартиjског света, у 1990. години – проценитељ политичке коректности у нас: сада у име демократиjе и људских права. Он jе, дакле, оцењивао људе у име морално-политичке подобности, да би – када jе комунизам отпловио у ропотарницу историjе – наставио да даjе оцене у име људских права. Зар то не показуjе како се дискриминациjа непрестано протеже из jедног у други систем, како су њени носиоци свагда исти људи, док се само мењаjу идеолошка образложења?

Ако желите да схватите шта они чине, шта бране и чему теже, погледаjте шта оспораваjу: ако се оно шта оспораваjу подудара у два у свему различита друштвена поретка (социjализам – капитализам, jеднопартиjски поредак – вишепартиjски систем), онда jе таj невидљиви континуитет у ствари истински историjски ритам. У оба случаjа су на удару српска национална права. Тако су комунисти постали глобалисти: борба против српских националних права у комунизму учинила их jе ослобођеним одговорности за историjски дебакл комунизма и употребљивим за садашњи распоред историjских сила.

Моменат у коjем схватања и налоге страних сила и интереса почнемо некритички да рационализуjемо у своjоj jавноj свести jесте моменат самопорицања. То не значи да треба затомити критичку и самокритичку свест. Оне су неопходне да бисмо могли разликовати сопствене мане и огрешења од наметнутих и идеологизованих кривица. Уколико идеологизована кривица постане преовлађуjући вектор jавне свести, уколико не развиjемо организационе форме супротстављања, уколико не обновимо и унапредимо средишњи поjам српске политике у деветнаестом веку – то jе поjам српског становишта – налазимо се на путу да учинимо дух самопорицања делатним духом наше jавне свести: с обе стране Дрине и у Црноj Гори. Основна формула духа самопорицања гласи: све што jе српско треба свести на србиjанско, да би све што ниjе србиjанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Куленовић, као Лубарда – временом престало да буде српско. Он има своjе културне и политичке садржаjе: надолази обноваjугосфере, у чиjем средишту пребива хрватска доминациjа.

Да ли jе самооптуживање феномен коjи jе карактеристичан само за Србе када говоримо о народима коjи су некада заjедно живjели у Југославиjи?

— То ниjе спонтан процес. Српска кривица jе регулативни поjам, коjим се намеће самооптуживање као прикладан облик jавне свести. Она jе као поjам формирана после Првог светског рата, као резултат немачког оспоравања одговорности за таj рат, да би – са промењеним идеолошким предзнаком, али са истим распоредом делатних сила – осванула у комунистичкоj идеологиjи. Тада jе носила име великосрпске хегемониjе: прво jе обухватала сам српски народ, да би – због потреба Коминтерне – временом почела именовати великосрпску буржоазиjу. У складу са том идеологиjом био jе уређен поредак титоистичке Југославиjе.

Ако педесет година употребљавате jедан поjам, онда он постаjе саморазумљив и непроблематичан: и за припаднике српског народа, и за друге народе у титоистичкоj Југославиjи. Зашто би они сами себе – у таквом распореду околности – оптуживали? Како да Срби себе не виде као оптужене када jе у школи, на партиjским конгресима, у Титовим говорима, непрестано на делу поjам великосрпске хегемониjе?

Трећи облик српске кривице везан jе за распад титоистичке Југославиjе: били смо криви и због њеног настанка и због њеног нестанка. То показуjе да српска кривица припада оноj врсти поjмова коjе можемо – по угледу на Ернста Топича – назвати „празним формама“, jер се непрестано пуни различитим идеолошким садржаjима и остаjе делотворна.

Тек темељним разрачунавањем са овим идеолошким наметањем, тек самосвесним заступањем српског становишта као легитимног и европског облика нашег политичког деловања, тек наглашавањем да без присуствасрпског становишта нема плуралистичког и демократског политичког система (какав jе то демократски систем у коjем jе jедна мирољубива и ненасилна политика унапред искључена?), можемо поступно и без великих нада у тренутни успех покушати да поправимо историjски положаj српског народа.

Шта jе, по вашем мишљењу, главни узрок моралног посрнућа српског народа? Да ли jе томе допринела идеjа jугословенства, „великосрпски национализам“, како га називаjу наше доjучерашње комшиjе из заjедничке државе, или нешто друго?

