На удару Америке крајишким Србима спаса ни теоретски није било

(Из књиге “Срби у Хрватској и њихова судбина” књижевника Горана Бабића, издање: Адеона и Стручна књига, Београд, 1995)

(…) Данас је јасно чак и Енглезима, Французима и Русима да су у Другом свјетском рату побиједили Американци, Нијемци и Јапанци па стога није од неког нарочитог значаја ако се наведе да су Срби у Хрватској и одлукама ЗАВНОХ-а (партизанског парламента) из 1942. и 1943. године признати као суверени грађани демократске Хрватске, оне Хрватске која се борила против Хитлера. У данашњој Хрватској, коју данашње енглеске, француске и руске владе зову на прославе побједе над фашизмом, ти исти Срби (односно њихови потомци) не судјелују у власти у којој, међутим, на различите начине судјелују некадашњи припадници Хитлерових формација, а о потомцима да не говоримо. То, опет, не спречава актуалну хрватску власт да се, кад јој је потребно, позива на антихитлеровске традиције у које, ваљда, спада и масовно рушење споменика антихитлеровске коалиције.

Зашто би то било нелогично ако се у то укључује амерички амбасадор у Загребу, та перјаница данашњег хрватског фашизма? Та он одлази у Јасеновац, на остатке некадашњег усташког концентрационог логора у којему су ти Хитлерови џелати на монструозан начин поубијали стотине хиљада Срба (а наравно и осталих антифашиста) и то одлази, вјеројатно, како је и навикао, тј. на тенку хрватске војске чији врховни поглавица у животу није радио ништа друго осим што је устрајно смањивао број српских жртава у логору Јасеновац! А кад одлази? Зар док је Јасеновац, то највеће српско гробље, у крајинским рукама? Ни говора, он као прави демократа, хуманиста и борац за људска права у логор улази након усташке побједе, након што су потомци жртава отјерани са гробова својих предака и након што су власт над гробљем поново преузели џелати! Али ни то није много, ако је од Америке, бар је она тридесет година пружала уточиште и заштиту Андрији Артуковићу, усташком министру правосуђа и творцу Јасеновца…

(…) Очито је, дакле, да осим чињеница до којих ми држимо постоје и чињенице до којих држи Америка, а које су од наших чињеница јаче онолико колико је Америка јача од нас. Које су то нама туђе и непознате чињенице?

Ако је вјеровати једном неоспорном данашњем ауторитету, можда водећем свјетском живом лингвисти, који је осим што је кандидат за Нобелову награду још и Американац, а зове се Ноам Чомски, ствари стоје тако да Срби у Хрватској у овим најзадњим догађајима заправо и нису имали никакве шансе па су стога и сва данашња а овдашња (београдска) међусобна оптуживања за пад Крајине у крајњој линији лишена сваког (озбиљног) смисла. Да се чинило овако или онако, једнако би се завршило јер је одлука донијета тамо у Вашингтону, а овдје је, на Балкану, само спроведена у дјело. Шта говори Чомски и због чега Крајишници нису могли умаћи судбини?

Као прво, ово гдје ми живимо није (са аспекта Америке) нека наша домовина, слободна, суверена и самостална земља (јер они до туђе домовине не држе), него је то напросто једно спорно мјесто на свијету, које треба уредити на начин који одговара америчким интересима без обзира на туђе жртве и цијену коју ће тај, други, платити. У том смислу, на примјер, а да бисмо све боље схватили, Крајишници су прошли много боље од становника Источног Тимора од чијих је 700.000 становника амерички фаворит генерал Сухарто трећину једноставно поубијао а да то, наравно, никога особито није узбудило нити је подигло неку медијску прашину. За разлику, дакле, од несретних Тиморана, Крајишници су бар у највећем броју остали живи по чему се види да су у нашем случају Американци били више него милостиви, готово хумани. Кад видимо како Туђманове униформе убијају ове преостале старце по Крајини, не требамо сумњати да би Туђман био ефикасан као и Сухарто да је то Америци одговарало, али будући да је Крајина ипак ближа европским ТВ камерама од далеког Тимора, Америка је процијенила да ту (исту) ствар треба одрадити суптилније.

Но, добро, рећи ће неки, али то још не објашњава ствар као такву. У чему је суштина проблема и који су критерији по којима се Америка равна и управља у својим пословима? Да бисмо знали шта хоће, морамо знати шта неће, а то што Америка неће састоји се, према Чомском, у слиједећем:
~ Америци не одговара стварна независност било које земље и
~ Америци не одговара такав друштвени систем било које земље унутар којег амерички капитал не игра главну и водећу улогу.

Довољан је, учи Чомски, и само један од наведена два разлога да се било која земља нађе на удару Америке, а случај је хтио да несретни крајишки Срби испуњавају обадва те њима спаса заиста ни теоретски није било.

Већ видим неке који нису у стању препознати везу између ситуације и положаја у којем су били Крајишници и матрице која угрожава америчке интересе до те мјере да је њихова интервенција нужна и неминовна. Рјешење је, међутим, једноставно и зове се Југославија (…), у којој су (Крајишници) (…) били и слободни и сигурни за свој живот, као појединци и као народ опћенито. Случило се, на њихову несрећу, да се таква Југославија распала а да је њих допао комад земље (Туђманова Хрватска) уређен тако да у потпуности одговара америчкој матрици ако га они (Крајишници) не кваре. А они су га кварили самим својим постојањем, тј. инсистирањем на повезаности са Србијом и Југославијом. Ако се томе дода да Америци не одговара ни ова Југославија, оваква каква јест (СРЈ – нап. И. Б.), будући да (још) није приступила ниједном од аранжмана („Партнерство за мир“, НАТО) те такођер (још) није до те мјере уништила друштвени сектор привреде да би мултинационални капитал у потпуности овладао њеним ресурсима и претворио је у колонију, посве је јасно да судбина крајинских Срба никако није могла бити друкчија до управо оваква каква је и била. (…) Све да је балканска сиротиња своју улогицу у планетарној представи одиграла маестрално, исход би био апсолутно идентичан. У то може посумњати само онај који, слијеп и глух педесет година проматра амерички ангажман у Јужној Кореји, Лаосу, Вијетнаму, Камбоџи, Индонезији, Чилеу, Бразилу, Аргентини, Костарики, Гватемали, Салвадору, Никарагви, Панами, Куби, Гренади, Сомалији, Ираку, Ирану, Либији и на свим осталим мјестима гдје су различити народи на различите начине покушали да се домогну слободе и независности, тих светих и шупљих фраза данашњице. Уосталом, цитирајмо Чомског да не кажу слабоумни како га се лоше препричава или чак и злоупотребљава: „Мислим да у правном смислу постоје веома чврсте основе да се суди сваком америчком председнику од Другог светског рата наовамо. Сви они су лично били тешки ратни злочинци или су посредно учествовали у тешким ратним злочинима“. (Цхомскy, Ноам. „Wхат Унцле Сам Реаллy Wантс“, издање Института за политичке студије под насловом „Шта то (у ствари) хоће Америка“, Беград, 1995).

(Припремио: И. Брезац)

Извор: Intermagazin

Везане вијести:

У Србију стиже Крајина (3)

РТС, 24.08.2015., Масакр у Двору [Видео]

ОДУСТАТИ ОД ЛАЖНЕ ТЕЗЕ ДА СУ СРБИ БИЛИ АГРЕСОРИ