Мог мужа, официра ЈНА, у затвор отерали хрватски шовинисти

Биљана Зарић, за „Новости“, о голготи свог супруга Добривоја Зарића у Сплиту у време МАСПОКА. Избачен из војне службе, Савеза комуниста, у затвору био пет месеци. „Крив“ зато што је рекао да су Загреб и Сплит југословенски градови

Безрезервно дајем новац за спајање два југословенска – паре не дам за повезивање два хрватска града.“ Реченица коју је морнарички официр Добривоје Зарић изговорио 21. априла 1971. на састанку морнаричких старешина у сплитској ратној луци Лора, скупо га је коштала. Избачен је из војне службе, Савеза комуниста, добио је затворску казну, коју је одлежао у нишком затвору.

Тих година политичком позорницом Хрватске дивљао је хрватски шовинизам са проусташким испадима. Клицали су Србима „Циганима“ да „псине иду преко Дрине“, носталгично су подсећали на предратно доба сарадње са националистима: „Љубит ћу га у чело обуче ли усташко одело.“ Породицама војних лица српске националности прећено је клањем усташком камом. У таквој атмосфери одржаван је партијски састанак у Клубу Лоре, на коме је био и поручник Зарић. Гост униформисаних комуниста био је Јакша Миличић, градоначелник Сплита. Агитовао је да се официри укључе у „политичку акцију“ прикупљања новца за изградњу ауто-пута Сплит – Загреб.

– Вероватно би све прошло без проблема да Миличић није нагласио „да би се спојила два хрватска града“ – сећа се Биљана Зарић, супруга поручника бојног брода и први пут јавно проговара о голготи свог супруга. – То је испровоцирало мог Добривоја, затражио је одобрење за реплику и казао да новац хоће да да за повезивање два југословенска, али неће за спајање два хрватска града.

Миличић је неколико дана раније у једној ТВ емисији рекао како је Сплит преоптерећен баластом људи који нису Сплићани. Мој муж, а и многи други, његове речи осетили су као увреду.

Добривоје, иначе рођени брат глумца Драгана Зарића, рекао је тада у Лори:

„Врховни командант Тито недавно је боравио у Нишу. Пред десетинама хиљада људи Ниш је назвао југословенским градом. Зашто су Сплит и Загреб у казивању Миличића хрватски градови?! Када се ради о споју два југословенска града, тада ја који сам васпитаван да браним југословенско друштво хоћу да их повежем. Али када се ради о два хрватска града, са изричитим нагласком на оно ‘хоћемо пасуљ са српским месом’, ‘Срби у Београд’, ‘долазићете ви овде са пасошем’, нећу да уплатим зајам! Да то није случајан лапсус градоначелника, подсетићу вас на његово гостовање у емисији ‘Мали ноћни разговори’, када је казао: ‘Сплит ће заувек остати хрватски град, упркос механичком приливу становништва које прља бисер под Марјаном.’ Он је под ‘механичким’ подразумевао официре, железничаре, поштаре. Потрудиће се, нагласио је, да за свог мандата смањи тај прилив.

„Биљана је Добривоју била ослонац у животу Фото приватна архива „Јесу ли то речи доприноса смиривању превазилажења шовинистичке еуфорије у Хрватској?“, наставио је Зарић. „Од нас се тражи новац, а град под Марјаном кипти од мржње према питомцима, официрима и њиховим породицама. У кућу ми је дошао младић са листама за попис становништва. Опоменуо ме је да на вратима заменим ћирилицом исписану плочицу с именом и презименом – латиничним писмом. И поред упозорења на пристојност, не суздржава се, већ ми даје до знања да се спремају каме, чувши да се са супругом опредељујем за – југословенство. Хоћу ли ја у Сплиту бити Србин – ако дође до кама?“

Састанак је тада прекинут и убрзо је почео Зарићев прогон. Одличан официр и поморац, који је говорио четири страна језика, преко ноћи је смењен са дужности команданта торпедног чамца, натеран је да напусти ЈНА, а војни судови у Сплиту и Београду су га, на крају, осудили на пет месеци затвора!

– Дигла се галама. Мој муж је, наводно, изазвао националну нетрпељивост – говори нам Биљана Зарић. – Добривоје је био мало ексцентричан, волео је да се чује његов глас. У почетку је био одушевљен. Стајао је иза онога што је рекао и апсолутно је био у праву. Али постао је очајан када је схватио шта му се догађа. Волео је војску. Није заслужио толико малтретирање. Касније је сазнао да је био и на списку за ликвидацију.

Суђење Зарићу одјекнуло је међу војницима. Бројни официри и морнари одобравали су његов иступ. Али вапај питомаца који су поручивали да се преко националистичких поступака прелази, да се оправдавају, а бескрупулозно напада свако ко се усуди да рекне истину – није се чуо.

– Не могу да кажем да је случај мог супруга изазвао поделе у војсци. Многи официри су мислили као мој супруг, само се нису јавно изјашњавали – прича Биљана Зарић.

Кад је почела голгота, Зарић је супругу Биљану и њихову децу Мају и Дејана послао у Београд.

– У почетку смо живели код његових родитеља – сећа се Биљана. – Имали смо стан у Сплиту, али смо га тешко заменили. Многи су још тада бежали за Београд.

Војни затвор у Нишу добио је најобразованијег станара 10. јула 1972. Пре доласка у Војнопоморску академију, Зарић је завршио две године Правног факултета. У затвору је написао научнофантастичну причу, за коју је добио награду на конкурсу „Андромеде“.

– Био је изузетно образован. Волео је да пише, највише за своју душу. Пре него што сам се удала радила сам у „Балканији“ – каже госпођа Зарић. – Касније се као правник запослио у „Јадроагенту“, а потом у „Дунав осигурању“.

Зарић се брзо снашао, али није имао довољно времена да ужива у цивилном животу. Умро је 23. маја 1977, у тридесет и деветој години.

– Његову смрт многи повезују са судским процесом, али то није био узрок – каже Биљана Зарић. – Жао ми је што нисмо имали времена да заједно гледамо како нам деца одрастају. Али судбина је тако хтела.

НЕОСНОВАНА ОДБРАНА?

При одмеравању казне, војни суд је за „отежавајућу околност“ узео то што је Зарић поступао као старешина ЈНА, који мора „да се супротставља појавама које су уперене против братства и јединства“. Олакшавајуће околности су биле те што је био примерен и одликован старешина. Ипак, у образложењу пресуде наведено је:

„… оптужени је искористио скуп у Лори да инсинуацијама и неистинама, дакле, начином сличним пропаганди – изазове националну нетрпељивост међу народима Југославије. Првенствено, између Хрвата и Срба. Његова одбрана, да му то није била намера, неоснована је. Он се за ово иступање унапред припремио и одлучио.“

ПРИТИСАК НА СУД НИКОЛЕ ЉУБИЧИЋА

ПОРУЧНИК Зарић није желео помоћ адвоката. Пред судом се бранио сам. Успео је да смањи казну са две године на пет месеци затвора. Као примеран затвореник, одлежао је три и по месеца. Да је било по правди, не би добио ни толико. Судија Љубомир Дракуловић, који је учествовао у расправи на жалбу Зарића, пред Врховним војним судом испричао је шта се тог дана догодило:

– Када се пришло изјашњавању судија у Већу, поручник Зарић је већ освојио наше симпатије еклоквентношћу, јасноћом ставова, убедљивошћу свог протеста на оживљавање усташтва у крилу Партије. Пракса у Врховном суду је да се први изјашњава најмлађи у Већу, да старији не би утицали на његов суд. По националности је Хрват и каже: „Мени се чини да у случају поручника Зарића нема политичког кривичног дела. Он је храбро изнео своје мишљење на скупу официра. Није подржао зајам за изградњу ауто-пута, у ситуацији кад у Хрватској дивља маспок. Не бих ни ја подржао акцију у таквим условима“. Са њим су се сложили поротници из Србије, Црне Горе. Пресрећан, и ја се изјасним за ослобађајућу пресуду. Председник Већа Андрија Пеиновић је, међутим, тражио да се Зарић осуди. Његово мишљење није ми деловало важно. Изјашњавање је завршено – четири према један за ослобађање Зарића. Док сам писао пресуду, Пеиновић је отишао код председника суда, генерал-мајора Марка Калођере. Заједно су отишли код савезног секретара Николе Љубичића и Џамила Шарца, шефа СКЈ за ЈНА. Поновљено је гласање и суд је делимично усвојио жалбу поручника Зарића.

Аутор: Драгана МАТОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Часни официр ЈНА пред хрватским судом | Јадовно 1941.

Словенци суде официрима ЈНА | Јадовно 1941.

Ријека- Оптужнице против четворице припаданика бивше ЈНА …

СВИ СЛОВЕНАЧКИ ЗЛОЧИНИ 1991. – Убијање цивила, младих …