Морис Албахари: Срби, треба да научите да памтите!

Један од најстаријих чувара „Хагаде“о босанским вратоломима, страдању, посвађаним верама. Јевреји опстали јер су припадност народу одређивали по женској линији

ШЕХЕР Сарајево одавно је променио лице. Град на Миљацки и даље има око 450.000 људи као и 1992, а током и после последњег рата напустило га је око 130.000 Срба и око 120.000 муслимана и Хрвата староседелаца. Невелика Јеврејска заједница, која је једва претекла за време Павелића, додатно се смањила.

Хагада, најстарија јеврејска књига прича која је настала око 1350. године и даље је у сарајевском Земаљском музеју. Тренутно није изложена, јер је после недавних терористичких напада процењено да је сигурнија у музејском сефу. Увек кроз историју, кад су времена постајала „немогућа“, Хагада би се склањала. Преживела је све државе које су се смењивале на овим просторима, све ратове који су порађали те и такве државе, све људе који су је сачували, или хтели да однесу.

Кад смо се срели са Морисом Албахаријем, једним од најстаријих чувара „Хагаде“, он је живео, рече нам, свој тачно 31402. дан живота, или 86. годину. Наш саговорник је век провео крај Миљацке, баш као и сефардска синагога. Храм се од свог отварања 1930. никада није селио, али ипак данас више није у Добровољачкој улици, него у Улици Хамдије Крешевљаковића.

* Одакле најстарија књига јеврејских прича у Сарајеву?

– Хагада је у Сарајево дошла са нашим људима, негде после 1492. кад смо протерани из Шпаније. У оригиналу у њој се налазе 142 странице од финог пергамента, илустроване сликама о страдањима Јевреја из доба Мојсија и зато је јединствена и чаробна у нашем свету. Много воде од тада је протекло Миљацком. Судбина књиге на преломницама историје сведочи о свему. Она је симбол нашег страдања и опстанка.

* Јеврејска заједница и Хагада су преживели све босанске вратоломе.

– До Другог светског рата од 70.000 житеља града Сарајева њих 12.500 били су Мојсијеве вере. Мушко становништво је на почетку рата ликвидирано, а жене и децу њих 2.500 усташе су пребациле у логор у Ђаково, где је од глади и исцрпљености преминуло њих 566. Оно што није умрло у Ђакову, пребачено је у Стару Градишку и Јасеновац и већином се нису вратили.

* Ваша књига је спасена, а јеврејска заједница се одржала и после рата.

– Хагаду нам је тада спасао Дервиш Коркут, мухамеданац, кустос Земаљског музеја. Стао је пред Герингове разбојнике и лагао их да је Вермахт већ опљачкао благо. Све време је чувао књигу у својој кући, заједно са нашом девојчицом Миром Пап.

* Било је тешко и у минулом рату.

– Кад је 1992. Сарајево поново претворено у крваво поприште, књига прича о нашем страдању чувана је од бомбардовања у сефу банке. Из града је тада изашло 325 Јевреја. Вратило их се 70. Сада кад се „бројимо“, има нас око 1.100. Опстали смо захваљујући мудрости наших старих који су одлучили да се припадност народу одређује по женској линији.

* И Срби су после овог рата доживели изгоне из Сарајева, Крајине, са Космета. Њихове хагаде су њихови храмови.

– Научили сте да патите, морате да научите и да памтите. Срби морају да престану да у миру губе оно што крвљу зараде у ратовима. Морају да слушају своје паметне људе, као што је био војвода Живојин Мишић, који се после Првог рата сукобио са краљем Александром око југословенства. Могу да уче и од нас. Рецимо, наш рабин који у Сарајево долази повремено, зове се Елизер Папо, а био је православац Ранко. Ми смо га као паметног младића школовали нашим стипендијама и он је данас један од најугледнијих професора на Универзитету у Јерусалиму. И ваш рабин, србијански Асиел, био је православац.

* Колико су посвађане вере кривац за несреће на овим просторима?

– Последњих 20 година живота провео сам изучавајући религије. Има их преко 2.000 у целом свету, а само у Босни више од 40 религијских праваца. А Бог је један. Религије су поквариле свет. Пошто су научници дешифровали људску ДНК, светски моћници одмах су тај изум ставили иза седам брава. Може да се одреди ко ти је отац, мајка, брат, а наводно не може из којег народа потичеш. Шта се ту крије? Тајна да су народи и људске расе толико измешани и да смо сви у неком роду, што значи да нас нема важних и мање важних. Религије чине супротно. Свађају.

* Кад је у бившој држави кренуло по злу?

– Мудрац Сенека је кад је на челу Римског царства, Тиберија заменио дегенерик Калигула, прорекао крај империје. Ту неминовност је образложио: „Римско царство је осуђено на пропадање, јер се сличан сличноме весели“. Слични су се и код нас појавили једновремено код свих народа.

ОТАЦ И СТРИЦ НА ЦЕРУ

* ПОСЛЕ ратова у Босни је долазио мир. Данас као да смо још у рату?

– Мој отац Давид био је ћесарски војник и ратовао је против Срба на Церу, а рођени стриц Јаков из Зворника био је српски добровољац и борио се против оца на истој планини. Обојица су преживела рат, а отац је стрица после рата звао „ослободиоче“. Шалили су се, али су и разумели да су гурнути у ту несрећу и били су захвални Богу, јер их је поживео. За разлику од тог времена млади људи данас не разумеју да су „гурнути“. Срби се диче да су четници, Хрвати да су усташе, а Бошњаци кажу да су отомани. То је трагедија. То потврђује причу у коју дубоко верујем, да кад је Бог видео да нам је на Балкану дао и најлепше воде и најлепше шуме и дивну земљу, себи рекао: Доста им је. Памет није делио.

РУДИ ЧАЈАВЕЦ МУ ОТКРИО ЛЕТЕЊЕ

МОРИС Албахари, Други светски рат је преживео у партизанским збеговима. Његовог оца је рат затекао као трговца у Дрвару, а потом су се обрели са српским живљем које се крило по шумама, бежећи од непријатељских офанзива. Како каже, ту је као мали упознао партизанске авијатичаре, јер су се скривали око партизанског аеродрома. Руди Чајавец му је као малом усадио љубав према авионима и он је после рата постао пилот и инструктор летења.

Извор: НОВОСТИ