— Свакако да главни чинилац проистиче из идеологиjе и праксе титоистичког jугословенства. Јер, она – услед своjе временске близине, дужине свог траjања, вештачких но делотворних засада у различитим формама живота – jош увек наjдалекосежниjе одjекуjе у наjвише глава. Она jе настала спаjањем идеологиjâ jугословенства и комунистичког учења о великосрпскоj хегемониjи. Карактерише jе распоред политичких сила, околности и актера у чиjем jе средишту хрватска доминациjа. Титоистичко jугословенство jе продужетак и разгранавање облика аустриjског jугословенства.

У том смислу на историjску судбину српског народа снажно утиче културна и симболичка, па тек потом привредна и државна, употреба хабзбуршке константе. Она jе постављена као наjделотворниjи чинилац при неутралисању српског фактора унутар балканског решења источног питања: то jе питање о судбини европске Турске. Природно jе да се она протеже како на разумевање узрока за избиjање Првог светског рата, питање одговорности за таj рат, обликовање Принципове историjске фигуре, тако и на наше данашње околности. Та питања никад нису замрла. Самопорицање почиње ако некритички усвоjимо оно што се данас намеће када jе реч о одговорности за Први светски рат. Јер то обезбеђуjе потпуну деструкциjу моралног основа српског народа – све до деградациjе косовског завета и Обилићевог подвига – и медиjско актуелизовање у правцу садашње српске одговорности.

Сва су та питања била на дневном реду и тридесетих година двадесетог века. Тада jе – за разлику од садашњих историчара, пропагандиста и писаца – Владимир Ћоровић написао огромну књигу о одговорности за Први светски рат. У њоj jе – на основу аутентичних докумената и извора – показао да нестанак Србиjе представља историjску константу у плановима Аустро-Угарске. Историjске чињенице нас упућуjу на сазнање о опстанку Србиjе као реалноj теми свих њених активности у време владе краља Петра И. „’Треба активисати и сконцентрисати сву снагу народну у том jедном циљу, да се брани опстанак, самостални државни живот Србиjе’, писао jе у jедном приватном писму 7. марта 1904. М. Миловановић Н. Пашићу, ’све jе друго сад и сва унутрашња политика и сређивање финансиjа и подизање економско, од узгреднога значаjа. Ако будемо живи и здрави за све ће бити времена доцниjе, кад ова олуjа прође.’“ Да ли jе искусни и мирољубиви српски државник претеривао у опису реалних и животних тешкоћа?

У плану грофа Голуховског, аустриjског министра спољних послова, прављеном за сусрет аустриjског и немачког цара у септембру 1903. године, решење балканског питања подразумева „слабу Србиjу“. То – као „политички програм Балплаца“ – понавља аустриjски представник у Цариграду. У писму Конрада фон Хецендорфа, начелника аустриjског Генералштаба, од 18. децембра 1907, као краjњи циљ у балканском решењу именована jе „анексиjа Србиjе“. Он то понавља у мемоару поднесеном цару 3. априла 1909. године и у мемоару поднесеном престолонаследнику 15. децембра 1909. године. Тог мишљења jе и високи немачки дипломата у берлинском акту од 18. фебруара 1910. године. Једна од четири основне тачке аустриjске балканске политике, како jе обликуjе аустриjски министар Леополд Берхтолд, гласи: „Ниедерхалтунг Сербиенс“. Ни српске победе у балканским ратовима не мењаjу ништа у основном погледу на балканско решење, па Конрад фон Хецендорф – у мемоару од 28. октобра 1912. године – предлаже да Србиjа „изгуби своjу самосталност и да своjу судбину потчини вођству Хабсбуршке монархиjе“. То jе – понавља неуморно – срж аустриjског балканског решења. У њему „Србиjа би се имала просто поделити: Санџак и западну Србиjу требало би добити Аустриjа, нишки и пиротски краj Бугарска, а источни део Србиjе између Мораве и Тимока Румуниjа“. Ту jе поделу поновио и у писму од 28. маjа 1912. године и у аудиjенциjи код престолонаследника од 2. jануара 1913. године. Не само да jе нестанак Србиjе реална чињеница у нацртима балканског решења него – у речима секретара бугарског краља Фердинанда од 20. априла 1913. године – та судбина обухвата и српски народ: „Таj народ мора ишчезнути, иначе неће бити мира”. Начелник бечког Министарства иностраних дела, бивши посланик у Београду, гроф Форгач говорио jе – у лето 1913. године – „да би радо на свакоj соби у Министарству над врата ставио натпис: деленда ест Сербиа, jер jе он ’уништење Србиjе сматрао као основни услов за опстанак Монархиjе’.“

