Mržnja je najveći progonitelj ćirilice

Naravno da je proterivanje i zamenjivanje ćirilice bilo olakšano kada je Vukovom reformom stvoren isti (samo malo drujčiji) standardni jezik Srba i Hrvata i kada je stvoreno drugo (katiničko) pismo za katoličke korisnike srpskog jezika. Ali, ipak, dok je pravoslavlje bilo jako, ćirilica se držala kao gotovo stopostotno pismo Srba pravoslavaca u svakodnevnoj upotrebi. Onda kad je i Jugoslaviji brozovskoj politici i vladavini uspelo da pravoslavlje u Srba saseku posle Nov osadskog dogovora o jeziku i pismu (1954) konačno je počela i masovna seča srpske ćirilice, tj. njena zamena. I, mora se istaći, u svih hiljadu godina latiničenja Srba najveći uspeh je imala komunistička vladavina Josipa Broza koja je, prema eksplicitno izrečenim namerama da se to uradi, sasekla ćirilicu u Jugoslaviji, pa i u Srbiji i ostavila je na oko desetak procenata za petnaestak godina (1954-1968). Sve posle toga bilo ju je procenat-dva višnje ili manje. S rasrbljivanjem Srba i njihovim obezveravanjem, ćirilica je bivala sve više u nemilosti.

Oni koji ističu da je Vukova reforma olakšala latiničenje Srba jer je bilo moguće pisanje tog istog jezika na dva pisma, uveliko su u pravu. A zbog hiljadugodišnjih akcija za latiničenje Srba sad je to moglo lakše da se sprovodi, jer je i jedno i drugo pismo bilo moguće, funkcionalno u pisanju srpskog jezika. Naravno da se ćirilica lakše mogla zameniti tek onda kad je za taj jezik sačinjeno drugo, alternativno pismo – srbokatoilička i hrvatska latinica.

Srbi su na latinicu smišljeno navikavani da bi napustili ćirilicu

Zna se da je u svetu praktično svuda jedno pismo u jednom jeziku (japanski nema dvoazbučje, nego ima kombinaciju više pisama, što nije isto kao srpsko „dvoazbučje“), jer dva pisma nemoguće je i potpuno nepotrebno da zauvek ostanu u jednom jeziku i narodu toga jezika. Uvek kada se jednom narodu institucionalno ponudi drugo pismo i kad se to drugo pismo forsira preko institucija na bilo koji način, to novo pismo će potisnuti prethodno pismo i narod će se naviknuti na njega i izgubiće naviku na prethodno pismo. I to se Srbima dogodilo. Nisu sasvim u pravu oni koji za seču ćiriulkice u Srba okrivljuju samo Vukovu reformu. Ona jeste olakšala zamenjivanje ćirilice, ali progon ćirilice je stariji od Vuka za više vekova. Da nije bilo Vuka, bilo je moguće uvek sačini i latiničko pismo za Srbe i bez Vukove reforme.

Ključno je to da su Srbi bili u okruženju u kome je ćirilica bila predodređena za zamenu pod nasiljem i(li) pritiscima i pre Vukla i pre Jugoslavije. Sticaj, pak, svih okolnosti posle 1918. počelo je latziničenje i pravoslavnih Srba u Jugoslaviji jer su Srbi s istim jezikom živeli pod snažnim uticajem katoličanstva. Jednostavno civilizacijski katoliučanstvo „ne trpi“ drukčije pismo od latinice, pogotovo ne trpi ćiriličko pismo. Sve drugo je samo dodavalo tome i s ćirilicom smo tu gde jesmo i u Srbiji i izvan Srbije.

Kad bi danas pravoslavni Srbi imali slobodu, kad bi mogli i smeli da se civilizacijski i kulturološki odupru zapadnoj katoličkoj antićiriličkoj civilizaciji, oni bi za mesec dana vratili ćirilicu. Dovoljno bi bilo da srpske institucije države i lingvistike smeju i hoće samo da primene svoj Ustav u Članu 10. i ćirilica bi se vratila u Srbiju i među Srbe za mesec dana. Ali to ne daju. Sve što piše danas latinicom srtpski jezik u Srbiji, čim vidi jedan ispis novi na ćirilici, odmah digne dreku i proglase „ćiriličara“, tj. onog ko je primenio srpski Ustav u vezi sa srpskim jezikom i pismom – „nacionalistom“ i “fašistom”. Primer je poznat u vezi s Kulturnim centrom u Novom Sadu. Jednostavno, antićiriličke snage su jake i niko im ništa u Srbiji ne može, neće i ne sme.

U ćiriličkoj susednoj Bugarskoj je to mnogo drukčije. Kad je iz Evrope bilo nekakvog pritiska na Bugare da se ne uvaži u EU njihova ćirilica, oni su rekli da bez ćirilice ne prihvataju da uđu u EU. I eno je ćirilica, na primer, na pet evra, kao treće pismo: latinica, grčko pismo i ćiriličko. Dakle, zahvaljujući Bugarskoj, ćirilica je već ušla u EU, a Srbija bi, izgleda, ušla kad bi je hteli ne samo na hrvatskoj latinici nego vi, izglkeda, ušla i bez svog jezika i bez svog pisma. Ona to pitanje, najverovatnije, ne bi ni postavljala. Pošto su u EU već Hrvati, Srbija bi porihvatila da bude tamo na „hrvatskom jeziku“ (prevodilac nam inačle ne treba) i na hrvatskoj ili bilo kojoj drugoj latinici.

U hiljadu godina komunisti su bili najuspešniji zatirači ćirilice

Srbi su smišljenim udruženim postupcima iz institucija države i lingvistike izgubili osećaj za svoje pismo, naravno ne slučajno ili “spontano” (kako besmisleno tvrdi najveći danas više puta iskazani antićiriličar u praksi lingvista Ivan Klajn) i već su ga većinski napustili. Hiljade je bilo izmišnjenih razloga i načina za to napuštanje ćirilice (i) u Srbiji, a latiničenje Srba (i) u Srbiji izvršeno je preko zloupotrebljenih srpskih državnih i lingvističkih institucija. Bez njih i njihove aktivnosti, srpski narod, naravno, kao ni bilo koji drugi narod, ne bi sâm i slučajno napustio svoje pismo. Pismo se nikada ne napušta u narodu slučajno. Ali – ponavljamo – komunisti i njihova vlast su u hiljadu godina progona ćirilice bili najuspešniji.

Sve pokazuje, a pre svega mržnja prema Srbima i čekići po ćirilici da se ćirilica ne goni zato što je loše i nefunkcionalno pismo za srpski jezik nego samo zato što se ona mrzi kao veliki, ako ne i najveći, srpski nacionalni i pravopslavni hiljadugodišnji simbol. Za srpski jezik je ćirilica savršenije i primerenije pismo, ali to nije ključno za opstanak ćirilice. Ćirilica strada jer nemaju Srbi mogućnost i slobodu da se suprotstave snažnoj udruženoj mržnji prema Srbima i njihovim ključnim duhovnim vrednostima, kao što je njihova azbuka. To se odmah, na svaki pogled vidi. Na svim mestima gde se Srbi i njihova ćirilica mrze Srbi ćirilicu ne smeju da koriste. Na primer, nema nijedne tzv. nevladine organizacije u Srbiji za “ljudska prava” (tačnije rečeno za prava svih na svoje pismo osim prava za Srbe), a da se kod njih piše srpski jezik ćirilicom. Može li iko da zamisli da će, na primer, bilo kakav tekst iz ruku raznih “kandićevaca”, “bi-seratora“ po Srbima, “milićevaca” i sl. biti ispisan srpskim jezikom na – ćirilici. To nikada nismo videli niti ćemo lako videti.

Dakle, više nego sigurno je iskazano hiljade puta – za progon (zamenjivanje ćirilice latinicom u Srba) uvek je ključna bila mržnja prema Srbima, njihovom pravoslavlju i, shodno tome, njihovoj ćirilici. To potvrđuju najvidnije poznati čekići po ćirilici u Hrvatskoj i izjednačavanje ćiriličara s “fašistima“ u Srbiji (primer: Kulturni centar Novog Sada i GSP na ćirilici).

Svako ko primeni Ustav u Srbiji u pisanju srpskog jezika ćirilicom navlači veliku mržnju onih koji ne podnose Srbe s njihovim pismom.To se u stvarnosti stalno pokazuje. Svi Srbi koji pišu ćirilicom – sumnjivi su u startu.

Evo, da vidimo ko će prvi napasti ovaj tekst o progonu ćirilice mržnjom?

Izvor: SRPSKO UDRUŽENjE ĆIRILICA TREBINjE

Vezane vijesti:

Ćirilica u digitalnom dobu, sve od nas zavisi

Ćirilica – i kao trebinjska posebnost

Političari i lingvisti zajedno da čuvaju srpski jezik i identitet