На Голом отоку због „пријатеља” из Удбе

Вуксан Кнежевић, један од најмлађих заточеника Голог отока, сведочи о острву ужаса, херојству, политичким прогонима, шпијунирању, љубомори, издаји и покајању

Kад се младалачка љубав једног седамнаестогодишњака и његов лажни пријатељ удбаш убаце у идеолошку параноју тоталитарне идеологије, следи низ трагичних догађаја које је тешко замислити.

Али, живот Вуксана Кнежевића није романескна фикција, већ истинита прича о каменом острву ужаса, херојству, политичким прогонима, шпијунирању, љубомори, издаји и покајању.

Објавивши недавно своју 15. књигу, „Тито и последње сузе моје мајке”, Кнежевић је наставио да описује страдање голооточана, али се овог пута није освртао на своју судбину.

Ухапшен је кад је имао непуних 18 година. Био је један од најмлађих команданата бригаде који су градили Нови Београд. Вративши се у Вршац са три ударничке значке, није могао да претпостави да ће га обично чаврљање с тадашњом девојком, уместо на љубавна небеса, пребацити на паклено острво на Јадранском мору.

– Поверио сам својој девојци да ми је ухапшен рођени брат Милан. Она је то пренела мом наводном пријатељу који је био заљубљен у њу. Нисам могао да знам да је он сарадник Удбе. Уместо да одем у поморску академију у Сплит, отишао сам у ћелију, са оптужбом да сам наводно слушао Радио Темишвар и рецитовао Мајаковског. Нисам био ибеовац, нити сам прочитао Резолуцију Информбироа – каже Кнежевић.

Уместо успешне каријере морнаричког официра, постао је робијаш у Титовој јадранској тамници, окруженој тиркизним морем. Ухапсили су га у јесен 1949. године, са групом информбироваца из Вршца. Једног јутра, неколико месеци касније, група је спроведена до Панчева.

Ноћу су им прочитали пресуду, стрпали их у аутобусе и превезли до Топчидера, а одатле у пломбиране сточне вагоне. Био је то воз без возног реда. Путовали су не знајући ни куда, ни зашто. Из Ријеке су бродом пребачени на Голи оток.

– Набацали су нас једног преко другог у потпалубље, као да смо дрва или џакови цемента. Неколико њих се угушило – прича Кнежевић.

Не знајући ни зашто је оптужен, ни где одлази, ни да ли ће већ наредне секунде његово срце стати, са путницима безименог брода закорачио је на острво. Приметио је свог брата који је стајао у „топлом зецу”, шпалиру „добродошлице” искусних логораша кроз који су пролазиле новајлије.

– Брат ми је опалио шамар и гурнуо ме тако да одем што даље и што брже. Тај ме шамар заболео више него хиљаде удараца осталих затвореника. На крају строја пао сам у несвест, а брат ми је касније објаснио да ме ударио и гурнуо намерно, како бих што брже прошао ту колону – смеје се данас Кнежевић.

Не осећа горчину ни љутњу, чак ни мржњу. Његов покојни брат Милан преминуо је од последица боравка на Голом отоку, после десетак година. Милан је ухапшен као организациони секретар партије у Алибунару, јер се његов огранак половично изјаснио за ИБ.

Али, Миланов најбољи пријатељ пребегао је у Румунију и на Радију Темишвар објавио да је Милан на Стаљиновој линији. Нити је о томе знао Вуксан, нити Милан. Али знала је Удба, тајна полиција Титовог режима. Ту реч – Удба – Вуксан у разговору помиње неколико пута. Као да је невидљива, свемоћна хоботница чији се пипци протежу од комитетских канцеларија, фабрика, све до учионица и спаваћих соба.

Испребијан, у бараци се чудио изгледу осталих затвореника са брода. Нису им се виделе очи од модрица. Али, кад се предвече погледао у стаклу прозора, видео је неког другог. Није личио на себе, већ на све остале.

– Глава ми је била натечена, као велики лонац. Ујутру су нас одвели да радимо на проширењу луке носећи камење. Пао сам, али ме један Словенац, руководилац радова, склонио са стране. Тада сам мислио да сам већ мртав.

Исти осећај пратио га је сваког тренутка током наредна 23 месеца. Потом говори о колективу, о осуђеницима које су прогонили страх и сумња.

– Колектив је кобан. Међу ухашенима је било оних који су брзо ревидирали став. Сви су сумњали у свакога. Најважније је било покајати се и открити што више лица са слободе. А кога сам могао да откријем, осим оца и мајке? Понављао сам да сам одличан ученик, примеран омладинац, да сам у 13. години постао скојевац и да ништа нисам знао о Резолуцији.

Али то није било довољно и зато су ме бојкотовали. Бојкот је најужаснија ствар, јер подразумева изопштење. Свако је могао да ме гони, шамара, удара, шутира… Иследник за Војводину био је брат народног хероја Пинкија. Касније, седамдесетих година, постао је министар унутрашњих послова Војводине. Када сам био на рапорту и казао му да ћу, ако изгубим још једну школску годину, извршити самоубиство, Пинкијев брат је одговорио: „Одлично, још један непријатељ мање”.

Избацио је Вуксана Кнежевића напоље, а млади осуђеник је викнуо: „Из ината ћу живети!” Иследник га је ипак пустио на слободу. Са Голог отока отишао је у радну бригаду која је у Босни радила на прузи Бреза–Вареш.

– Иако смо амнестирани, остали смо три месеца на „добровољној акцији”. У радној бригади посетили су ме мајка и старији брат Петко. Он је одмах по повратку ухапшен. Чуо сам касније да је Удба разматрала да ли да ме врате јер сам причао брату тајне са Голог отока или да ухапсе њега. Одлучили су се за ово друго. Исти иследник рекао му је речи које му још одзвањају у ушима: „Вуксан ми се извукао, али ћеш ти оставити кости на Голом отоку”.

Петко Кнежевић је заиста прошао најгоре. Остао је три и по године заточеник острва. Тројица браће Кнежевић, без икаквих доказа о кривици, осетили су све страхоте мучилишта које је дуго било једна од највећих тајни Титове владавине.

Вуксан је постао учитељ у забаченом селу Козјак, потом су га пребацили у Банатски Карловац, као најбољег учитеља у огледној школи. Оженио се и добио сина Горана, који је актуелни министар привреде.

– Ипак, отказали су нам гостопримство, на инсистирање Удбе – прича Кнежевић.

На путу за Зрењанин, где су живели рођаци његове супруге, срео је човека који га је ухапсио. Био је то његов лажни пријатељ, заљубљен у његову девојку. Вуксан му је без устезања рекао: „Преостало ми је да те или убијем, или да поправиш нешто”. Удбаш га је сутрадан дочекао, послужио кафом и запослио га као шефа одсека у Народном универзитету за опште образовање.

Ни данас, после толико година, Вуксан не може да објасни понашање тог човека. Поново су постали кућни пријатељи. Кнежевић је научио да освета не служи ничему и да је у кажњеничким баракама сва мржња ишчезла из њега. Није га ужаснуло чак ни то што је сазнао да његов џелат, који му је уништио живот, и даље шаље извештаје Државној безбедности о њему. Посвађали су се. Удбаш је убрзо преминуо.

До доношења уставних амандмана седамдесетих година, Кнежевић је био секретар Заједнице образовања за општину Зрењанин. Почео је да пише књиге. На Голом отоку постао је противник Титовог комунизма.

Било је то доба, каже он, када су цинкарење и шпијунажа постали основа морала. У Титово време била је важнија једна дојава Удби о унутрашњем непријатељу него диплома на факултету.

Девојку, којој је поверио тајну о хапшењу брата, видео је на прослави годишњице матуре. И њој је опростио.

Aутор: АЛЕКСАНДАР АПОСТОЛОВСКИ

Извор: ПОЛИТИКА