Н. Јовић: Дара у Јасеновцу по други пут

После тачно осам деценија од почетка српског страдања у НДХ, после 80 година пуног заборава и намерног потискивања, неко покушава да врати Дару у Јасеновац из кога је управо изашла.

Српски народ заиста има бројне врлине, квалитетe и вредности, али култура сећања, нажалост, није једна од њих, или макар не спада у активније колективне особине нашег народа. Разлози за то су многи и њима се нећемо овом приликом бавити, већ поздравити коначне позитивне помаке по питању буђења из опште амнезије и суочавања са својом (а не наметнутом) прошлошћу путем филмске афирмације културе сећања.

Најскорији и најзначајнији помак тог типа јесте управо филм Предрага Гаге Антонијевића „Дара из Јасеновца“. Сценарио је написала Наташа Дракулић, чије презиме, случајно или не, јасно алудира на још један стравичан злочин који је можда поставио рекорд по броју Срба убијених у једном дану у НДХ – масакр у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, где је за један дан, 7. фебруара 1942. године, убијено преко 2.300 српских цивила, од којих 551 дете. Главну улогу Даре преузела је 13-огодишња Биљана Чекић из села Срефлије код Козарске Дубице. Биљана је директни наследник оних преживелих и недокланих Срба из овог краја, каквих је заиста мало било тад, узевши у обзир да је овај крај после Другог светског рата био готово пуст, јер је у рату страдао највише од свих српских крајева због тога што се налази одмах до Јасеновца. Због тога Биљана заправо кроз улогу Даре игра (тј. оживљава) неког од својих бројних предака убијених у овој фабрици смрти током трајања злогласне НДХ.

Као што је исправно примећено у „широј јавности“, овај филм је као мало шта пре њега у последњих неколико година ујединио Србе, и то је свакако добро и то треба поздравити. Међутим, он (тачније све „контроверзе“ око њега) је још једном показао до ког степена и до којих сразмера иде сатанизација Срба и негативна кампања против читавог српског народа, под еуфемизмом борбе против ове или оне аномалије у нашем народу из позиције оних који нас (мало кад са правом, али увек са агендом) критикују.

„Дара“ је специфична по томе што је послужила као „лакмус папир“ за скоро па манихејско опредељивање између суштинског добра и суштинског зла, где су се сви они који критикују филм и пре него што су га погледали (а и да су га погледали не критикују садржај и аспекте филма већ наводне (зле) намере и инсинуације свих који стоје иза овог пројекта), свесно или не, стали на страну оних који су убили Дарину породицу и стотине хиљада других Дара и њихових породица широм некадашње Независне Државе Хрватске.

Изрека која се приписује Дантеу Алигијерију да су најмрачнија места пакла резервисана за оне који задрже своју неутралност у кризним временима овде се показала стварнијом него икад, и чак погубнијом. Зато што су многи људи у земљи, региону, иностранству, свету, директно одабрали (иако то нису морали) да се, после осам деценија од стравичних догађаја које филм описује, сврстају на дефинитивно погрешну страну, и то „околним путем“, не хвалећи усташки режим и усташке злочине, већ подлије и мизерније – блатећи Дару (узету овом приликом као симбол српских страдања у Другом светском рату) и све Дарине потомке који су преживели тај геноцид и причају о њему данас, својим животом сведоче о победи живота над смрћу и у крајњој мери праве овакве филмове усмерене на сећање, незаборав, опомену и неговање истинских људских вредности. Дара је показала докле иде „обрнуто читање прошлости“ уперено против Срба. Дара је учинила самом својом појавом да „падну све маске“ ако већ нису пале до сад, те да исплива сва злонамерна критика упућивана Србима претходних деценија као суштинска србофобија која иде до шовинизма, расизма и крајње дехуманизације и сатанизације.

