Немања Девић: На раскршћу

Упрошћено, али суштински важно за разумевање ситуације у којој се налазимо.

Заробљеним још у хладноратовској подели света, евроентузијастима (иако их је према анкетама све мање и мање, као да се тај некада ледени брег сада нагло топи) промиче суштинска порука да у нашем времену више ништа није исто као пре.

Нити су више САД она сила-савезница која штити интересе малих народа и њихово право на самоопредељење из времена председниковања Вудроа Вилсона, нити она “обећана земља“ чијим су се слободама и производима меке моћи дивили наши родитељи рођени и одрастали у комунистичкој Југославији (док жваћу жваке и пију кока-колу, као у оним чувеним сценама из филма “Три карте за Холивуд“).

Наличје тог глобалног пројекта који истовремено заговара људска права и сеје смрт имали смо, уосталом, прилике да видимо и на својој кожи.

Истовремено, ни Русија више није ни “безбожничка творевина“, нити “комунистички рај“, а ни у раљама КГБ-а (који равнамо са нашом Озном и Удбом) који немилосрдно убија, хапси и одводи на гулаге све стварне и потенцијалне непријатеље режима, а од којег су домаћи националисти стрепели због сопствених ожиљака. Нити су, као у времену између два светска рата, када међу нашим народом настаје баук од “комунистичке немани“, њени интереси 2015. супротстављени са српским.

Као што 1944. није било могуће да Црвена армија има за савезнике војнике генерала Михаиловића – као борце за српске интересе и да у координацији са њима изводи ослободилачке операције у Србији, тако је данас за нас нестварно да НАТО трупе на Косову и Метохији штите српски народ и српске интересе – јер ту су и дошли као савезници једне друге војске и другог народа.

А једнако је незамисливо да амерички амбасадор стави шајкачу (са кокардом) на главу, и тако се фотографише, уз широк осмех. Као што је то, пре свега неколико дана, на једној свечаности учинио руски амбасадор у Београду Чепурин.

Дакле, ништа није црно-бело.

Аутор: проф. Немања Девић