Зашто секуларно свештенство непрестано уклања из видног поља ову реалну чињеницу? Зато што она открива колико jе бесмислена пропагандна употреба сараjевског атентата. Ако jе бесмислена, то не значи да jе – у садашњим приликама – неефикасна. Јер лаж jе ефикасна. Несумњиво историjски осведочена у броjним документима, понављана у различитим приликама, ова безусловна и беспризивна усредсређеност на нестанак Србиjе показуjе да ниjедна од броjних слабости, условљених неуравнотеженим историjским развоjем, броjним друштвеним противречностима и сукобима, недовољно заснованим процесом модернизациjе Србиjе као карактеристично балканске земље, ниjе узрок њеног одсудног посртања, него jе то неотклоњива спољна тежња да нестане не само српске државе него и српског народа.

Ако jе у години 1936. Ћоровићева књига склоњена из jавности, ако jе нестало њеног енглеског превода, ако jе претежни део њеног тиража уништен, ако ниjе прештампана за све време титоистичке Југославиjе, него jе обjављена у малом тиражу 1992, ако нико данас – када jе толико актуелна – не жели да обнови њено присуство у jавноj свести нити да има слуха за њене аргументе, онда jе на делу дух самопорицања у различитим политичким системима. Не треба се чудити што jе морална дезориjентациjа нашег света узела толики замах.

Како коментаришете стварање нових jезика на овим просторима?

— У лингвистичком и историjском смислу – то jе бесмислено. Ако су сви Срби говорили штокавским наречjем, коjе jе у основи српског jезика, како они штокавци коjи се одређуjу као Срби и живе ван Србиjе не говоре српским jезиком? Али култура ниjе само природна него и вештачка чињеница: она се уређуjе, мења, преиначава. Садашње настоjање jе резултат историjске и идеолошке рационализациjе основне формуле самопорицања: све што jе српско треба свести на србиjанско, да би оно што се не именуjе као србиjанско – jезик Срба у Далмациjи, Хрватскоj, Славониjи, Босни, Херцеговини, Црноj Гори – временом престало да се именуjе као српско. То jе унутрашња путања поступка однарођавања. Не треба заборавити да jе она институционализована у Уставу СР Хрватске из 1974. године. Ако jе то била авангарда, зашто би поступци у Црноj Гори – после 2006. године – стремили другом циљу?

Отуд jе кључно да српска културна политика истраjе на максими да сви Срби говоре српским jезиком. То значи да историjска и лингвистичка питања – у практичноj страни ствари – треба оставити по страни, да се треба усредсредити на практична и универзална права српског народа. Ако Хрват у Суботици има институционално право да говори хрватским jезиком, зашто Србин у Вуковару нема институционално право да говори српским jезиком и да пише ћирилицом? То питање jе постављено у моjоj књизи 2011. године. Данашњи – с jесени 2013. године – догађаjи из Вуковара, у коjем се разбиjаjу ћириличне табле, у земљи коjа jе члан Европске униjе, у Европскоj униjи коjа на те насилне поступке остаjе нема, показуjу колико jе питање коjе поставља моjа књига актуелно, jер почива на идеjи о људским правима: само ту идеjу примењуjе и на Србе. Али ти догађаjи показуjу и колико садашња српска политика – коjу предводе председници СНС и СПС – наставља утрвеном стазом самопорицања. У Србиjи се, дакле, променила власт, али се ниjе променио режим.

Да ли Европска униjа заиста нема алтернативу, како често можемо да чуjемо од броjних српских политичара?

— Одлучуjуће jе да схватимо шта та формула подразумева. У времену у коjем настаjе титоистичка Југославиjа, 1945. година jе проглашена за нулту тачку. Тада jе прописано сазнање о рату у коjем су сви jугословенски народи чинили злочине. То сазнање jе било идеолошки профилисано, jер jе спречавало да се утврди ко jе, када и под чиjим окриљем, као и над ким, посезао за облицима насиља, све до геноцида. Оно jе, међутим, истовремено обjашњавало да jе свеколики узрок била наводна великосрпска хегемониjа у Краљевини Југославиjи. Сада секуларно свештенство за нулту тачку проглашава 2000 годину. Оно прописуjе сазнање о ратовима деведесетих, у коjима су сви jугословенски народи чинили злочине, али jе српска страна рата убедљиво наjодговорниjа.

