fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Na mestima velike patnje i raspeća primetimo, gotovo golim okom, kako je silno vaskrsenje

Često se na tužnom i patnjama išaranom licu u najmanjem dobru najlepši osmeh vidi. Iz muke i šibanja izrodi se iskustvo i čvrstina, otpornost na sve udarce i zahvalnost za svaki mali dar. Iz siromaštva, uz rad i trud, izrodi se i izrasta bogata, široka duša.
FOTO: Jadovno 1941.

U kući siromaha nekada je najbolje vidljiva ljubav – i koliko je za istinsku sreću malo potrebno. A na mestima velike patnje i raspeća primetimo, gotovo golim okom, kako je silno vaskrsenje.

Meni je Bog dao da vidim mnoga takva stradalna mesta: u Hercegovini, u Lici, na Kosovu i Metohiji… gde se naš narod našao pred istrebljenjem, pa ipak uporno na svom kamenu ili u svojoj ravnici opstaje – i nekako se iskrenije smeje i glasnije peva. Nikad neću moći da zaboravim Veliki četvrtak u Orahovcu, kad su se u hramu okupili gotovo svi preostali Srbi i pevali jednim, gotovo anđeoskim glasom, naše šale i gotovo iznuđen smeh-smeh prkosa po povratku sa zgarišta u Mušutištu, dok je arnautska svetina kidisala da nas rastrgne, devojačku pesmu u raspetim Prebilovcima o “zemlji koja raste nebom“, proslavu Svetog Save u siromašnom, brdovitom selu iznad Podgorice i dečije glasove (dečaka i devojčice) koji su pevali pesmu o Svetom Savi, sa sve onim “vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći…“ a pritom ne znate gde je našim sunarodnicima teže: da li u Makedoniji, na Kosovu, u Metohiji, u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini, ili pak u Hrvatskoj…

Nemanja Dević, istoričar; FOTO: Snimak ekrana

Da ne ulazim u taj problem, o kojem pišu i govore često mnogo pozvaniji od mene, hoću da napravim tek jednu crticu već pomalo izbledelog sećanja na događaje od prošlog juna u Lici. Iz Beograda smo pošli na neobično hodočašće – na obilazak jama na području Velebita, gde je u ustaškom genocidu 1941. ubijeno više desetina hiljada ljudi. Ono što je preživelo 1941. proterano je 50 godina kasnije, i od nekadašnjeg srpskog prisustva u kršnoj Lici ostala su samo zgarišta i ono malo zastrašenih i ućutkanih ljudi, koji kao da i od sebe kriju ma kakvu širu priču o svom identitetu. Kad već navodim sećanja o mestima stradanja, moram da navedem i slučaj iz Plaškog, gde su se lokalni Srbi (ostalo ih je nekoliko stotina, i načelnik opštine je Srbin, ali pripada hrvatskoj socijaldemokratskoj stranci) usred posta svojski potrudili da dočekaju svoju “braću Srbijance“ koji su sutradan polazili na dalek put.

Smiljan, Lika 02. jula 2016.
Smiljan, Lika 02. jula 2016.

Bilo je to vreme posta i pred nama se, posle veličanstvene službe u crkvi i osvećenja krsta koji će biti poboden na mestu stradanja na Velebitu, ukazala prava gozba – sto prepun đakonija koje su pripremile vredne ruke naših domaćica… koje su, u crkvi prisutnije od muškaraca, kao dobile krila i nekakvu kuraž našom pojavom.. da neko još i na njih misli i nije digao ruke od Like, Plaškog i njih samih. Podsetila me ta slika na opise Stare Srbije pre 1912, gde su naši izmučeni ljudi vekovima čekali braću iz Srbije da ih oslobodi… Čekali i dočekali.

Sutradan smo obišli i Jadovno i Velebit i nekoliko mesta stradanja iz 1941, i sve je to unelo u nas jedan težak osećaj teskobe, pomešane sa očajem, patnjom, nemoći… ni sam se više ne sećam čega. Pamtim samo naborana čela, suzne oči i bele majice prisutnih uprkos svom crnilu oko nas. Video sam jamu koja je ličila na grotlo iz samog pakla – a na njenom dnu, kojem se dubina ne zna, još uvek leže kosti mučki umorenih Srba. Namerno ne opisujem detalje, ali je valjda svakome jasno sa kakvim osećajima u duši smo se otud spuštali prema Gospiću – i Teslinom rodnom selu Smiljanu. Videsmo i tamo brojne srpske ruševine, zakorovljena imanja, zapušteno i oskrnavljeno groblje… vele, svega je nekolicina Srba još ostala tamo da živi. Meni bi se otelo iz grla da zapevam “Nasred srpske gore Velebita“, al’ gledam u mladog sveštenika i u trenutku, kao retko kad ranije, postajem svestan situacije: pevaj, ali ćeš ti koliko večeras otići. A on sa svojim malobrojnim parohijanima ostaje, on je i oni su meta, svakog dana. Proći u mantiji i sa bradom kroz Gospić, gde sveštenik živi sa porodicom, e to je junaštvo. Lako je u Beogradu nositi majice sa likom Cara i Čiče i uzvikivati parole. Budi ti Srbin u Gospiću…

Otvoriše se vrata crkve u Smiljanu, koja, ako se dobro sećam priče vodiča, beše teško oštećena i 1941. i 1991. Sad je obnovljena i tragovi se ne poznaju. Skroman ikonostas i još skromniji polielej, čini mi se i jedna mala pevnica – to je sve što u hramu postoji. Dvojica sveštenika započeše službu Božiju. Uskoro se iz naših grla prolomi pesma: “pobedničku pesmu kličući i uzvikujući Svjat, svjat Gospod Savaot…“. Pevali smo u Teslinom zavičaju silno, nas oko 30-40 muškaraca, menjajući hor koji ovde ne postoji decenijama, da sam u trenutku zažmureo i poverovao da se do mora čujemo.

A pesmom se beše načinio takav sklad, kao da smo uštimovana i udirigovana pevačka grupa. Iz mene samog učinilo mi se kao da peva neki drugi, dublji i stariji glas. Jednog trenutka, dvojica momaka popeše se jedan drugom na ramena i dohvatiše se zvona. Oglasiše zvona smiljanska da smo i dalje živi i da ovo mesto nismo zaboravili!

Na rastanku, zapitah sveštenika kada se nešto ovome slično poslednji put dogodilo u njegovoj parohiji. “Ovo se u Gospiću i Smiljanu ne pamti“, reče pak on smireno.

I video sam jasno: ima smrti, ali ima i vaskrsenja.

A sa ovog mesta poneo sam za uspomenu jedan maleni kamičak. Po jedan sam, tako, uzeo sa svih ovih stradalnih mesta. Jednom, kad budem zidao svoju kuću, da iz svih naših krajeva i mesta golgote nađe se bar po jedan kamen – i da bude uzidan u novi temelj.

Autor: Dr Nemanja Dević, istoričar


Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu jula meseca 2016. godine.


Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: