Мржњом до последњег Србина у Хрватској

СЕРИЈА: СРБИ У ХРВАТСКОЈ, ПОЛОЖАЈ, ПРАВА, ЖИВОТ (4) 

Пише: Здравко Елез

„Уби Србина“, „Уби и закољи да Србин не постоји“, „Србе на врбе“, „Четници селите се“!  Ово су само неке од порука упућених српском народу у Хрватској на крају друге деценије 21. века. Поруке мржње не јењавају иако је од рата прошло скоро две и по деценије.

Срби су сведени на, како је то Фрањо Туђман, желео и говорио, на „статистичку грешку“ и од готово 600 000, колико их је живело пре рата, бројка је пала на око 186 000 Срба (4,36 одсто). Прогнани се не враћају, нити за то постоје услови, а велико је питање колико ће Срба бити у блиској будућности имајући у виду чињеницу да су на својим огњиштима остала углавном старачка домаћинства. Они који су се и вратили, а реч је углавном о старцима, дошли су на своје вековно огњиште да умру.

И поред очигледне геноцидне политике загребачког режима Срби имају још већину у 17 општина. То су: Двор и Вргинмост у Сисачко-мословачкој жупанији, Војнић и Крњак у Карловачкој жупанији, Доњи Лапац и Врховине у Личко-сењској жупанији, Ердут, Јагодњак и Шодоловци у Осјечко-барањској жупанији, општине Бискупија, Цивљане, Ердевик и Кистање у Шибенско-книнској жупанији и Борово, Маркушица, Негославци, и Трпиња у Вуковарско-сремској жупанији. Највећи број Срба у Хрватској живи у Загребу, на Банији, Кордуну, Лици, Северној Далмацији, Славонији, Западном Срему и Барањи. Мањи број их је у јужној Далмацији, Билогори, Мославини, Горском Котару и Истри.

Српски народ у Хрватској колико год је то могуће покушава да заштити свој културни и национални идентитет, укључују се у политички живот Хрватске, оснивају своја удружења и политичке странке. Централна организација Срба у Хрватској је Српско народно вијеће, на чијем челу је Милорад Пуповац, који је константно изложен вербалним нападима, прорежимски медији га разапињу и каче на стуб срама, а летос је усред Загреба чак и физички нападнут.

Од српских партија у Хрватској делују Самостална демократска српска странка и ванпарламентарне странке Демократски савез Срба, Српска народна странка, Партија подунавских Срба, Нова српска странка, Демократска партија Срба и Наша странка.

Значајнија удружења су Српско привредно друштво Привредник, Српско културно друштво Просвјета и Српски демократски форум из Загреба које делују на територији целе Хрватске, те Заједничко веће општина из Вуковара, Друштво  Ђурђевдан из Дрежнице и Заједница Срба Ријека. Значајан фактор у очиувању српског националног биће, његовог идентитета, културе и вере, је Српска православна црква. На територији Хрватске налазе се Митрополија загребачко-љубљанска, Епархија далматинска, Епархија горњокарловачка, Епархија славонска и Епархија осјечкопољска и барањска. Под покровитељством Српске православне цркве у Хрватској и Загребачке митроплоије 2005. године у Загребу је утемељена Српска православна општа гимназија Кантакузина Катарина Бранковић.

Све су то неминовни потези како би се сачувало што се сачувати може и створили услови за повратак прогнаних на своја огњишта. И поред жеље и воље хрватске власти су те које све чине, не само да онемогуће повратак него и да последњем Србину у Хрватској виде леђа. Податак да се од 250.000 протеранх на своју земљу, куће, и станове вратило свега око 1.600 грађана спрске националсти, довољно говори сам за себе. Али, готово да нема дана, да медији не јаве, о уништавању српске имовине, нападу на повратника, да се не пошаље нека претећа порука.

Осим тих, како их хрватски државни медији крсте, безазлених инцидената, Србима се ускраћује издавање личних докумената, стицање држављанства, за неверовати је податак да још око 200 српских села нема струју, а они који су избегли годинама се боре за своја имовинска права. Постоји око 50 хиљада српских захтева за враћањем станова у Хрватској, али процес враћања је спор и тешко остварив у пракси. Још су на делу тајне оптужнице за наводне ратне злочине против оних који су избегли, па нико не зна кад крене пут Хрватске да ли ће бити ухапшен. Тајне оптужнице постоје и против оних који годинама живе у Хрватској и никада нису сигурни да ли ће им и када хрватска полиција покуцати на врата и ухапсити их.

У Хрватској је од завршетка рата до данашњих дана убијено више од 90 Срба, а ниједан убица није ухапшен нитије приведен правди. Није решено ни питање употребе ћириличног писма у срединама где су Срби у већини и свако постављање табли са ћириличним нтписом завршава се њеним ломљењем и уклањањем. За неверовати је и податак да је у Хрватској уништено скоро три милиона књига писаних ћирилицом, међу којима су и оне од непроцењиве вредности.

Набрајање свега онога што је уперено против српског народа у Хрватској одвело би нас далеко зато ћемо се у наредним редовима усредсредити на неколико најсвежијих примера и изјава српских званичника о флагрантним кршењима људских права српског живља.

Пре свега неколико дана, тачније речено 22. децембра, на породичном имању Богољуба Поповића у селу Чиста Мала исписан је великим словима графит са јасном поруком „Четник, сели се“ уз симболично слово „У“. Богољубова супруга Боја, која је графит прва уочила, у то време сама је боравила у кући па је, због страха за своју сигурност, истог дана напустила породично имање и отишла синовима у Бањалуку.

Јавност је о поруци, са елементима класичног фашизма, обавестио Богољубов син Горан, који је рекоа да ово није први пут да добија претње и изливе мржње, који не престају.

-Након породичне славе Светог Николе, коју смо заједно прославили прошле недеље, отац је остао у Бањалуци, а мајка отишла назад у село. Договарали смо се како ћемо се за наш Божић сви окупити у очевој кући, у Чистој Малој, па је она пожурила  да све припреми за наш долазак. У ноћи између петка на суботу чула је неко шушкање, лупкање вани, али како је кућа близу главног пута за Водице, није томе давала на значају. Када је у суботу ујутро,устала и изашла иза куће имала је шта видети. Читавом дужином зида, некадашње штале, али и на самом улазу у двориште, био је исписан графит на којем нам је јасно поручено да се селимо и да нисмо добродошли у својој кући и у свом селу. Како то није прва непријатност коју је доживела након рата, у страху за своју сигурност и сва испрепадана, потражила је превоз и исти дан се вратила код нас у Бањалуку.  Ја сам назвао полицијску станицу и пријавио случај али су ми рекли да ће увиђај направити тек када неко од нас дође доле – осетно узрујан испричао је Горан Поповић.

Он је подсетио на немилу сцену и првих дана након повратка њених родитеља у своју кућу.

-Првих година након повратка, мајку је возач избацио из аутобуса којим је путовала уз село. Речи које су јој и тада упућене, јасно су указивале да се ради о националној мржњи и нетрпељивости. И тада сам пријавио случај свима за које сам сматрао да требају бити упућени шта се дешава. Недуго потом добио сам одговор од надлежног аутопревозника да то није био једини случај жалбе људи из истих разлога – рекао је Горан Поповић.

Љубав према дедовини и огњишту и поред свега, док су живи, неће одвратити Поповиће од намере остатак живота проведу у селу Чиста Мала. Ипак, то им је покварило планове да са децом и родитељима породично прославе Божић у родном селу.

Ово је један од примера, који јасно говори о томе шта чека Србе који желе да се врате и оне који су се вратили, а има сличних којима се ни број не зна. Јасно је да ако се овако настави да ће Хрватска остати без Срба. Још је драстичнији пример хапшење петорице у акцији која је спорведена под пристиском оних који су половином октобра ове године организовали протесте у том граду.

Срђан Милаковић, председник Демократског савеза Срба, након хапшења петорице Срба осумњичених да су чинили ратне злочине током последњег рата на подручју Вуковара, оценио је да је јасан рукопис људи који желе освету а не правду и који жале што се у Вуковару није десила друга Олуја и етничко чишћење Срба.

-Ти исти људи, а реч је о ветеранима рата су водили кампању против двојезичности у Вуковару и двојезичности данас нема упркос закону. Нјима је ова власт дозволила да пред масом, по медијима и у јавном простору прозивају, упиру прстом у поједине Србе без икаквих правно релевантних доказа. Власт им је дозволила да јавно позивају на националну мржњу и насиље  – каже Милаковић.

Петроица притворених Срба већ годинама живе у Вуковару и били су доступни правосудним органима , али све до данашеих дана нису против њих покретани кривични поступци. И Самостална демократска српска странка, која подржава актуелну владу Андреја Пленковића, и Заједничко веће општина (ЗВО), изразили су забринутост због акције полиције. Да је положај Срба у Хрватској назадовао тврди и један од водећих српских лидера Милорад Пуповац, али он не мисли  да то може да се пореди са Хитлеровом Немачком. Његови покушаји смиривања страсти само су му се обили о главу нападом у центру Загреба.

Миодраг Линта испред Владе Србије углавном се огласи и реагује на све те хајке и лов на Србе по тајним опружницама и друга кршења елементарних права, али загребачке власти углавном су глуве на све те оцене и перфидном политиком гледају да загочраају живот сваком Србину, који жели да опстане и остане у својој кући.

Ту и тамо појави се и пример неког честитог Хрвата коме се пробуди савст на сву мржњу према Србима попут Задранина Јуре Зубчића, који је на једној згради у овом граду недавно преправио графит „уби Србина“ у „љуби Србина“ што је за кратко постало прави хит на дурштвеним мрежама. Његов гест у највећем броју случајева пропраћен је негативним коментарима, чак и осудама.

Онда убрзо стиже вест да је група Хрвата у српском селу Бабићи посекла једном Србину 112 стабала маслина старих 10 година, па онда да је у Биљанима Доњим опљачкано неколико српских кућа и тако у недоглед. Све то зачини и хрватска власт доношењем разних одлука, закона, конкурса, огласа, а најновији „бисер“ је да се у закуп даје на 30 година српска имовина, пре свега одмаралишта, која су српска предузећа имала на Јадрану. Иако спорови нису завршени, иако српска предузећа траже поврат имовине, сада ће сви морати да сачекају три деценије како би поново власници могли доћи до онога што им је деведесетих одузето?! Реч је, пре свега о радничким одмаралиштима у Градцу крај Макарске, на Рабу, у Биограду на Мору и Сланом.

Ни хрвтски „уметници“ нису баш наклоњени Србима. Ево најновијег примера! Графичко решење филма „Сто година србијанскога терора у Хрватској 1918–2018“, слично је америчком споменику „Маунт Рашмор“, на којем се изнад хрпе пожутелих лобања налазе ликови Александра Карађорђевића, Светозара Прибићевића, Милорада Пуповца и Александра Вучића. Уз то треба поменути и књигу „Мит о Јасеновцу“ у којој се релативизује фашизам, умањује број жртава логора и показује симпатије према усташком покрету и НДХ.

И на крају у мору примера антисрпства, мржње и јасних порука српском народу у Хрватској, је и припрема и, без сумње, скоро усвајање закона којим се уклањају споменици са натписима који пропагирају идеје на којима се темељила „оружана агресија на Хрватску“, као и натписи којима се „велича сама агресија или великосрпство“. Споменицима се наводно велича „великосрпска агресије“, а као повод за овај неразумни потез наводи се пример споменика Вукашину Шошкочанину у Боровом селу, на коме се између осталог наводи „И сада гледам Борово рођено моје село, браћу, сестре и српске борце моје, битке бију жестоко, поносно дижу чело и српске заставе високо и тврдо на српској земљи стоје“.

Увредама, претњама, нападима, лажним и тајним оптужницама и монтираним процесима, ловом на невине људе, уништавањем имовине, законима, одлукама, протестима, мржњом, усташтвом и ко зна чиме све, до поседњег Србина у Хрватској. То је оно што чека српски народ, који се на овим просторима помиње још пре пуних 13 векова.

Крај

Серијал „Срби у Хрватској, положај, права, живот“ у оквиру пројекта Положај Срба у земљама региона помогла је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије

Извор: Портал „Тамо далеко“