Monstrumi iz mirnih sokaka

Piše Ratko Dmitrović

Ratovi devedesetih, kako to već biva sa ratovima, iznedrili su i narodne junake koje, i to biva, jedni slave, a drugi proklinju, nazivajući ih zločincima, ubicama, ludacima. Oduvek je tako; uz komandante armija, pukovnike, školovane oficire u oružanim sukobima pojave se ljudi koje do tada nije znao niko osim rodbine i komšija i nametnu se hrabrošću, zločinom, sposobnošću za koju ni sami nisu znali da je imaju. Postanu slavni.
Većina Hrvata godinama je živela u ubeđenju da su baš takvi, „mali i skromni ljudi“ , odbranili Hrvatsku od „srpske agresije“, doneli slobodu i hiljadu godina sanjanu nezavisnost. A onda je došlo otrežnjenje. Uticaj vremena, ispunjenje nekih uslova zarad sticanja bolje pozicije pred vratima EU, otkrivanje istina, suočavanje sa sopstvenim zlom… sve to skinulo je i poslednji komadić nacionalnog herojskog plašta kojim su se zaodevali neki veliki hrvatski branitelji, „narodni ljudi“, i pred očima nacije bili su konačno ono što zaista i jesu: zločinci, patološke ubice, pljačkaši, monstrumi iz naših sokaka.
SNAJPERSKA VATRA
Dvojica iz tog korpusa, Mirko Norac i Tomislav Merčep, ovih dana ponovo su u centru pažnje. Norac je sudski dokazani ratni zločinac, odležao je svoju kaznu i eno ga na slobodi, dok njegov ništa manje slavni saborac Merčep prolazi kroz sudski proces u Zagrebu. Tek sada, reći će neupućeni. Da, tek sada, pri čemu valja imati na umu da je i to suđenje došlo posle ultimativne pretnje Zagrebu jednog dela međunarodne zajednice, a preko Haškog tribunala. Bez tog pritiska Merčep bi i dalje šetao Hrvatskom kao heroj domovinskog rata.
Tomislav Merčep je rođen 1952. godine, u mestu Borovo Naselje, nedaleko od Vukovara. Danas u Hrvatskoj živi oko 650 osoba sa prezimenom Merčep, a pouzdana je tvrdnja da većina njih potiče iz dva sela, Katuni i Šestanovac, kod Omiša, varoši smeštenoj negde na pola puta između Splita i Makarske. Merčepa i Merćepa ima i Srba, u Istočnoj Hercegovini, a Merčep o kojem je reč završio je srednju i višu građevinsku školu (zidar, tesar, tako nešto), a pre rata je pokušavao da se ugura u razne društvene delatnosti i da dođe do bilo kakve funkcije, što je navodilo na zaključak da je ambiciozan. Inače, i u tome je bio staložen i veoma uljudan.
Odmah po osnivanju pristupa Hrvatskoj demokratskoj zajednici, a posle višestranačkih izbora (maj 1990. godine) i formiranja vlasti u Vukovaru, postaje sekretar narodne odbrane. Na toj poziciji Merčep je imao na raspolaganju deo oružja deponovanog za rezervni vojni sastav vukovarske opštine. Skoro godinu dana je bio naizgled miran, da bi se tek kasnije otkrilo kako je za sve to vreme pripremao ono što će početi da realizuje u proleće 1991. godine. Za relativno kratko vreme uspostavlja alternativni sistem vlasti u Vukovaru; oružje deli isključivo pripadnicima hrvatskog naroda, formira tajne odrede, organizuje straže u hrvatskim selima, a kako je vreme odmicalo, videvši da mu se niko ne protivi, sebe proglašava komandantom grada Vukovara, smenjuje sve direktore Srbe, počinje sa hapšenjima i privođenjem uglednijih i poznatijih Srba, preuzima radio-stanicu.
Njegova jedinica noću minira srpske lokale i restorane, podmeće eksploziv pod automobile, odvodi ljude, a onda prelazi na viši nivo delovanja, blokira kasarnu JNA u Vukovaru, isključuje struju i vodu tom objektu, konstantno drži kasarnu pod snajperskom vatrom…
Mali, mirni, čovek iz naroda pretvorio se u despota, ubicu, monstruma.
NASILNO I REPRESIVNO
Poverenik Vlade Hrvatske za grad Vukovar Marin Vidić Bili šalje u avgustu 1991. godine u Zagreb pismo, iz kojeg se jasno vidi šta se događalo u Vukovaru pre nego što je intervenisala Jugoslovenska narodna armija. On tamo, uz ostalo, kaže: „Merčep je okružen ljudima sumnjivih moralnih i stručnih kvaliteta, bivšim kriminalcima, preuzeli su apsolutno nadzor nad svime u Općini Vukovar, ne prezaju od nasilnih i represivnih mjera nad građanima Općine Vukovar (bespravnim upadanjem u privatne stanove, upućivanjem usmeno i pismeno u napuštene stanove osoba koje su tražile smještaj, pljačkanjem stanova, oduzimanjem privatnih vozila, nasilnim privođenjem na saslušanje), pa čak i egzekucije“.
Držim da je vrlo važno spomenuti sve ovo, s obzirom na činjenicu da se u Hrvatskoj, što je razumljivo, i jednom delu Beograda, što je teže za razumevanje, Vukovar i dalje predstavlja kao čedna hrvatska priča, grad sa vizurom baroka koji je do septembra 1991. godine sa Hrvatima, Srbima, Česima, Mađarima… živeo mirno, gotovo dremljivo, na desnoj obali Dunava, a onda su brkati srpski generali, potpomognuti vukovarskim Srbima, uključili motore tenkova, aviona, samohotki i krenuli u osvajački pohod.
Posle gore citiranog pisma Tuđman procenjuje da je situacija u Vukovaru eskalirala do mere koja će sigurno pokrenuti JNA, donosi zaključak da mu Merčep u Vukovaru više nije potreban, šalje grupu specijalaca koja u saradnji sa nekim ljudima iz Merčepovog okruženja hapsi vukovarskog gospodara, saslušava ga i zajedno sa porodicom deportuje u Zagreb.
Umesto da odgovara za ono što je radio po Slavoniji, Merčep dobija luksuzan stan na zagrebačkom Jarunu, mesto odlično plaćenog savetnika u MUP-u Hrvatske i kontrolu nad oružanom jedinicom hrvatske vojske, za koju će se kasnije ispostaviti da je bila gora od nekih delova Crne legije ustaškog zločinca Jure Francetića. Iz tog vremena su zločini ove jedinice nad Srbima u Pakračkoj poljani, Zagrebu, Gospiću… i zbog tih zločina ovih dana Merčep ne spava baš mirno u jednom od paviljona zagrebačkog zatvora „Remetinec“.
Niko se javno ne oglašava da ga brani, što nije bio slučaj kada je uhapšen Mirko Norac. Tada se cela Hrvatska za samo jedan dan digla na noge, protesti su se širili od Vukovara do Dubrovnika i Gospića, u Dalmatinskoj Zagori postavljene su barikade i blokirani putevi, a u Splitu na Rivi okupilo se stotinu hiljada Hrvata da kaže kako niko ne sme da hapsi hrvatske generale i heroje. Na tom skupu govorio je i tadašnji predsednik HDZ-a Ivo Sanader, kasnije predsednik Vlade, čovek koji će uhapsiti i u Hag deportovati grupu hrvatskih generala, na čelu sa Gotovinom.
Dan posle hapšenja Mirka Norca, u Gospiću, mestu gde je Norac uvežbavao ubijanje Srba, lokalni hadezeovac, Darko Milinović, svezao se lancima za banderu i oko vrata okačio tablu na kojoj je pisalo „Svi smo mi Norac“. Pa, sad… deluje kao preterivanje. Nekoliko godina kasnije Sanader je Milinovića imenovao za ministra zdravlja.
Pre rata ni po čemu se nije moglo naslutiti da bi Norac mogao da postane ono što je danas – osuđeni ratni zločinac. Rođen je 1967. godine u malom selu Keve, kraj Otoka, u blizini Sinja. Rat je dočekao radeći kao konobar, ništa ga nije izdvajalo od momaka njegove generacije. Kažu da je bio povučen, čak stidljiv. A istorija kaže da se upravo takvi (Hajnrih Himler, na primer) u bitno promenjenim okolnostima, kakve su ratne, pretvaraju u monstrume. Norac to zaista jeste; osim što je organizovao i naređivao likvidacije, Mirko Norac je i lično ubijao.
UBIO SVOJOM RUKOM
Već posle prvih promotivnih skupova HDZ-a u Dalmaciji i Sinjskoj Krajini, mladi Norac ostavlja konobarsku kecelju i priključuje se aktivistima te stranke, a kada je HDZ dobio na izborima odlazi u Zagreb i pridružuje se antiterorističkoj jedinici MUP-a Hrvatske. Prolazi obuku i traži da ga pošalju na linije razdvajanja Srba i Hrvata, na kojima se već pucalo iz lakog i teškog oružja. U oktobru 1991. godine, zajedno sa Tihomirom Oreškovićem, hapsi i ubija Srbe po Gospiću i periferiji. Bacaju ih u bunare, septičke jame, zakopavaju po dvorištima. Na ovaj način likvidirano je više od 120 gospićkih Srba, uglednih domaćina, profesora, lekara, inženjera. Neke od njih, utvrđeno je na suđenju, Mirko Norac je ubio svojom rukom.
To mu donosi čin pukovnika i komandu najpre nad lokalnim, a onda i nad jedinicama hrvatske vojske šireg značaja. Već 1993. godine Norac je na mestu komandanta Šeste gardijske brigade Hrvatske vojske, a septembra te godine jedan je od glavnih operativaca u operaciji „Medački džep“. Akcija je sprovedena pred očima pripadnika Mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, a po zverstvima počinjenim nad Srbima Divosela, Čitluka i Počitelja (ubijeno je između 90 i 100 Srba, od tog broja skoro pola su žene) prevazilazi i ono što je viđeno u obračunima afričkih plemena; spaljivanje živih ljudi, nabijanje na kolac, odsecanje ruku i nogu.
Hrvatska država danas tu akciju predstavlja kao briljantno izvedenu vojnu operaciju.
Da je za Hrvatsku Norac i dalje heroj nacije, bez obzira na presudu, potvrđuje odnos države prema Norcu dok je bio u zatvoru (osuđen je 2003. godine na 12 godina) i odnos mnogih pojedinaca, čak i preduzeća, prema njemu i njegovoj porodici sad kad je opet na slobodi. Norac je u zatvoru imao smeštaj na nivou hotela sa tri zvezdice, kući je odlazio preko vikenda ili kad god je hteo, a sada kad su ga po odsluženju dve trećine kazne pustili gde god da se pojavi dočekuju ga sa velikim poštovanjem i uvažavanjem.
Na pola puta između Pakoštana i Biograda na moru, uz samu obalu, grad Biograd podigao je luksuznu vilu ratnom zločincu Mirku Norcu. U uređenju okoline učestvuju mnogi dobrovoljnim radom, a na tom poslu angažovano je i nekoliko državnih i privatnih firmi. Kažu: „To je naš čovjek, iz naroda“.