Мислав Хорват: Рушење срамотног „Вуковарског мита“

Увод: Сваки народ има jедан или више националних митова. Митови су кохезивна сила народа и мотивациjа. Поготово у тешким временима, митови помажу да сваки припадник одређеног народа постане свjестан своjе припадности и свог мjеста у том народу, свог диоништва у jедноj великоj породици чиjа jе прошлост често била мукотрпна, али и славна, а очували су jе храброст, част и спремност поjединца на жртву за заjедницу. Тако Французи имаjу „Ивану Ореланску“, Срби „Kосовски мит“, итд. Мит ниjе лаж ни измишљотина него стварни догађаj коjи jе кроз стољећа попримио митске димензиjе у свиjести народа и постао централна точка у обликовању националног идентитета. Хрвати као и многе друге умjетно створене нациjе све до 1991. године нису имали своj мит. Kатоличка црква и владаjуће гарнитуре у Хрватскоj изабрале су баш вуковарску битку за службени хрватски национални мит. Међутим, „Вуковарски мит“ jе за разлику од других националних митова потпуно утемељен на лажи, превари и подвалама.

Данас сва ђеца у Хрватскоj у 8. разреду одлазе у Вуковар и тамо уче како jе Вуковар одувиjек био хрватски град, како су рат у Вуковару започели Срби и ЈНА коjа jе била српска воjска, како се у Боровом селу догодио масакр „хрватских редарственика“, како jе Вуковар „град хероj“, „хрватски Стаљинград“ коjи jе био у потпуном окружењу и коjег су бранили слабо наоружани „бранитељи“, како jе Овчара наjвећи злочин…  У наставку ћемо користећи само хрватске изворе побити све ове лажи коjима се и даље распируjе мржња и онемогућуjе миран суживот Срба и Хрвата. Kада се медиjи у Хрватскоj згражаjу над повицима „Уби Србина!“, чак и на утакмицама гђе Хрватска уопће не игра са Србиjом, када се „jавно миjење“ исчуђава што људи на концерте Тхомпсона носе усташку иконографиjу и што на свадбама свира пjесма „Јасеновац и Градишка Стара“ коjа слави клање српских цивила у 2. свjетском рату, када су политичари у шоку jер су претучени православни богослови, а ћириличне плоче поновно разбиjене, нек се сjете да су и сви они одговорни за те догађаjе барем тако што и даље инзистираjу на бесчасном „Вуковарском миту“, поготово 18.11. када читава Хрватска уз незамисливо пренемагање и патетику слави таj срамни догађаj. Догађаj коjи заправо илустрира читав рат у Хрватскоj коjи jе према изjави првог хрватског министра полициjе и Туђмановоj десне руке почео нападима хрватских полицаjаца и паравоjних jединица на Србе и српска села . Вуковарска битка за увертиру има покоље српских цивила мjесецима приjе почетка рата, блокирање касарне ЈНА и убиjање рочника. Она jе добар показатељ како су Хрвати извршили агресиjу на  Србе, а касниjе покварено кривицу за рат покушали приписати Србима. Вуковарски мит jе темељ свих осталих хрватских безобразних лажи. Оваj текст jе скроман допринос демистицирању тог одвратног мита.

Заблуда: Вуковар jе одувиjек био хрватски град.

Истина: Вуковар никад ниjе био хрватски град. До 18. стољећа Срби су у Вуковару били апсолутна већина, а онда Аустро-Угарска почиње досељавати становништво из циjеле Монархиjе.  Броj Срба се додатно смањио након усташких покоља из 1941., а наставио се смањивати и у десетљећима послиjе другог свjетског рата када су комунистичке власти масовно досељавале Хрвате, поготово из Далмациjе и Хрецеговине.  Унаточ свему, Вуковар jе остао мулти-етничка средина,  гђе jе осим Срба и Хрвата живjело и jако пуно Мађара, Ниjемаца, Русина, Словака, Украjинаца и др. … На посљедњем предратном попису становнништва (1981.) чак се 21.2 посто становника Вуковара изjаснило као Југославени, наjвише у циjелоj Хрватскоj, док jе Хрвата било само 37 посто. Зато не треба чудити да jе баш Вуковар изабран од стране Туђмана и ХДЗ-а као поприште ратних сукоба. На изборима 1990. у Вуковару уопће ниjе побjедио ХДЗ, него СДП. Kоментираjући резултате тих избора у Вуковару хрватски предсjедник Фрањо Туђман jе изjавио: ‘Запамтит ће ме црвени Вуковар!’. И запамтио га jе.

Заблуда: Рат у Вуковару су почели Срби.

