На нама је да изаберемо

Ништа не кошта, а без изузетка мења живот на боље. Често до линије потпуног личног васкрса, успеха у свему

Вера је најстарији импулс мождане масе створења које се зове човек. Вера у оно што се види, осећа, не види; вера као друго име за наду; вера као непојмљива а најчвршћа тачка ослонца и опстанка човека; вера након свега, кад се све сруши, кад све оно што људско око региструје више није у стању да заустави бол, тугу, очај. Сви пророци које памти људски род, самозвани или од других препознати Божији изасланици, покушавали су своје савременике да убеде у једно: вера је највећа снага и моћ коју човек може да замисли. Спасен је само онај – говорили су и на томе су подигнуте религије – ко верује до краја, без делића сумње, апсолутно.

Врхунац вере је васкрс, победа над смрћу. Предања кажу да је цар Константин прихватио хришћанство и произвео га у службену религију Римског царства тек након што је сам, ломећи се годинама, прихватио идеју васкрса, бесмртности душе, кад је поверовао да његова физичка смрт није његов апсолутни крај. Каснији проносиоци и тумачи вере, они првобитни, у поцепаним одорама, са штапом у руци и жаром у очима, и ови савремени, који веру сагледавају кроз науку, тражећи чврсте доказе, говоре о истом – неуништивости енергије, само су им описи другачији. За прве је то душа која путује Ствараоцу и од њега се враћа назад, прочишћена, спремна за нови животни облик, док други говоре о квантно-холограмском запису чија је тежина (тежина душе) четири грама. Толико губи на тежини сваки човек у тренутку смрти.

Атеисти ће вам рећи да су све то глупости, празноверје, систем осмишљен како би се лакше владало људима. На свако „вечно питање“, на пример оно о постанку, искри живота, разлозима нашег доласка и одласка са овог света, позивају се на законе природе, не схватајући како тиме признају да су истински верујући (не и религиозни) да су ближи Богу од многих декларисаних верника.

Шта је Исус Назарећанин хтео да каже проповедањем сопственог васкрса? Да ли је заиста виђен међу живима три дана након смрти? Да ли је вера у Исуса исто што и сам Исус? Није ли религијско тумачење његовог живота, постојања уопште, само сликовито представљање снаге вере? Можда је најбоље не трагати за одговорима на ова и слична питања. Препустимо то теолозима и онима који су на путу спознања, трагања за сопственом погледом на оно што зовемо апсолутном истином.

Вера и веровање живе само у нашим мислима, па ако је тако, нико нам не брани да бар ових дана о Ускрсу, ако не стално, подесимо свој мисаони ток на сунчане друмове, омеђене модрозеленим травама, на звучне кулисе од гласног смеха и пријатног разговора. Ништа не кошта, а без изузетка мења живот набоље. Често до линије потпуног личног васкрса у свему. На нама је да изаберемо.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић