На данашњи дан се сјећамо злочина над српским женама и дјецом у селу Кремна 16. децембра 1941. 

Злочин над Србима у Кремни је злочин који је у сјећању народа нашег краја скоро изблиједио, злочин који памти још само неколицина. Први штури записи о овом злочину су се појавили тек 40 година послије покоља и о њему су знали само мјештани.

Ово је наш допринос да се овакве ствари не забораве и да се не понове. То дугујемо свим нашим мученицима.

16. децембра 1941. године, хрватске усташе и домобрани из Прњавора долазе на Вучијак у селу Кремни и уз помоћ Мађара који су тада насељавали Вучијак, почињу пљачку и зулум по селу Кремна које је удаљено неких 5 км од Прњавора.

Вучијачки вод устаника под командом Тривуна Бојановића је штитио простор Кремне од упада непријатеља. Дан раније вод је добио наређење да се појави на врху планине Љубић ради полагања устаничке заклетве. У зору 16. децембра устаници су се запутили на Свињар, о чему је одмах неко обавијестио Звонимира Жнидаршића, трговца и велепосједника са Вучијака, а овај одмах усташе у Прњавору који су одмах са неколико камиона пристигли у Кремну.

Кренувши са Вучијака око 8 часова, усташе почињу да пуцају по кућама, да премлаћују људе и да их опкољавају и сакупљају. Већина народа је побјегла према Љубићу чим је чула пуцњаву, али сви који су се задесили у засеоку Петровићи су опкољени. Међу предводницима прњаворских усташа били су Брекало и Ћосић и неке комшије са Вучијака, Иљко Хемун и Алекса Микитишин, Украјинци, као и неколико комшија Мађара. Главни организатор овог покоља био је Звонимир Жнидаршић који је то чинио из освете према некоме из Петровића. Истога дана када су побијени Срби у Кремни, Звонимир је побјегао у Прњавор, а одатле у Војводину, па у Мађарску.

Стака Петровић о овим догађајима свједочи:

„… У том сатнику сам препознала Иљку Хемуна по његовим сребрним зубима, па му снажно довикнух: „Иља, брате, не дај нас!“ Није се хтио ни окренути… покоји пуцањ одјекне и нама се следи срце… У дворишту угледах снаху Милицу, најстарију јетрву, сву крваву. Крв јој је текла и на уста и на нос. Тек тада схватих да нам пријети права невоља. Пођошмо до куће мог свекра Антонија Петровића. Пред кућом је стајао наш комшија Алекса Микитишин. Ја му се обратих: „Немој Алекса да нам зграда изгори, то су боје за вуну цијелог села. Милица боји вуну и тако зарадјује динар. Не дај нас Алекса, дјеце ти!“ Он ме крвнички погледа и повика: „Ма, сунце ти српско, зар се за боје бојиш? Знаш ли да ће вам и главе отићи?“ Тада замахну на онако крваву Милицу и удари је пушком иза врата, она паде а крв јој још више поче тећи на нос и уста. Погледа ме и издера се: „Марш кући и гледај своју копиладију! Доћи ће и на тебе ред!…“

У дворишту Антонија Петровића, старца преко 80 година, усташе га премлаћују док он виче: „Куда ћете са нама и нашом дјецом? Ми ништа нисмо криви. Оставите нас код куће!“ Ударали су га свим и свачим, док је старац сав крвав понављао: „Оставите дјецу, ми нисмо ништа криви“.

Тада усташе сакупљају све које су нашли у Петровићима. Дотјерали су Антонијеву, Теодорову, Игњину, Лазину и Бранкову породицу и отјерали их према Вучијаку до цесте Прњавор-Кулаши. Када су их дотјерали до цесте, усташа који је ту стражарио се обрати усташама који су их тјерали ријечима:

„Газда Звонимир је рекао да их не гоните у логор, већ у поток и да их поубијате маљем!“

Усташе тада, уз стално премлаћивање, поново враћају народ у Петровиће и утјерују их у зграду Антонијевог сина Лазе и кућу Теодора Петровића.

Старац Антоније није могао да хода, па су га усташе унијели у зграду и бацили на под посљедњег, а он је и даље запомагао да не дирају дјецу. Један усташа му је пришао, наслонио пушку на њега и смијући се опалио. Услиједила је општа вриска жена и дјеце и тада је почео покољ. Усташе су пуцале по народу и згради из пушака и митраљеза.  Кад су жене и дјеца попадали мртви, донијели су кукурузовину да их спале. О тим догађајима свједочи преживјела Стака: 

“… Било нас је ту десеторо. Наједном извана кроз брвна почеше тући из пушака и митраљеза, а у згради само повике: „Јоооој! Куку мајко! Не дај ме тата! Убише ме!“ Не знам у ком сам се положају нашла кад чух глас: „Понесите шеварику!“ Нисам ни знала шта је шеварика, док нисам зачула шуштање, тек тад ми је било јасно да доносе кукурузовину. Почеше је бацати по нама. Осјетих смрад гаса. Полише зграду. Опет чух како неко повика: „Дај кресу!“

Шибица плану, а наша зграда букну у пламен! Осјети се мирис паљевине. Дим поче да гуши, а ја закуках и повиках: „Јооој, дјецо моја,погорјешмо живи!“

„Дијете јој јебем српско, ова је жива!“повика један усташа и удари ме по глави и ја падох у несвијест. 

(Стака је тада добила ударац сјекиром по глави од чега јој је глава била расјечена 14 центиметара – п.а.)

Поново сам дошла себи кад ме је почело пржити по ногама. Ватра је буктала. Сви смо тада били на ломачи. Покушах да отворим очи али ништа не видим. Дим гризе а ватра пече. Удари ме неко снажно по леђима и зачух кркљање. Неко је од наших умирао. Утом зачух дјечији глас како виче: „Тата, не дај ме!“ Не видим, али осјетим гдје се чује тај глас. Напипам ногице и привучем себи. Осјећам под руком да је дијете живо, али не може ни да се јави. Помислих: или је моје, или јетрве Милке. Напипах десном руком и свог малог Томислава. И он је жив. Покушавам да се снађем у пламену, али никако да нађем излаз. Глава ме боли и стално привлачи поду. Дрвена зграда гори као лучевина…. бацам око себе кукурузовину и одједном се у мени јави нека невиђена снага. Узех у зубе малог Томислава, а друго дијете не знајући које је и нађох се на вратима. Као да ме неко избацио, чини ми се да сам искочила далеко од зграде и пала поново у несвијест. Кад се прибрах, видим мали Томислав врти ногицама, а мало даље је моја мала Милосава, стара свега двије године. Погледах је и дах ми стаде. Сво лице јој је било у пликовима. Највећи су били на очима. Додирнух је и повиках: „Милосава, сине, јел’ видиш своју маму?“ „Видим,видим…“ Дијете говори, али не отвара очи. Ја јој отворим капке и угледам очи – биле су неоштећене. Пликови пуцају под мојим прстима, а мала Милосава лежи на хладној зимској земљи. Као да јој годи. Опекотине су тешке. Поново падох у несвијест…“

Кад је дошла до свијести Стака је узела зубима за кошуљицу малог Томислава који је имао само три недјеље, а у десну руку двогодишњу Милосаву и на кољенима отпузала до куће гдје су је затекли устаници и однијели у партизанску болницу на Љубић.

( п.а. лијева Стакина рука је била тешко повријеђена и кости смрскане тако да је само висила на мишићима. Остала је тешки инвалид цијели живот)

У згради Лазиној су убијени и запаљени:

1. Антоније Петровић, 1852-1941.

2. Милица Петровић, 1890-1941.

3. Милка Петровић, 1917-1941.

4. Боро Петровић, 1921-1941.

5. Деса Петровић, 1898-1941.

6. Новак Петровић, 1931-1941.

7. Љепосава Петровић, 1934-1941.

Остале ухваћене Србе усташе су утјерали у кућу Теодора Петровића, већину поклали и спалили. Успјела се спасити само дјевојчица Душанка, кћи Бранка Петровића, кога су десетак дана раније заклале усташе у Гачића потоку.

Бранковог сина, седмомјесечног Војислава, усташе су набијале на бајонете и добацивали један другом по сјећању Драгутина Миланковића, кога су усташе успут ухватили при чему га је један натјерао да носи ранац са муницијом.

Драгутин свједочи: „… Прво су убијени у шуми на имању Петар Миланковић и Ђурађ Марковић од стране једне групе усташа, док је друга пљачкала и дошла до наших кућа. Ја сам се направио хром и шепао на једну ногу…један усташа виче: „Потјерај тог малог овамо са осталима!“ „Не може, боли га нога“ одговори други усташа.

„Што га не убијеш, мајку му српску јебем!“  „Треба ми да ми носи муницију“ рече усташа и даде ми ранац. Крећући се поред Лазине зграде-амбара, један усташа отвори врата, а унутра жене и дјеца на камари искасапљени. У чошку угледам малог Новака, глава размрскана и мозак исцурио. Стигли смо до куће Теодорове гдје су доносили кукурузовину неке усташе, а кад погледах унутра, све побијено и поклано. Убацише унутра кукурузовину, полише гасом и запалише. Ћерка Теодорова је била прикована на зиду. Стоја је била привезана за дрво и заклана…

Носио сам ранац и слушао приче усташа који су се окупили на мјесту поред Жунића млина. Одатле се распоредише и кренуше пут Прњавора. Негдје уз брдо на Бабовцу усташа ми рече: „Дај ми тај ранац и бјежи кући. То горе су вам урадиле ваше комшије Брекало, Ћосић и Жнидаршић…“

У Теодоровој кући су тада убијени и спаљени:

1. Даница Петровић

2. Војислав Петровић, 7 мјесеци

3. Стоја Петровић, 1909-1941.

4. Драгиња Петровић, 1925-1941.

5. Зорица Петровић

6. Миленко Петровић, 1923-1941.

7. Милан Петровић, 1922-1941.

8. Момир Петровић

9. Душанка Петровић

10. Добривој Петровић, 1921-1941.

11. Милена Петровић, 1935-1941.

12. Василија Бијелић

13. Глиго Остојић

Према свједочењу устаника Стојана Домуза, када су стигли у Петровиће наишли су на страшан призор у Теодоровој кући. Теодорова седамнаестогодишња кћи је била силована, а потом разапета и закуцана великим ексерима на зид. Руке су јој биле приковане, а ноге и прса угљенисани. Једва су успјели да је скину. Поред куће за дрво је била свезана Стоја Петровић, која је била силована а гркљан јој пререзан. Испод ње су се налазила два снопа кукурузовине, потпаљени са намјером да леш изгори.

Када су устаници стигли до стратишта, усташе су већ били стигли до Прњавора. Мађарско живље је у страху од одмазде већ сутрадан напустило терен Вучијака и отишло у Прњавор, а одатле колективно у Мађарску. Алекса Микитишин је након рата осуђен на 12 година затвора и живио је у Инђији код Руме. О Иљку Хемуну се ништа не зна, као ни о осталим усташама и домобранима који су учествовали у покољу. Након овог покоља услиједио је покољ у сусједном селу Штрпцима 7. фебруара 1942. године, када је поклано 24 Срба, углавном жена и дјеце, те покољ у Прњавору када су побијени Срби на Зиховом имању и још неким мјестима.

Извор: Бојан Милијашевић – Фејсбук страница