Истина:  Приjе било каквих сукоба, jош у рано прољеће 1991., Хрвати су почели отимати и убиjати српске цивиле, тако да су до почетка директног ратног сукоба хрватске паравоjне jединице убиле наjмање 126 цивила српске националности према хрватских изворима ( шеф Туђманове обавjештаjне службе, СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту броjку, док ЈНА наводи и до 400). Припадници хрватских паравоjних jединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из циjеле Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху. Приjе било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су Србима исплаћивати пензиjе и почеле отпуштати Србе са посла. Приjе било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравоjних jединица дигли су у зрак српске кафиће: „Kраjишник“ (15. 4.), „Сараjка“ (3. 5.), „Туфо“ (3. 5.), „Брдо“ (6. 5.), „Мали раj“ (28. 6.), „Попаj“ (2. 7.), „Точак“ (21. 7.), „Чокот бар“ (24. 7.), „Шид“ (30. 7).  А jош 1989. дизани су у зрак киосци српских новина. Поштеђена ниjе била ни кућа познатог ногометаша Синише Михаjловића чиjа jе маjка Хрватиц. Њу су хрватске паравоjне jединице потпуно опљачкале и уништиле, а чак су му у бjесомучном дивљању и оргиjању и обитељске фотографиjе спалили. Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне обране опћине Осиjека Бранимир Главаш (познат по риjечима коjима jе наjавио рат: „нека игре почну“), секретар народне обране опћине Вуковар Томислав Мерчеп, потпредсjедник хрватског сабора и бивши сурадник удбе Владимир Шекс  и Иван Векић коjи ће 31.07.1991. постати министар унутарњих послова Хрватске. Од те четворице Главаш jе осуђен за ратне злочине од стране хрватског суда, Мерчепу се суди, Векић jе под истрагом УСKОK-а, а Шекса jе за злочине оптужио споменути Главаш.  То потврђуjе и први Туђманов министар унутарњих послова Хрватске, Јосип Бољковац у своjоj књизи „Истина мора изаћи ван“ гђе описуjе догађаj из 4. мjесеца 1991. када су Шекс, Шушак, Главаш и Вукоjевић (све високо ранигирани хдз-овци) пуцали армбрусима по Борову селу. То jе било пуно приjе него jе било коjи Србин испалио и jедан метак у Вуковару. У Вуковару су, као да jе под нацистичком окупациjом, биле потребне пропуснице коjе jе издавао Томислав Мерчеп. О атмосфери коjу су стварале хрватске паравоjне jединице на челу са Мерчепом свjедочи и повjереник хрватске владе за Вуковар, Марин Видић Били, у писму коjе jе из Вуковара упутио хрватскоj влади, али и неколицини опорбених челника:

„Именовањем Мерчеп Томислава за секретара Опћинског секретариjата у Вуковару дошло jе до узурпациjе власти и концентрациjе функциjа у jедноj особи и то предсjедника ХДЗ-а те фактички заповиjедња ЗНГ-а, полициjом те цивилним органима власти. Окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Опћини Вуковар, не презаjући од насилних и репресивних мjера над грађанима Опћине Вуковар (бесправним упадаjем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа коjе су тражиле смjештаj, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуциjама. Таквим понашањем створио jе у граду опћу психозу страха међу хрватским и српским пучанством што jе резултирало масовним биjегом из града, тоталном блокадом рада полциjе, ЗНГ-а, органа управе и створило опћу конфузиjу…„

Kолико лицемjерно звуче изjаве поjединих вуковарских Хрвата коjи су се у оном кривотвореном гебелсовском филму Б92 „Посљедњи рез“ ишчуђавали зашто су Срби у прољеће и рано љето 1991. бjежали из Вуковара!  Једна суговорница, Љиљана Алвир чак врло лоше глуми разочараност што им вуковарски Срби коjи су бjежали нису рекли како се спрема рат. То jе врхунац безобразлука, jер вуковарски Срби, као и остали хрватски Срби, нису бjежали из Хрватске због тога што су знали да се спрема рат, него jер су свакодневно малтретирани, отпуштани са посла, ликвидирани. То jе вриjеме када хрватске новине обjављу имена, презимена, адресе и броjеве телефона Срба и Југославена по квартовима. И шта jе та бjедница, Љиљана Алвир могла мислити какав ће одговор ЈНА бити на то што су хрватске паравоjне jединице блокирале каснарну у Вуковару и снаjперима убиjале рочнике? Да ће ЈНА у Вуковар ући са цвиjећем?! Таj филм „Посљедњи рез“ читаво вриjеме на jедан врло покварен начин манипулира са чињеницама, приказуjући догађаjе кронолошки криво, пуштаjући изjаве наjгорих хрватских злочинаца као што jе Иван Векић (коjи jе приjетио хрватским властима да ће ако га ухапсе ради злочина над Србима дигнути неку своjу „хрватску стражу“ са оружjем  на њих), коjи за Мерчепа, ратног злочинца из Вуковара каже да jе „доброћудна причалица“ и тиме се изругуjу свим жртвама коjе су његови ескадрони смрти побили. Интересантно да и чак и таj Мерчеп своjим изjавама руши вуковарски мит; jедном jе баш у Вуковару изjавио да jе Вуковар добар примjер лоповлука, покварености и договореног рата.

