Moramo živeti tako da nas unuci pamte

Datum objave: nedelja, 27 novembra, 2016
Veličina slova: A- A+

Vlastodršci uporno pokušavaju da nas ubede da je poziv na slobodu Otadžbine u stvari prizivanje rata, plašeći naivne da je glas razuma i dostojanstva koji svakom normalnom čoveku govori iznutra da nije rođen da bi bio rob – u stvari glas nekakvog bezumlja. Žele da prikažu da ljudi koji vole slobodu zapravo imaju ratno-huškački stav. Osmišljava zapad razne definicije i nazive koji već pri samom izgovoru deluju zastrašujuće, ne bi li i tako odbili ljude od svake pomisli da se brane i bore za svoju slobodu. Svaku diskusiju o slobodi oni počinju rečenicom da je bilo dosta sukoba, da se ne smeju prizivati novi ratovi … 

Pravo pitanje nikad nije bilo da li ćemo ratovati, već da li ćemo slobodno disati. Ostaje nam nepoznato gde je zapad našao znak jednakosti između slobode i prizivanja rata. Verovatno je to tako u njihovom svetu. Tačno je da, kada nema drugih rešenja, nažalost mora doći do rata, sloboda je uvek bila vredna toga. Isto tako je tačno da postoje i mnoga druga rešenja koja pre toga treba iscrpeti. Srbija nikada nije izazivala ratove. Srbi su ratovali samo da bi se oslobodili okupatora ili da bi od njih odbranili Otadžbinu. Sigurno je da se ni danas ne radi o tome da neko želi rat. Srbi ga nikad nisu želeli, ratovali su samo onda kada im je to bilo nametnuto.

Svetosavci su uvek bili ti koji su prvi ustajali u odbranu mira, istine, pravde, ljubavi, sreće, slobode, razumevanja… Ali isto tako Srbi su uvek znali da odgovore onda kada im je Otadžbina napadnuta. To što smo pravdoljubivi, to što ne diramo prvi druge, to što je u našoj duši utisnuta istinska ljubav za ljude ne znači da smo ičije sluge. To sigurno ne znači da ćemo mirno gledati dok neko pokušava da uzme naše. Onda kada drugi pokušaju da nam nešto otmu, nije stvar da li mi želimo rat ili mir, nego je stvar toga da li ćemo ostati ljudi ili ćemo postati robovi. Svetosavac tu nema dilemu, baš onako kako je nije imao ni car Lazar. One koji su možda zaboravili njegove reči moramo na njih podsetiti:

„Bolje da nas unuci mrtve pamte, nego da nas sinovi žive zaborave.

Car Lazar

Pravi Srbi su uvek živeli imajući te reči duboko urezane u srcu i uvek u glavi misleći na njih. Nikad druge nismo ponižavali, ali nikad nismo dozvoljavali ni da nas ponižavaju. Danas kada su se neki osilili i žele nas da ponize, misle da mogu nekažnjeno da nas ugrožavaju, danas kada su za to našli sluge među nama, one koje im svesrdno pomažu, moraju da znaju da Srbin to neće trpeti. Pitanje je samo dana kada će im to svetosavac jasno i pokazati. Oni koji se plaše rata, ne moraju da brinu. Ako ne budu dirali našu Otadžbinu, ako ne budu pokušavali da uzmu naš mir, ako ne budu dirali našu decu, mir će potrajati. Srbi sigurno neće ići u rat ako nisu napadnuti. Ali onda kada rat nameću, moraju da znaju da Srbi znaju da odgovore.

Svetosavac je vaspitavan da ne dira ni tuđe ni druge ali da mora i zna da brani svog i svoje. Tada kada dalje nema kud Srbin ne odstupa, znajući da u pravednoj borbi nikad nije bilo najbitnije koliko je snažno telo u kome se nalazi srce, već uvek koliko je veliko srce u tom telu. Pokazao je to srpski narod nebrojeno puta. Najsnažnije čini se u boju na Kosovu polju 1389. leta Gospodnjeg.

Danas su oko toka i ishoda te bitke mnoge činjenice u raskoraku, u zavisnosti koje izvore koristimo. Postoji ipak nešto što verovatno niko ne osporava. Turska je tada bila i politički i vojno sila. Znajući kakvi su Srbi vitezovi i vojnici, kakav im je pogled na slobodu, za pretpostaviti je da su pokušali sa carem Lazarom da naprave neku vrstu dogovora ili saveza, kako bi nesmetano mogli da nastave svoj pohod na Evropu. To bi bilo potpuno politički opravdano a Osmanlije su bile svakako vešti političari.

Da je Lazar prihvatio istorija bi sigurno bila drugačija ali mi ne bi onda više bili svetosavci. Naši potomci ne bi imali koga da pamte, čime da se ponose. Naravno, Sveti car Lazar na to nije ni pomišljao, zato što je u njemu kucalo pravo srce Srbinovo. Osmanlijska sila nije ga uplašila iako je znao da mu Evropa koju brani neće pomoći. Stao je srpski car u odbranu Otadžbine ali i Evrope, iako bez Evrope. Nije to bio ni prvi a ni poslednji put da je „mala“ Srbija branila „veliku“ Evropu. Kad god je bilo neophodno, za pravdu i slobodu stajali smo kao neprobojni štit i podnosili najveće žrtve. Zapad nam to nikad nije oprostio. Nikad nisu imali u sebi ljudskosti da nam se dostojno zahvale. Ne, uvek su nam za dobro vraćali samo svojim podlostima.

