Мрачни бездан смрти

Доктор Никола Николић (1896-1986) био jе члан организациjе Млада Босна, активни учесник Октобарске револуциjе и Народноослободилачког рата, заточеник у Јасеновцу.

У фебруару 1943, са jош четворицом затвореника, размењен jе за Немце коjе су заробили партизани. Био jе потом члан Санитетског одсека Врховног штаба, шеф Медицинског одељења Народноослободилачке воjске и Партизанских одреда Југославиjе у Италиjи, у воjноj мисиjи у Великоj Британиjи и главни опуномоћеник Врховног штаба за питања Црвеног крста (организовао jе изложбу у jугословенском посланству у Шваjцарскоj о злочинима за време рата), те секретар за заштиту здравља Федеративне Народне Републике Југославиjе и редовни професор Медицинског факултета у Сараjеву. Робиjао jе у затворима Аустроугарске царевине, Краљевине Југославиjе, Независне Државе Хрватске (Јасеновац) и, на краjу, Федеративне Народне Републике Југославиjе. Слободоуман човек и увек у борби за идеале, као политички опасан, осуђен jе на робиjу на злогласном острву Голи оток.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17.  новембра 2015. године.

Ноћу од 6. на 7. септембра (1942) око поноћи одвели су све болеснике из „Људоловке”. Иза преграде чули смо људождере како их туку и псуjу.

– Дижи се, цркотино, шта блеjиш! Идеш на антифашистички митинг, а?

Чули смо њихове jауке, када су им штаповима повређивали ране по ногама. Чули смо тупе ударце кундака по њиховим леђима. Чули смо стењање и тешко дисање „слонова”. На концу, чули смо и њихове посљедње кораке у вjечност.

Уже грозне тишине jасеновачке ноћи стезало се око нашега врата.

Саво ми откуцава „таjне” симболе по даски више моjе главе.

„Одвели су Перу и Мату! Остадох jопет jа сам! Куку мени! Не мере се, докторе, ово више трпити!”

Нисам имао што да му одговорим!

Чух Савино jецање иза даске!

У грозноj смо се бесаноj ноћи превртали, jецали, и од боли смртно зноjили.

Седми септембар обично, jасеновачко крваво jутро! Једва се дигосмо. Зиjевали смо од бесанице, слабости и муке. А кости као да су нам биле изломљене, свуда боли, свуда као жива рана!

Ваља „радити”! Шта? Сви моjи пациjенти већ леже два метра испод земље с прекланим вратом.

Болница 11-Б прозвана jе „Људоловком”, jер заиста људи и послиjе „тоталне” ликвидациjе болнице, поново сутрадан долазе у њу, иако знаjу да су прошле ноћи сви били одведени у „ђаково”. Таjна jе те психологиjе jедноставна: они немаjу камо; или у болницу, да тамо остану jош неколико дана или бити одмах на лицу мjеста ликвидирани у своjоj бараци, циглани, насипу… И ови у болници неће дочекати „природне смрти”, jер се фра Сотони жури да их што брже пошаље, како он каже „на топло мjесто, у котао нечистог”!

Седми септембар, таj jе ужасни дан остао свима коjи су га преживjели као тешка бразготина у мозгу, за читав живот. Он jе почео одмах с убоjствима већ рано уjутро.

Нисмо се заправо ни освиjестили, кад се зачу дречећи глас:

– Наступ! Зар jош спавате, мрцине!

Поjурисмо на стратиште у дворедима.

Опет чусмо пуцање из „парабелума” фра Сотоне, одапетог у затиљак наших другова, опет смо видjели инфантилног циника Маричића, како из карабина разноси њихове лубање и мозгове!

Зурили смо у разнесена тjемена и избечене очи, у крвава уста, у трзање изнакаженог тиjела, у сатанске очи „свећеника”, у идиотску њушку Пичилиjа, у задимљене циjеви разбоjничког револвера!

Ми смо опет, по безброj пута већ, морали присуствовати убиству наших другова. Као онаj, коjи посљедњи бива обjешен, гледаjући приjе тога вjешање своjих другова, за jош већу

казну од њих, тако да смо и ми кажњени, да гледамо бруталне бестиjалности, све док не дође ред и на нас. Значи, ми смо страшно кажњени!

И жалост за нашим друговима, а у исто вриjеме и као неко олакшање, миjешало се у нашоj души. Зашто да с нама овако даље пате?!

Ниjе више питање живота (коjа би будала jош у то вjеровала), него jе питање траjања казне; тко дуље остане, мора више да трпи! Метак кроз главу, особито од карабина оног блесавог Јере, само за трен изазива муку и бол, све се одиграва у посљедњем тренутку, као муња у црноj ноћи. Бљесне и за трен се опет склопи непрозирна тама, вjечни, мрачни бездан смрти. Жртве се у агониjи трзаjу – свршене су паклене муке.

Исцрпљенима, измученима и измрцваренима, данас нам се оштри пуцњи нису чинили тако jаки и продорни као приjе, као да нису из карабина, него из дjечjе играчке, као ударац штапом по тарабама.

Оглушили смо, ослиjепили, отупjели!

Више нас не потресаjу ни крв, како куља кроз разнесену очну дупљу, ни самртни трзаjи. Анемички мозак без виталне ватре, блиjедио jе, замирао. Ми смо нови психиjатриjски феномен, коjега никада приjе ниjе било, jер људи то нису доживљавали што ми сада доживљуjемо.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел.

011/2687-051,3618- 513; e-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, недjеља 06. септембар 2015., стр. 26

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.