Мујановић и сам учествовао у убијању српских логораша у Храсници

Хусеин Мујановић звани Хусо, који је ухапшен у Србији због ратних злочина против српских цивила у Храсници и Соколовић колонији, био је управник логора у Храсници, за чије вријеме је убијено и свирепо мучено највише српских логораша, у чему је и сам учествовао.

У књизи „Злочини у Храсници“ аутора Данила Џелетовића, који је за вријеме рата у БиХ био инспектор Министарства унутрашњих послова Републике Српске за ратне злочине почињене над Србима, наводи се да је постојао „Хусов кабинет“, те да о мучењима убијањима логораша и силовањима Српкиња постоји више аутентичних свједочења преживјелих логораша и грађана.

Мујановић није само одобравао или наређивао свирепо мучење и окрутно убијање храсничких логораша, већ је и сам, као управник храсничког логора смрти, у томе и учествовао.

„Скоро сваку ноћ су појединци или групице одвођени из ћелија у атомско склониште или у неку другу просторију, гдје су подвргавани најокрутнијем мучењу и свакојаком злостављању и понижавању“, пише у књизи.

Зна се да је само у току његовог управљања храсничким логором из ћелија изнесено 10 тијела логораша, који су најчешће убијени батинањем, и то између 15. јула и 5. августа 1992. године.

У том периоду убијени су Витомир Васовић, Алекса Странпут, Радомир Драшковић, Борко Стојановић, Радован Гузина, Гојко Стјепановић, Секула Мандић, Јовица Михајловић, Радомир Милутиновић и Достимир Николић.

Више преживјелих логораша је изјавило „да је управник Хусо са командиром страже Сенадом Гаџом и стражарима Заимом Лаличићем и другима“ учествовао у убиствима Радована Гузине, Јовице Михајловића и Борка Стојановића, као и у окрутним тучама преживјелих логораша професора Бранка Ковачевића, Мирка Вуковића, Николе Ђумића и многих других.

Мујановић је са својим стражарима често ноћу приређивао пијанке у својој канцеларији, а затим су пијани упадали у ћелије међу логораше, које су насумице и без реда немилосрдно тукли.

Понекад су у његову канцеларију доводили поједине ухапшене жене, које су у тако пијаном стању сексуално злостављали, а неке и силовали.

Повремено су ту приводили и неке дјевојке из насеља које су силовали, а затим их пуштали кућама уз пријетње да не смију никоме говорити шта им се дешавало у „Хусовом кабинету“.

Да се не би открили најсвирепији злочини над српским цивилима и заробљеним припадницима Војске Републике Српске, као што су окрутна убиства, мучења и батинања логораша, силовања жена и други облици нечовјечног поступања, главни шефови муслиманске војне и цивилне власти у илиџанским насељима Храсница и Соколовић колонија, међу којима Мујановић, у првој години рата четири пута су мијењали локацију логора, кријући га од Међународног комитета Црвеног крста, Унпрофора и свјетске јавности.

Прве ухапшенике су затварали у неке приватне радње и разне подруме, у контејнере Енвера Хоџића званог Енкер, у подруме Дома културе у Храсници, гдје су их везивали за радијаторе.

Главни центри, односно логорски објекти, у почетку су се налазили у свлачионицама за спортисте Рукометног клуба „Фамос“ на „Фамосовом“ игралишту и у Основној школи /ОШ/ „Алекса Шантић“, гдје су простори испод степеништа претворени у имровизоване ћелије, у којима су у скученом простору без отвора и свјетла заједно боравили ухапшени мушкарци и жене.

Главни шеф и оснивач тих првих храсничких затвора био је тадашњи командир Војне полиције Четврте моторизоване бригаде такозване Армије БиХ Амир Шабовић, а његов помоћник за затворске послове био је управо Хусеин Мујановић звани Хусо, који је од Шабовића и преузео послове управника храсничког логора.

Хусо, како је био познат логорашима, дошао је на дужност управника храсничког логора на мјесто Амира Шабовића, у вријеме пребацивања логораша у затвор „Гараже“, средином јула 1992. године.

На тој дужности је остао до краја септембра те године када га је замијенио Расим Окерић, професор из Гацка.

У ОШ „Алекса Шантић“ фискултурна сала у приземљу била је „адаптирана“ за мучилиште ухапшених Срба, па се тако на плафону ове сале налазила греда са које је висио конопац, за којег су везивали логораше и тукли их у висећем положају.

Осим конопца, висио је и један мањи џак напуњем оловим, а около су стајале разне гвоздене шипке, полуге, ноге од столица, комади дебелог кабла од струје и други предмети, којима су логорски стражари и припадници Војне полиције тукли привезане логораше.

Тако је на окрутан начин пребијен логораш Обрад Миловић, кога су стражари Сенад и Рамиз Гаџо на веома окрутан начин тукли у висећем положају, све док није пао у кому, а затим су га поливали водом, враћали у свијест и поново тукли. Тако су му пребили десну ногу и домали прст на десној руци.

О свирепом мучењу, бездушном и окрутном поступању и понижавању човјека и његовог достојанства, које су чинили логорски стражари Сенад и Рамиз Гаџо и њихови шефови и суоснивачи храсничког логора Амир Шабовић, Хусеин Мујановић и други у ОШ „Алекса Шантић“ у Храсници, постоји више аутентичних свједочења преживјелих логораша и грађана.

Хусеин Мујановић син Салиха, рођен 21. септембра 1959. године у селу Костићи, општина Бијело Поље, у Црној Гори, по занимању правник, пријавио је у тадашњу полицијску управу Илиџа 12. новембра 1991. године стално мјесто боравка у општини Илиџа, у Храсници, Стари друм број 63.

Аутор књиге „Злочини у Храсници“ Данило Н. Џелетовић рођен је 1931. године у Чепелици, код Билеће. Дипломирао је на Одсјеку за историју Филозофског факултета у Сарајеву. Прије рата је био начелник једног одјељења у СУП тадашње СР БиХ.

У току и послије грађанског рата у БиХ објавио је више наслова у дневној и недјељној штампи Републике Српске и СР Југославије о ратним злочинима и злочинима геноцида над српским живљем на подручју општина Хаџићи, Трново и Горажде.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Притвор за Хусеина Мујановића, ратног управника логора у Храсници

Заборављени геноцид: Током рата у Сарајеву је убијено најмање 8.255 Срба