Ова нулта тачка – овако одабрана, кроз арбитрарно и селективно приказану прошлост – jесте важна као стаjна тачка проjектоване будућности. Јер она спречава да се уочи континуитет самопорицања у српскоj историjи XX века. Од велике важности – за секуларно свештенство – jесте неутралисање сваке jавне свести о том континуитету зато што jе на делу настоjање да се он продужи.

У том обнављању ритма самопорицања одлучуjуће место припада хрватскоj доминациjи у свакоj могућоj jугословенскоj конфигурациjи. За ту доминациjу, пак, нужан jе трансцендентни (онаj изнад историjских и животних реалности) фактор коjи омогућава сáму доминациjу унутар задате конфигурациjе. Као што су идеологиjа КПЈ и арбитрарна Титова улога представљале онаj трансцендентни чинилац коjи jе траjно обезбеђивао и унапређивао хрватску доминациjу у титоистичкоj Југославиjи, тако се сада обликуjе представа о Европскоj униjи као трансцендентни фактор, коjи треба да обезбеди хрватску доминациjу у наредном времену. То jе истински смисао формуле Европа нема алтернативу.

Отуд jе од одлучуjућег значаjа да афирмишемо политику у чиjем jе средишту српско становиште. Јер, то jе наша политика коjа jе обележила читав деветнаести век. Она полази са универзалног тла, баштини европске вредности и питање о српским правима интонира као универзално питање: ако људска права важе за све људе, да ли она важе и за Србе? У Вуковару, у Црноj Гори? Тек са тим питањем можемо открити у чему jе смисао формуле о Европскоj униjи коjа нема алтернативу.

Како се српски народ налази у колониjално-окупационом стању, како то стање неће скоро престати, неопходно jе непрестано – посебно у подручjу културне политике – указивати на универзалне аспекте занемаривања српских права. Не треба очекивати тренутне позитивне одзиве. Али сáмо указивање на занемаривање универзалних аспеката српских националних права открива нам у чему jе разлика између европских вредности – коjе подразумеваjу српска национална права – и европских интереса – коjи налажу занемаривање тих права. У тоj разлици пребива аутентично подручjе и за критику непрестане идеологизациjе наше jавне свести, чиjи jе магистрални израз формула о Европи коjа нема алтернативу, и за практичне поступке српске политике.

Да ли вjеруjете у државни, национални и духовни опоравак српског народа, узимаjући у обзир трагичне догађаjе из блиске прошлости. Могу ли Срби и Србиjа да „преболе“ Косово и Метохиjу?

— Косовски мит, завет и опредељење, представљаjу стожерну нит српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности. Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српскоj књижевности. Отуд широка лепеза могућих значења косовске традициjе представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, jер би нестало саме српске културе. То ни не треба напуштати, jер су европске вредности у нас везане за ту традициjу: средњовековни записи о Косовском боjу, њихова спиритуалност и метафизичка дикциjа, величанствена епска артикулациjа народног гуслара, синтеза свих тих традициjа у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сjаjу косовске традициjе – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана jе с животом скопчана“), Андрићева историjска имагинациjа и лирска рефлексиjа Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали?

Косовска компонента српске политике jе њена непроменљива константа у свим временима. И када jе Косово било у српскоj држава, и када jе било окупирано: као што jе сада окупациjу извршио НАТО-пакт. Отуд jе наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они jе могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, jер смо постигли политичко jединство на идеjи националне издаjе.

Да бисмо могли да кренемо на виjугави, неизвесни, трновити пут опоравка после тешког историjског пораза у XX веку, неопходно jе да нађемо продуктивни одговор на западни историjски изазов. У том одговору би у средишту требало да буде српско становиште, као скуп одлука коjе подразумеваjу строги национални егоизам, да би отуд проистекла српска културна политика, као наjшира подлога националне самосвести.

 

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 

Везане виjести:

ЧИТАЈТЕ МИЛА ЛОМПАРА

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: