Мрачна тајна на дну крашких јама

Да ли је поновна актуелизација Дана сећања на жртве фојби у Италији последица историјског реваншизма и замене теза, или жеља да се достојно обележе невине жртве партизана о чијој судбини се није говорило

Италија уступа Југославији са правом пуног суверенитета територију која се налази између нових граница Југославије, одређених у члановима 3 и 22, италијанско-југословенске границе која је постојала на дан 1. јануара 1938, а такође и општину Задар и сва острва и оближња острвца. Италија уступа Југославији са правом пуног суверенитета острво Палагружу и остала острвца… – наведено је између осталог у указу о ратификацији мира између Италије и Југославије који је потписан фебруара 1947. године. Тим указом, који је био део Париског мировног уговора, потписаног 10. фебруара 1947. са Италијом, а нешто касније и са Финском, Бугарском, Румунијом и Мађарском, земљама које су се у Другом светском рату бориле на страни Сила осовине, дефинисане су нове границе између ФНР Југославије и Италије. Њиме је било предвиђено да новој Југославији припадне Истра, Кварнер са острвима Црес и Лошињ, Ријека (коју су италијани звали Фиуме), Задар са околином, као и острва Ластово и Палагружа, дакле територија која је пре Другог светског рата била у саставу Италије и већ дуже време била предмет спорења између две државе… За град Трст, са околином (такозвана зона Б) било је предвиђено да буде део слободне зоне, чији ће статус бити решен међународном арбитражом.

Готово шест деценија касније – 2004. године, управо тај датум, 10. фебруар, у Италији је проглашен као Дан сећања на жртве фојби. Реч је о дану када се Италијани сећају сународника који су страдали од стране партизанских јединица током и непосредно после ослобођења ових крајева у Другом светском рату, односно људи који су убијени или били протерани после прикључења Истре, Кварнера, Ријеке и Задра ФНР Југославији. Дан сећања на жртве установљен је „како би се очувало и обновило сећање на трагедију Италијана и свих жртава фојбе, на егзодус Истрана, Ријечана и Далматинаца из својих крајева након Другог светског рата…”, стоји у образложењу.

Италијанском дану сећања ове године посвећена је нарочита пажња. Церемонији обележавања тог датума, одржаном у Трсту недавно, присуствовала је и Ђорђа Мелони, италијанска премијерка, која је том приликом рекла: „Овде смо да још једном у име институција републике затражимо опроштај за ћутање које је деценије обавијало дешавања на нашој источној граници и да се поклонимо свима онима из Истре, Јулијске крајине и Далмације, који су, како би остали Италијани, решили да напусте све – домове, имовину, земљу, како би остали са једином ствари коју Титови комунисти нису могли да им одузму – њиховим идентитетом.” Обележавању дана сећања присуствовала су и тројица министара, а истим поводом огласио се и Серђо Матарела, председник Италије.

Ове изјаве одмах су у самој Италији, али и суседним државама, пре свих у Словенији и Хрватској наишле на различите коментаре. По једнима, реч је о историјском ревизионизму и „замени теза”, односно настојању да се потенцирањем ове теме прикрију или умање злочини који су током постојања фашистичке Италије почињени на том простору. Они сматрају да се иза њих крију и претензије Италије према овим крајевима. По другима, поновно потенцирање ове теме треба посматрати у склопу унутарполитичких сукоба у самој Италији, између деснице и левице, при чему је десница обично потенцирала национално, а левица антифашистичко наслеђе. Трећи сматрају да је потенцирање те теме, о којој се деценијама није много говорило, сасвим оправдано, истичући да су током и после 1945. под плаштом обрачуна са „фашистичким наслеђем”, над Италијанима у Истри и Далмацији почињени масовни злочини у којима је страдало на хиљаде невиних људи. Са тих страна могу се чути и коментари да је комунистичка власт ФНРЈ искористила чињеницу да је Италија била поражена страна у рату како би Југославији (односно данашњој Словенији и Хрватској) припојила крајеве који су и етнички и историјски италијански.

Реч „фојбе”, иначе означава јаме крашког порекла којих, нарочито у залеђу Истре и Далмације има много. У њих је бачен велики број људи, махом Италијана са тих простора и то у два наврата, у јесен 1943, то јест у периоду од капитулације фашистичке Италије до доласка немачких војника на ове просторе, као и 1945. после коначног ослобађања делова Далмације, Кварнера и Истре од стране партизанских јединица. Дакле у периоду од фактичког, а две године касније и формалног присаједињења ових крајева Титовој Југославији. Најпознатија међу њима је фојба (јама) Базовица, у залеђу Трста, у близини које се обично и одржава централна комеморација поводом дана сећања, али их је било доста и у другим крајевима…

Колико је тачно људи бачено у фојбе или који су на друге начине страдали од стране „Титових партизана”, као и ко су они били, до данас није прецизно утврђено. По једнима, током 1945. и у првим поратним годинама, на целом том простору страдало је 800 до 1.000 људи, углавном истакнутих фашиста и њихових најближих сарадника, мада се као последица самовоље и реваншизма ослободилаца „поткрала” и по која невина жртва… Други, углавном италијански извори говоре, међутим о 15.000 до 20.000 убијених људи, међу којима су многи на најсуровији начин ликвидирани и бачени у фојбе. Они истичу да је тачно да је међу њима било и фашиста, као и других који су због свог учешћа у рату заслужили суђење, али да су већину жртава чинили потпуно невини људи којима је припадност италијанској нацији или другачије идеолошко убеђење била главна „основа” за ликвидацију. Сматра се да је истина вероватно негде на средини, а као најреалнији број узима се око пет до седам хиљада убијених људи италијанске националности на тим просторима данашње Хрватске и Словеније.

Није прецизно утврђено ни колико је било „оптаната”, то јест Италијана који су после ослобођења и припајања ових крајева ФНР Југославији напустили Истру, Кварнер и Далмацију. Неке процене говоре о бројци од 300.000, па и 350.000 људи који су отишли у Италију или друге земље. Сматра се, међутим да је најреалнији број од око 200.000 избеглица махом Италијана, од којих 170.000 до 180.000 са територије данашње Хрватске и 30.000 до 35.000 са простора Словеније. Већина њих свој нови дом нашла је у околини Трста и Удина, али и другим деловима Италије, мада су многи отишли и у САД, Аустралију, Аргентину и друге земље…

Занимљиво је и да су, пре Другог светског рата Италијани чинили око половину становника Истре. Највише их је било на западној обали, посебно у градовима Пула, Ровињ, Пореч, Копар, Изола… где су чинили апсолутну већину становника. Тако се сматра да је од 35.000 становника Пуле њих око 28.000 напустило град. Словенско становништво углавном је живело у унутрашњости полуострва. Италијани су чинили и око 80 одсто становника градова Ријека и Задар, мада се процењује да је на толики њихов проценат утицало и досељавање у међуратном периоду…

Процењује се да је, после присаједињења ових крајева ФНР Југославији у Далмацији, Кварнеру и Истри остало свега 10 до 15 одсто Италијана у односу на њихов ранији број, углавном оних који нису имали (или због сиромаштва нису могли) где да оду, као и оних који су били изразито левичарски опредељени. Ипак, њихова заоставштина у култури, науци, архитектури, језику, али и начину живљења умногоме је надживела њихов одлазак..

Извор: ПОЛИТИКА