Мухамед и Гаврило

Ево шта jе, годинама касниjе, о том догађаjу изjавио Мехмедбашић: „Колона се полако приближавала, jа сам у џепу одврнуо капицу са бомбе и требало jе да се сагнем и ударим о калдрму пре него jе бацим. У том моменту полицаjац коjи jе стаjао у моjоj близини се окренуо и погледао ме. Укочио сам се од страха, парализовао, и колона jе прошла. Осећао сам да ме ђед гледа одозго и очекуjе освету.”

Педесет метара даље Недељко Чабриновић jе бацио бомбу, али без ефекта. Прогутао jе циjанид и скочио у плитку Миљацку у коjоj jе и ухваћен. Отров ниjе деловао. Замисао да се ручном бомбом убиjе престолонаследник, колико год на први поглед обећавала, ниjе била добар избор. У то доба jе након активирања детонатора требало 11-12 секунди да бомба експлодира. Никад ниjе разjашњено да ли се бомба коjу jе бацио Чабриновић одбила од спуштеног платненог крова, или jе упала у аутомобил, одакле jу jе престолонаследник избацио иза себе и када jе експлодирала ранила jе официра из пратње, али и неколико грађана.

Гаврило Принцип, коjи jе био распоређен на кеjу стотинама метара удаљен oд Васе Чабриловића и Трифка Грабежа коjи нису ни покушали атентат, пуцао jе када се народ већ почео разилазити jер jе колона дошла пред градску Виjећницу, где jе, по протоколу, градоначелник Фехим Ћурчић приредио дочек надвоjводи. Међутим, након само двадесетак минута Фердинанд jе устао и рекао да га возе у болницу да обиђе рањеног официра. Кад jе колона успорила и готово застала у маси грађана на скретању код Латинске ћуприjе према хотелу „Европа”, Принцип jе извукао пиштољ и пуцао.

Мухамед Мехмедбашић jе након атентата успео да се склони код jатака у Црну Гору, где jе на нечиjу приjаву ухапшен у Никшићу, али му jе шеф полициjе омогућио да побегне у Даниловград. У чину потпоручника, са српском воjском препешачио jе Албаниjу, са пуковником Драгутином Димитриjевићем Аписом био jе на Солунском фронту, а када jе Апису пресуђена смртна казна, због наводног припремања убиства краља Александра, Мехмедбашић jе добио 15 година робиjе, али га jе након две године Александар лично амнестирао и поклонио му велику кућу на Илиџи. Умро jе маjа 1943, након вишеседмичног усташког мучења у Сараjеву. Ниjе одао никога из илегалног покрета. Пред смрт jе тражио да буде сахрањен уз Гаврила и остале другове из Младе Босне, уз капелицу коjа jе њима у част саграђена на кошевском гробљу. Нажалост, црква то ниjе дозволила и сахрањен jе на илиџанском гробљу Бутмир.

Године 1976. наjбољи народни певач међу наjбољима, Сафет Исовић, снимио jе песму о хероjу Гаврилу Принципу: „Ропство тешко, а слобода мила/ слави народ Принципа Гаврила/гдjе Миљацка тече jош и сада/спомен оста на плочнику града.”

Академик Мухамед Филиповић поставио jе питање, али дао и одговор – да jе Мухамед Мехмедбашић успео да убиjе Фердинанда, сада би у Федерациjи БиХ био хероj, а не терориста – како неки називаjу Принципа. Да ли би тада Аустроугарска могла Србиjи поставити понижаваjући ултиматум, након коjег jе започео Велики рат?

У jавност БХ се не износи податак да jе велики броj интелектуалаца муслимана био у чланству Младе Босне, организациjе коjа jе настоjала jужнословенске народе уjединити у Југославиjу. Па и сам Принцип jе на суђењу рекао: „Ја сам jугословенски националиста”. Немали броj Хрвата jе био за стварање Југославиjе, али сада нико не спомиње да jе и католички свештеник Алоjзиjе Степинац био добровољац на Солунском фронту. Било jе, поред не баш малог броjа муслимана из свих делова Босне и Херцеговине, чак и Словенаца међу добровољцима. Жеља за уjедињењем и стварањем краљевине у коjоj ће сви народи бити равноправни била jе широко заступљена, више него што се данас зна и, барем у БиХ, говори.

На душу и образ садашњим сараjевским политичарима да се прекраjа историjа на уштрб толико мртвих коjи су бранили своjу земљу од окупаторске воjске, а након анексиjе 1908. основали организациjу коjа jе тежила уjедињењу слoвенских земаља.

Величање аустроугарског окупатора у БиХ могло би се упоредити (не желим повредити ничиjа осећања) с незамисливом ситуациjом када би садашње власти у Србиjи, зарад дневних интереса, Немце коjи су октобра 1941. стрељали у Крагуjевцу по стотину цивила за сваког убиjеног немачког воjника, а по педесeт за сваког рањеног, међу њима и децу, амнестирали, а устанике коjи су бранили своjу земљу назвали терористима. То се у Србиjи, сигуран сам, не може десити.

Две децениjе након jугославенских братоубилачких ратова, међунационална нетрпељивост и мржња нису посве потиснути. Tензиjе ce дижу споља на начин да се становништво никада не опусти до краjа и, напокон, покуша живети као што jе то, и поред историjских турбуленциjа, барем у другоj половини двадесетог века било. Стигла нас jе она стара изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара”.

Привредник и новинар из Сараjева