Na mestima velike patnje i raspeća primetimo, gotovo golim okom, kako je silno vaskrsenje

Datum objave: sreda, januar 2, 2019
Veličina slova: A- A+
Smiljan, Lika 02. jula 2016.
Smiljan, Lika 02. jula 2016.

Često se na tužnom i patnjama išaranom licu u najmanjem dobru najlepši osmeh vidi. Iz muke i šibanja izrodi se iskustvo i čvrstina, otpornost na sve udarce i zahvalnost za svaki mali dar. Iz siromaštva, uz rad i trud, izrodi se i izrasta bogata, široka duša. U kući siromaha nekada je najbolje vidljiva ljubav – i koliko je za istinsku sreću malo potrebno. A na mestima velike patnje i raspeća primetimo, gotovo golim okom, kako je silno vaskrsenje.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu jula meseca 2016. godine.

Meni je Bog dao da vidim mnoga takva stradalna mesta: u Hercegovini, u Lici, na Kosovu i Metohiji… gde se naš narod našao pred istrebljenjem, pa ipak uporno na svom kamenu ili u svojoj ravnici opstaje – i nekako se iskrenije smeje i glasnije peva. Nikad neću moći da zaboravim Veliki četvrtak u Orahovcu, kad su se u hramu okupili gotovo svi preostali Srbi i pevali jednim, gotovo anđeoskim glasom, naše šale i gotovo iznuđen smeh-smeh prkosa po povratku sa zgarišta u Mušutištu, dok je arnautska svetina kidisala da nas rastrgne, devojačku pesmu u raspetim Prebilovcima o ”zemlji koja raste nebom”, proslavu Svetog Save u siromašnom, brdovitom selu iznad Podgorice i dečije glasove (dečaka i devojčice) koji su pevali pesmu o Svetom Savi, sa sve onim ”vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći…” a pritom ne znate gde je našim sunarodnicima teže: da li u Makedoniji, na Kosovu, u Metohiji, u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini, ili pak u Hrvatskoj…

Da ne ulazim u taj problem, o kojem pišu i govore često mnogo pozvaniji od mene, hoću da napravim tek jednu crticu već pomalo izbledelog sećanja na događaje od prošlog juna u Lici. Iz Beograda smo pošli na neobično hodočašće – na obilazak jama na području Velebita, gde je u ustaškom genocidu 1941. ubijeno više desetina hiljada ljudi. Ono što je preživelo 1941. proterano je 50 godina kasnije, i od nekadašnjeg srpskog prisustva u kršnoj Lici ostala su samo zgarišta i ono malo zastrašenih i ućutkanih ljudi, koji kao da i od sebe kriju ma kakvu širu priču o svom identitetu. Kad već navodim sećanja o mestima stradanja, moram da navedem i slučaj iz Plaškog, gde su se lokalni Srbi (ostalo ih je nekoliko stotina, i načelnik opštine je Srbin, ali pripada hrvatskoj socijaldemokratskoj stranci) usred posta svojski potrudili da dočekaju svoju ”braću Srbijance” koji su sutradan polazili na dalek put.

Bilo je to vreme posta i pred nama se, posle veličanstvene službe u crkvi i osvećenja krsta koji će biti poboden na mestu stradanja na Velebitu, ukazala prava gozba – sto prepun đakonija koje su pripremile vredne ruke naših domaćica… koje su, u crkvi prisutnije od muškaraca, kao dobile krila i nekakvu kuraž našom pojavom.. da neko još i na njih misli i nije digao ruke od Like, Plaškog i njih samih. Podsetila me ta slika na opise Stare Srbije pre 1912, gde su naši izmučeni ljudi vekovima čekali braću iz Srbije da ih oslobodi… Čekali i dočekali.

Sutradan smo obišli i Jadovno i Velebit i nekoliko mesta stradanja iz 1941, i sve je to unelo u nas jedan težak osećaj teskobe, pomešane sa očajem, patnjom, nemoći… ni sam se više ne sećam čega. Pamtim samo naborana čela, suzne oči i bele majice prisutnih uprkos svom crnilu oko nas. Video sam jamu koja je ličila na grotlo iz samog pakla – a na njenom dnu, kojem se dubina ne zna, još uvek leže kosti mučki umorenih Srba. Namerno ne opisujem detalje, ali je valjda svakome jasno sa kakvim osećajima u duši smo se otud spuštali prema Gospiću – i Teslinom rodnom selu Smiljanu. Videsmo i tamo brojne srpske ruševine, zakorovljena imanja, zapušteno i oskrnavljeno groblje… vele, svega je nekolicina Srba još ostala tamo da živi. Meni bi se otelo iz grla da zapevam ”Nasred srpske gore Velebita”, al’ gledam u mladog sveštenika i u trenutku, kao retko kad ranije, postajem svestan situacije: pevaj, ali ćeš ti koliko večeras otići. A on sa svojim malobrojnim parohijanima ostaje, on je i oni su meta, svakog dana. Proći u mantiji i sa bradom kroz Gospić, gde sveštenik živi sa porodicom, e to je junaštvo. Lako je u Beogradu nositi majice sa likom Cara i Čiče i uzvikivati parole. Budi ti Srbin u Gospiću…

Otvoriše se vrata crkve u Smiljanu, koja, ako se dobro sećam priče vodiča, beše teško oštećena i 1941. i 1991. Sad je obnovljena i tragovi se ne poznaju. Skroman ikonostas i još skromniji polielej, čini mi se i jedna mala pevnica – to je sve što u hramu postoji. Dvojica sveštenika započeše službu Božiju. Uskoro se iz naših grla prolomi pesma: ”pobedničku pesmu kličući i uzvikujući Svjat, svjat Gospod Savaot…”. Pevali smo u Teslinom zavičaju silno, nas oko 30-40 muškaraca, menjajući hor koji ovde ne postoji decenijama, da sam u trenutku zažmureo i poverovao da se do mora čujemo.

A pesmom se beše načinio takav sklad, kao da smo uštimovana i udirigovana pevačka grupa. Iz mene samog učinilo mi se kao da peva neki drugi, dublji i stariji glas. Jednog trenutka, dvojica momaka popeše se jedan drugom na ramena i dohvatiše se zvona. Oglasiše zvona smiljanska da smo i dalje živi i da ovo mesto nismo zaboravili!

Na rastanku, zapitah sveštenika kada se nešto ovome slično poslednji put dogodilo u njegovoj parohiji. ”Ovo se u Gospiću i Smiljanu ne pamti”, reče pak on smireno.

I video sam jasno: ima smrti, ali ima i vaskrsenja.

A sa ovog mesta poneo sam za uspomenu jedan maleni kamičak. Po jedan sam, tako, uzeo sa svih ovih stradalnih mesta. Jednom, kad budem zidao svoju kuću, da iz svih naših krajeva i mesta golgote nađe se bar po jedan kamen – i da bude uzidan u novi temelj.

Autor: Nemanja Dević

 

Više od istog autora:

Kolumnisti – Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top