Нацистички период немачке историје је свакоме иоле рационалном и упућеном стоструко гори и од најлажнијег и најизмишљенијег виђења „Слобиног времена“ у Србији током 90-их година прошлог века, па се исто тако нико иоле рационалан не усуђује да комплетну немачку историју, културу, традицију стави пред Нирнбершки суд и окарактерише као нацистички, злочиначки и сл. Али зато, са друге стране, комплетна српска историја, традиција, култура због српске улоге у догађајима из деведесетих година прошлог века (од којих су неки заиста били штетни и контрапродуктивни првенствено за нас Србе), завршава на Хашком суду и истрајава једино кроз хашку интерпретацију српског колективног злочиначког менталитета, од чега није изузет ни „најчистији“ и најболнији део наше прошлости, а то је геноцид у НДХ 1941-1945. године.

И сада, после тачно осам деценија од почетка тих страдања библијских размера, после осамдесет година пуног заборава и намерног потискивања, Дара излази из Јасеновца да исприча своју причу и обилази биоскопске сале широм света и са правом осваја срца и тера на сузе хиљаде људи суочене са српском верзијом „Шиндлерове листе“, где српска Ана Франк прича своју причу о страдању кроз које су прошли она и њена породица, њени ближњи и читав наш народ. И док је већина људи дочекује са сузама у очима и раширених руку, спремна да чује њену причу и исприча је другима, не да би блатила Хрвате а величала Србе, како то наивно мисле намерни злонамерници, већ да би упознала друге са овом тешком трагедијом и упозорила да се тако нешто више не сме поновити. Јер као што је рекао шпански филозоф Џорџ Сантјана: „Они који заборављају прошлост су осуђени да им се она понови.“ Да смо крајње тенденциозни рекли бисмо да је управо то циљ оних који дискредитују овај филм и праву поруку коју он шаље, а не ону коју они мисле да шаље и пре него што су га погледали (мада је тешко поверовати да ће се мишљење променити кад и уколико буду погледали филм).

Међутим, и нажалост, има и оних који Дару враћају у Јасеновац, ућуткују и тако убијају по други пут све те људе кроз које она говори. Јер они чије је страдање заборављено и којима је онемогућено да о свом страдању говоре су заборављени и самим тим убијени по други пут. Као да нису постојали – ни они ни њихова жртва. Стога су сви критичари овог филма (под изговором спорних процедура и финансија на унутрашњем плану, тј. инсинуација и тенденција које жели да постигне на спољном) заправо саучесници у новом убијању Даре и свих Дара из Јасеновца и свих других логора, јер је заиста тешко поверовати да са адреса са којих деценијама уназад стижу искључиво наручене антисрпске „приче“, сад ова кампања против овог филма траје не због тога шта он представља, са чега скида вео тајности и завет прећуткивања, већ због одређених „нетранспарентности“ и „злонамерности“ самог пројекта.

У том смислу, Дара показује до ког степена се дошло са опхођењем према Србима у светским размерама; њихов покушај да само проговоре о својим страдањима и жртвама је дочекан „на крв и нож“, те окарактерисан као пропагандни и лажан, што можда најбоље показује да су духови који су инспирисали усташко безумље и српско страдање у НДХ и даље „живи и здрави“, само можда под другим именом, али суштински са истим циљем, макар и средства варирала. То је оно што највише запрепашћује и забрињава у целој причи. Јер ако је човечанство ишта могло научити из нацистичког Холокауста према Јеврејима (и усташког геноцида над Србима), то је да је концентрациони логор само последња фаза у процесу који почиње дехуманизацијом. А забрањивати и на било који начин оспоравати некоме право да се сећа и говори о својим жртвама је прилично дехуманизујуће.

Да ли је свет могао без „Шиндлерове листе“? Могао је. Да ли је могао без „Дечака у пругастој пиџами“? „Крадљивице књига“? „Дневника Ане Франк“? Могао је. Али какав би то свет био и какви су ти људи који су против ових филмова?

Да ли је свет могао без „Даре из Јасеновца“? Могао је. Али какав би то свет био и какви су ти људи који су против овог филма?

Аутор Никола Јовић

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/MegaComFilm

Извор Нови Стандард, 10. фебруар 2021.