Мрачне сенке  Првог хрватског католичког конгреса 

У сагледавању и тумачењу деловања Католичке цркве на простору Балкана, тачниjе на подручjу коjе jе некада покривала Аустро-Угарска монархиjа, а касниjе Краљевина СХС, односно Југославиjа, често се занемаруjе, бар код публициста и новинара, jедан догађаj из 1900. године, чиjе се деjство осетило малтене сутрадан, а осећа се и данас. Ради се о „Првом хрватском католичком конгресу“, одржаном у Загребу, од трећег до петог септембра споменуте године. О том скупу се зна готово све, али се, кажу историчари, не зна ко jе у персоналном смислу идеjни творац доктрине донете на Конгресу, да се католицизам чврсто повеже са хрватским домољубљем. Наjвероватниjе надбискуп сараjевски Јосип Стадлер, мада jе то мање важно када су у питању велики подухвати Ватикана.

 НАЗАД НА ИСТОК

Са хрватског становишта та доктрина показала се као изузетно плодоносна, донела jе чврсту, масовну, хомогенизациjу Хрвата и свих католика коjи су живели на простору Далмациjе, Хрватске и Славониjе, свакако Босне и Херцеговине, на идеjи стварања самосталне хрватске државе. Требало би имати у виду да се Аустро-Угарска распала само 18 година касниjе, да jе већ те 1900. године хрватски национализам буктао као пламен, ношен кондензованим и широко распрострањеним идеjама родоначелника хрватског фашизма Анте Старчевића; да jе двоjна монархиjа чинила велике уступке мањинским народима, не зато што су Аустриjа и Угарска то хтели већ стога што су били све слабиjи, приморани на уступке, и да се у ваздуху осећало велико европско претумбавање.
На старим идеjама, вековноj стратегиjи заустављања ширења православља, његовог потискивања „назад на исток“ Ватикан поставља нову доктрину; ширење католичанства кроз jачање хрватства. Оно што данас знамо, после свега што се одиграло у међувремену, са резултатима и последицама, може се закључити да jе Први хрватски католички конгрес, са хрватског становишта, можда и наjзначаjниjи догађаj у новиjоj историjи Хрвата. Да ниjе било Конгреса, Католичка црква у Хрвата никада не би имала утицаj коjи jе имала, а таj утицаj био jе пресудан у деструкциjи Краљевине СХС; оснивању, утемељењу и развоjу усташког покрета; прекомпоновању Краљевине Југославиjе у Савез бановина (са наjвећим уступцима Хрватима); Стварању Независне Државе Хрватске; планираном уништавању Срба… Конгрес jе нову формулу – сви католици Далмациjе, Хрватске, Славониjе и Босне и Херцеговине су Хрвати – зачинио мржњом према Србима, православцима, прихватаjући Старчевићеву тезу о Србима као „реметилачком фактору на хрватском животном простору“. То се, наравно, нигде не каже у документима Конгреса, али jе оно што jе прихваћено, хрватско-католички ексклузивизам, подразумевало и у пракси провело антисрпску политику. Конгресу су присуствовали готово сви хрватски надбискупи и бискупи, а главну улогу имали су: надбискуп врхбосански Јосип Стадлер, загребачки Јураj Посиловић и бискуп ђаковачки Јосип Јураj Штросмаjер. Из презимена се види да Стадлер (Штадлер) и Штросмаjер имаjу немачке корене, али то ћемо овога пута ставити на страну.

ДОМОБРАНСТВО УМЕСТО ХОНВЕДСЕГА

Међу значаjниjим учесницима Конгреса за споменути jе Мирослава Кулмера и Тадиjу Смичикласа. Кулмер jе био генерал аустроугарске воjске (и он jе немачког порекла), а за Хрвате jе значаjан и по томе што jе увео домобранство као облик воjног организовања; после „Аустро-Угарске нагодбе“ тражио jе да се воjска на простору Хрватске, региjе унутар двоjне монархиjе, са мађарског преименуjе на „хрватски jезик“, па jе уместо „хонведсега“ добиjено домобранство. Иначе, породица Кулмер дала jе неколико врло угледних имена: лекара, сликара, воjника, политичара… Њихов породични дворац у Шестинама, недалеко од Загреба, купио jе и обновио наjбогатиjи Хрват данас, Ивица Тодорић, власник десетак великих фирми и у Србиjи.

Тадиjа Смичиклас jе хрватски историчар и политичар. Његово порекло jе српско, рођен jе у селу Рештово, на Жумберку, 1843. године у породици поуниjаћених Срба, гркокатолика, коjи су кроз време престали да се изjашњаваjу као Срби и прешли у хрватски национални корпус. Са Иваном Кукуљевићем Сакцинским, хрватским политичаром и књижевником, одиграо jе пресудну улогу да се „Матица илирска“ 1874. године преименуjе у „Матицу хрватску“.
Неколико година пре одржавања Конгреса „Католички лист“ jе сериjом текстова инсистирао на чврстоj вези католицизма и домољубља, обjедињавањем свих католика Троjедне краљевине под хрватским именом, што се може сматрати уводом у Конгрес, с обзиром на то да jе „Католички лист“, уз ориjентациjу видљиву из имена, био под великим утицаjем људи чиjи се политички ангажман наслањао на идеjе Анте Старчевића. На Конгресу jе усвоjено осам резолуциjа, а све их повезуjе брига за католичанство, католички морал, уметност натопљену католичанством и вером у Цркву… У ствари, Конгрес jе код Хрвата афирмисао политички католицизам, покрет развиjен у другоj половини 19. века у Европи, а оснажен почетком 20. века. Тако смо добили различите облике демохришћанске идеологиjе и данас присутне, негде доминантне, у многим земљама Европе и света.
Требало би имати на уму да су управо те политичке снаге одиграле главну улогу у политичкоj и медиjскоj припреми разбиjања Југославиjе, опредељене да на рушевинама државе jужних Словена створе оно што jе планирано децениjама раниjе – Независну Државу Хрватску, неку врсту сећања на аустриjско и аустроугарско царство. Велике идеjе и велики политички циљеви никада не умиру. То jе jасно свима, осим Србима, наравно.

СТРАТЕЗИ НОВОГ КУРСА

Резултати „Првог хрватског католичког конгреса“ постали су видљиви за невероватно кратко време. Величање хрватства и католичанства подразумевало jе изградњу антагонизма према другим народима, а како jе било све видљивиjе, бар код разумних и политички зрелих људи, да ће се Аустро-угарско царство распасти (само jе било питање на коjи начин), стратези новог хрватског курса окренули су бес „потлаченог хрватског пука“ према Србима. По школама, католичким семеништима, на политичким скуповима, ширене су идеjе о православцима као препреци на путу хрватског осамостаљења. Уз раниjе поставке Анте Старчевића ниjе било тешко да се нетрпељивост према Србима подигне на ниво мржње, чак антисрпске хистериjе.
Већ 1902. године у Загребу и jош неколико хрватских градова избиjаjу велике антисрпске демонстрациjе, са разбиjањем излога српских радњи, упадањем у станове и куће угледних Срба, премлаћивањем, девастирањем њихове имовине, извикивањем парола мржње. Демонстрациjе jе организовао и у Загребу предводио Јосип Франк, у политичком и идеолошком смислу наследник Анте Старчевића. Као повод спомињан jе текст „Срби и Хрвати“, пренет у загребачки „Србобран“ из „Српског књижевног гласника“, али како jе таj текст пре обjављивања прошао врло строгу канцелариjу државне цензуре у Загребу, нема сумње да jе у питању нешто много веће и значаjниjе; мржња према Србима коjи су имали све значаjниjи утицаj у привредном, па и политичком животу Загреба и двоjне монархиjе.
У то време центром Загреба, посебно Влашком улицом, доминирале су српске и jевреjске продавнице, банке, занатске радње, што jе у перспективи „хрватског државног католичког проjекта“ заиста био велики проблем.
Идентичне слике насиља у Загребу, Задру, Сиску, Сплиту, Дубровнику Осиjеку… видели смо и касниjе, 1941. и 1991. године. Све jе било исто. И увек, иза сваке хрватске глобалне и локалне приче и акциjе, стаjали су људи блиски Католичкоj цркви или они коjи су прошли њена семеништа, гимназиjе, факултете. Нико то ниjе обjаснио боље од Виктора Новака (књига „Magnum Crimen“), човека коjи jе прошао католичко образовање, обjаснио ватиканску цркву изнутра, представио њене велике и дугорочне циљеве, њене злочине и злочинце али… што се Срба тиче, то њима не помаже. Срби су народ коjи не учи ни из историjе, ни из сопствених грешака. Да су имали, а нису, „Први српски православни конгрес“, данас би се Срби и комшиjама и Европи извињавали због тога.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