Муке са гурањем Митровића у Хрвате

Пише Ра

У данашњоj Хрватскоj ниjе мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић. У тоj муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стоjан Јанковић, били Хрвати
Пре скоро годину дана у Хрватскоj jе спроведен попис становништва. Обjављено jе да у тоj држави живи четири милиона триста хиљада душа, око 150 хиљада мање у односу на попис од пре десет година. Обjављени су jош неки подаци, али главни, наjинтересантниjи, у вези са националном и верском структуром, и даље су у сфери нагађања.

Због чега?
Што се тиче верског опредељења све jе било jасно jош 2001. године, када се показала да jе Хрватска – наравно, не рачунаjући Ватикан – после Пољске земља са наjвишим процентом католика у Европи. Скоро 90 одсто. Ту, дакле, не лежи разлог необjављивања резултата пописа.
Да ниjе проблем са етничком структуром? Ниjе ли Хрватска одлучила да све до уласка у Европску униjу држи под кључем податак коjи ће показати да су Срби у тоj земљи сведени испод три процента. Таман онако како су своjевремено сањали, на томе радили и на краjу у стварност спровели Миле Будак, Анте Павелић и Фрањо Туђман. Тачно jе да Хрватска има моћног заштитника у Европи, Немачку, да jе та заштита jака у мери коjа искључуjе обавезу да се одговара и на осетљива питања типа: Како се то догодило да jедна „демократска“ држава за само две децениjе броj припадника мањинског народа са 12,2 сведе на мање од три одсто, али и поред тога неко ће морати да одговори, кад-тад, са последицама или без њих, где jе и како нестало скоро десет одсто Срба коjи су до 1991. године живели у Хрватскоj.

СУМЊИВА ПРЕЗИМЕНА
Веруjем да Милорад Пуповац зна колико Срба тренутно живи у Хрватскоj, али и њему jе у интересу да се са тим не иде на видело, jер таj податак, уз остало, представља основ за оцену политике коjу у име Срба у Хрватскоj води Пуповац. Та политика, о њоj смо у „Печату“ више пута писали, децениjу и више бележи катастрофалне последице по Србе и своди, за хрватску дугорочну политику, сународнике Николе Тесле на „подношљиву“ броjку.
О атмосфери и окружењу у коjем живе Срби у Хрватскоj почетком прошле године, уочи пописа становништва у тоj држави, говорио jе проф. др Јован Мирић, познати интелектуалац из Загреба, српског порекла, али са великим отклоном од српства. Ипак, он jе тада рекао да са великим страхом чека резултате пописа jер у свом окружењу, у Загребу, да се не иде даље по целоj Хрватскоj, познаjе неколико високообразованих Срба, лекара, професора, социолога, коjи се од пре неку годину изjашњаваjу као Хрвати.
На питање због чега то раде одговараjу, каже професор Мирић, да би у супротном, као декларисани Срби, имали скучене могућности за напредовање, и пословно, и приватно. Кад они то кажу, замислите какав став по овом питању имаjу њихова деца.
На простору целе Хрватске годинама jе изражена поjава да неки грађани мењаjу презимена; узимаjу потпуно нова или постоjећа „кроатизуjу“. Посебно jе то изражено у Далмациjи, на простору Задра, Шибеника, Сплита… Бежи се од српског порекла, српског призвука постоjећег презимена, од сваке идентификациjе са Србима. У супротном, све се компликуjе, нема посла, стипендиjа, угледа и поштовања у друштву.
Постоjи у овоj причи jош jедна категориjа грађана Хрватске коjа вуче „српски проблем“ из прошлости. У питању су горљиви Хрвати, жестоки националисти, са сумњивим презименима. Замислите са каквом муком се, бар неколико пута месечно, сусрећу Хрвати са презименом, на пример: Јовић, Станковић, Бошковић, Стоjановић, Миjатовић, Симић, Петковић… а таквих у Хрватскоj, посебно у Далмациjи и Херцеговини, има безброj. Како са таквим презименом убедити некога да нисте Србин?

ПРИТИСЦИ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ
Један из ове групациjе, извесни Иван Митровић ових дана промовисао jе у Хрватскоj књигу „Повиjест Хрвата Крмпота, Медвиђе и Зеленграда“. Сам наслов и просечно упућенима у проблематику наговештава садржаj књиге коjа – како jе речено на промоциjи Митровићевог дела – „плиjени своjом озбиљном повиjесном потрагом“. Књига jе написана са циљем да се сумњива презимена и историjа исто тако етнички сумњивих насеља, умота у црвено-бело коцкасту плахту.
Кренимо од топонима; села Медвиђе и Зеленград налазе се у далматинском залеђу, прво jе код Бенковца, а друго недалеко од Обровца. На простору Медвиђе некада се налазило насеље под именом Крмпоте, названо по презимену Крмпотић. Аутор споменуте књиге обjашњава да су Крмпотићи старо хрватско племе, придошло у Далмациjу после продора Турака у Босну и Херцеговину. Оно што Иван Митровић скрива и не жели да каже обjашњено jе читаоцима „Печата“ пре неколико месеци, баш на овом месту, када смо писали о Буњевцима, Србима католицима, чиjа jе прошлост укорењена у сливу херцеговачке реке Буне. Отуда су, истина, побегли због Турака, дошли су на простор Бенковца, Обровца, Лике, делом Горског Котара… али се нису изjашњавали као Хрвати.
То доказуjу броjни писани документи коjе и данас, без икакве муке, историчари могу пронаћи у царским архивама у Бечу. Уосталом, довољно jе да се погледаjу подаци са пописа становништва тих простора у 19. веку.
Тачно jе да су се многе породице досељеника са Буне, под страшним притисцима Бечког двора, у 19. веку почеле изjашњавати као Хрвати (међу таквима су преци усташког министра Миле Будака), али jош има потомака херцеговачких Срба коjи на своjе наследнике преносе предања о пореклу; ко су, шта су, одакле и од кога потичу. Имао их и у Србиjи, наjвише у Бачкоj, где су константно изложени притисцима Католичке цркве да се приклоне хрватском националном корпусу. Они коjи одолеваjу изjашњаваjу се као Буњевци. За време комунистичке Југославиjе таквима jе хрватство наметано законом, а у провођењу слова закона посебно су били активни и доследни српски комунисти. Али вратимо се гореспоменутоj књизи.
Њен аутор све ово, рекох, прећуткуjе, дошљаке са Буне представља као Хрвате, али има проблем са презименима. Почев од свога. Како убедити читаоца да jе Митровић хрватско, а не српско презиме? За ту работу би пре свега требало имати образ као ђон.
Писац књиге: „Повиjест Хрвата Крмпота, Медвиђе и Зеленграда“, Иван Митровић, у оспоравању своjих српских корена, српског презимена, додатну муку има са далеким претком, воjсковођом против Турака, сердаром и харамбашом Јанком Митровићем и његовим сином Стоjаном Митровићем, коjи jе у историjи познат и као Стоjан Јанковић. Из те лозе корене вуче познати српски писац Владан Десница.

ОПТУЖИВАЊЕ СРПСКИХ ИСТОРИЧАРА
Иван Митровић проблем решава врло jедноставно; Јанка и Стоjана Митровића проглашава Хрватима. То што историjа ову двоjицу бележи као велике jунаке далматинских Срба, опеване у песмама, са значаjним местом у предању тог дела српског народа, Ивана Митровића уопште не замара. Он иде корак даље, па оптужуjе српске историчаре да су, немаjући своjе jунаке, посегли за великим хрватским витезовима, борцима против Турака, Јанком и Стоjаном Митровићем. Да бог сачува.
За успешно одбиjање турске воjске, коjа jе вршила стални притисак на Далмациjу, Млетачка Република одликовала jе Стоjана Јанковића златном колаjном Св. Марка уз коjу jе ишло и 100 златника, именован jе витезом реда Св. Марка, а велике комплексе земље добио jе у Исламу Грчком. Ту и данас стоjи Кула Јанковића, грађевина коjу jе подигао, знатно оштећена у последњем рату. Стоjан jе у Исламу Грчком 1675. године узидао цркву Светога Ђорђа, као помен свецу заштитнику његове породице.
Упркос свему томе мученик Иван Митровић тврди да jе Стоjан био Хрват.
Иначе, Стоjан Јанковић jе имао браћу, Илиjу и Завишу. Илиjа jе предводио чете устаника против Турака, а посебно се памти његов устанак у Далмациjи, 1683. године, после пораза Турака код Беча. Свестан да jе султанова воjска уздрмана поразом, демотивисана и уморна, напао jе Турке и разбиjаjући линиjе њихове одбране продро дубоко у Босну. Због великог угледа и утицаjа у народу, посебно међу далматинским Србима, Млечани су Илиjу Јанковића доживљавали као потенциjалну опасност. Отровали су га 1693. године, на jедном ручку коjи су, латинска посла, приредили у његову част.
Завиша Јанковић се такође истицао у борбама са Турцима, а имао jе обичаj да у тим походима, приликом враћања у Далмациjу, са собом води Србе до чиjих села jе долазио. Нудио им jе слободан живот, уз обавезу да учествуjу у борбама са Турцима. Историjска документа говоре да jе Завиша Јанковић одржавао контакте са српским патриjархом Арсениjем Чарноjевићем и да му jе новчано помагао колико jе могао, а био jе у могућности много, jер jе био веома богат, са броjним дућанима, кућама, млиновима… Књиге кажу да jе и мало, али изузетно лепо острво Олиб, смештено између Пага и Силбе, са површином од тридесетак километара квадратних, било у власништву Завише Јанковића.
У данашњоj Хрватскоj све ове истине немаjу готово никакав значаj. Хрватска историографиjа саздана jе од фалсификата коjи су у Хрватскоj прихваћени као неупитна истина. Краjем прошле године наjпосећениjи портал у тоj држави, index.hr, организовао jе анкету са питањем: Ко jе наjзначаjниjи Хрват у повиjести? Убедљиво jе победио Никола Тесла.

Извор: pecat