Ni danas odnos Srbije i zapada nije ništa drugačiji ili bolji. Nastavljaju oni uporno da pokušavaju da nam nametnu svoje „vrednosti“. Svoj optimizam u uspeh tog nametanja zasnivaju na pretpostavci da su danas Srbi satkani od slabijeg materijala. Ubeđeni su da su uspeli da nam pokidaju onu najvažniju nit koja nam je oduvek davala moć, energiju i snagu. Da su nas trajno odvojili od vere i predaka. Nisu shvatili da vremena mogu da se menjaju, da Srbi sigurno moraju da prate vreme u kome žive ali da će sinovi u nekim stvarima uvek biti nalik svojim očevima. Svaka civilizacijska promena i napredak oslanja se na svoj osnovni element – slobodu. Da bi očuvali upravo tu osnovu, svetosavci će uvek rasti na istim onim postulatima na kojima su i njihovi očevi, đedovi, prađedovi…

Razgovor oca i sina

‎- Tata, jel će biti rata?
– Ne znam sine, možda…
– A jel ćeš ti da ideš u rat?
– Ako bude, hoću sine.
– A tata jel ćeš ti da umreš tamo?
– Možda.
– Ako bude rata, nemoj onda da ideš.
– Vidiš sliku na zidu sine? To je slika Kosovskog boja. Ako tata ne ode u rat, on će biti Branković. A ako ode, on će biti Obilić. A ko si ti kad se igraš rata sa mačevima?
– Ja sam Obilić tata.
– A zašto uvek biraš da budeš Obilić?
– Pa ne znam, uvek tako želim, ne znam što…
– Sine… želiš zato što je Obilić pravi junak i nikad nije umro.
– To znači da je Obilić i dalje živ?
– Jeste sine, čim ti želiš da budeš kao on, on je i dalje živ. I vidiš, tata hoće da bude Obilić a ne Branković. Ko je u ulici Branković kada se igrate?
– Niko tata, uvek se svađamo, niko neće da bude Branković.
– Zato što je on mrtav sine. Vidiš, tako je u tvojoj igri, tako je i u tatinoj igri. Tata hoće da bude Obilić, a ne Branković.

25 godina kasnije kada je sin postao otac i dobio svog sina:
– Tata, jel će biti rata?
– Možda sine.
– Dobro tata, ja se ne plašim ako bude, da znaš.
– I ne treba sine.
– Idem da se igram rata sa mačevima.
– Idi… hej, sine!
-Kaži tata?
– Koji si junak kad se igraš rata?
– Moj deda!. (1)

Kada svaki Srbin ponovo bude isti kao njegov deda, za budućnost Otadžbine ne moramo da brinemo. Zašto bi dozvoljavali onima koji jesu oduvek izazivali ratove, onima koji su sve zasnivali na svojim ratno-huškačkim stavovima i politici da nas optužuju za to? Njihova želja jeste da počnemo da verujemo u njihove laži, jer onda sigurno nećemo imati hrabrosti da se borimo za slobodu. Kada uspeju da u svakom od nas ubiju sve ono što nas neraskidivo vezuje sa našim očevima i đedovima, uspeće u svojim namerama.

Nažalost sa nekima su to već uspeli. Na našu sreću i radost zapad će ipak morati da se suoči sa činjenicom da je mnogo više onih drugih. Onih pravih srpskih vitezova koji su ponosni na svoju veru, na svoje očeve i đedove. Majka Srbija ipak mnogo više rađa onih koji svoju krv ne bi prodali ni za kakva ovozemaljska blaga. Onih koji će nastaviti upravo tamo gde su preci stali.

Idući i poštujući svetosavski put i svoje pretke, oduvek smo uspevali i u onome u šta niko drugi nije verovao. Naš uspeh oko nas je skupljao mnogo lažnih zapadnih prijatelja i još više iskrenih neprijatelja. Teško je zapadu oduvek bilo da prihvati bolje od sebe a još teže da gleda pobedu vere i pravde. Toliki istinski neprijatelji uplašili bi svakog. Ne čudi onda kada vidimo one uplašene, to je zato što su izgubili dušu, više nisu pravi Srbi.

Svetosavci nemaju čega da se plaše. Oni pravi znaju da sve što se događa i nije između nas i njih, već nas i Gospoda. A u tom odnosu sve je jasno, sloboda, sreća, i ljubav pripada verujućim, iskrenim, viteškim srcima. Baš onakvim kakva su svetosavska.

Autor: Nenad BLAGOJEVIĆ

(1) www.erepublik.com/sr/article/-1-2157657/1/20

Izvor: FOND STRATEŠKE KULTURE

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top