Заблуда: У Боровом селу се догодио покољ „хрватских редарственика“.

Истина:  Борово село било jе чисто српско село. Срби су чинили више од 98 посто становништва.  На изборима из 1990. у Боровом селу jе, као и у другим опћинама са српском већином, побjедио СДП што показуjе да су Срби из Боровог села били за суживот са Хрватима.  Неколико мjесеци људи су живjели мирно, а онда су хрватске паравоjне jединице под водством Томислава Мерчепа почеле дизати тензиjе. ХДЗ jе своjим члановима у Вуковару већ почетком 1991. пођелио оружиjе. Убрзо су хрватске паравоjне jединице дигле у зрак прве српске обjекте, а онда и ликвидирали прве српске цивиле. 15.4. минирана jе српска кавана „Kраjишник“ на Саjмишту. 1.5. догодило се и свирепо убоjство српског старца Стевана Инића у Бршадину, селу близу Борова.  У Боровом селу за празник рада мjештани су као и сваке године до тада извjесили jугославенску заставу на мjесну заjедницу, заставу државе коjа jе тада jош увиjек била заjедничка држава и Хрвата и Срба, а предсjедник и премиjер Југославиjе били су Хрвати. Та застава сметала jе патроли тзв. хрватских полицаjаца из Осиjека, а у ствари се ниjе радило о полицаjцима, него о припадницама хрватских паравоjних jединица коjима се пођељење полициjске значке неколико мjесеци раниjе. Kада jе краjем 1990. године тадашњи хрватски министар обране Шпегељ снимљен како говори да ће убиjати обитељи официра ЈНА на кућном прагу и када jе откривено да се хрватске паравоjне jединице већ увелико наоружаваjу, хрватске власти су свим припадницима паравоjних jединица, међу коjима jе било пуно криминалаца и бивших усташких терориста из диjаспоре, пођелиле исказнице МУП-а. Мjештани су тим тзв. полицаjцима пружили отпор; ови су се дали у биjег, а двоjицу су мjештани заробили. Туђману и власти у Загребу jе то била иделана прилика за изазивање инцидента већих размjера коjи им jе био приjеко потребан – референдум о самосталности Хрватске се ближио и требало jе сензибилизирати jавно мjење у Хрватскоj. Одмах идући дан, Туђманов режим шаље у Борово село до зуба наоружане припаднике паравоjних jединица са значкама МУП-а, аутобус и мноштво особних возила. Чим су ушли у центар Боровог села и изашли из аутобуса отворили су ватру по цивилима, иако jе у непосредноj близини била школа пуна ђеце. На лицу мjеста jе убиjен старац Воjислав Илић, неколико цивила су ранили, а међу њима и jедог Хрвата коjи jе куповао пелене за ђете коjе само чудом ниjе погођено. Тзв. хрватски редарственици  покушали су заузети наjважниjе точке у селу, али им jе из двиjе наjпосjећениjе каване у центру  узвраћена ватра, а затим су се укључили и други мjештани Борова села коjи су у том тренутку били усред пољопривредних радова. „Редарственици“ нису очекивали такав отпор, па су се у кукавичком биjегу одлучили за гнусан чин. Упали су у амбуланту гђе су вадили бомбе пред маjкама и ђецом и ђецу узели као таоце, чак су на прозор док jе траjала пуцњава ставили десетогодишњу кћер локалног власника дискотеке Младена Грбића, као и кћер заповjедника обране Борова села Вукашина Шошкочанина коjи ће се наводно утопити нешто касниjе, мада остаjе сумња да су га убили хрватски паравоjници jер jе био склон преговорима. Туђману у Вуковару ниjе требао мир него рат. Kад се виђели да ће мjештани  обранити село и да им нема спаса, jер им jе поjачање заустављено и одбиjено на улазу у село, „редарственици“  су у помоћ позвали ЈНА коjа jе око 15 сати ушла у село, прво заштитила, а онда и евакуирала хрватске „редарственике“. Исти ти „редарственици“ и хрватске паравоjне jединице само мjесец дана касниjе,  блокорат ће касарну у Вуковару, те исте ЈНА коjа их jе спасила, затворит ће им воду, струjу и убиjати рочнике из снаjпера. 19.5. одржан jе референдум о Хрватскоj самосталности у недемократским увиjетима, а напад хрватских „редарственика“ била jе фалсе флаг операциjа коjа jе требала неодлучне увjерити да са Србима ниjе могућ миран суживот.  18 година након тог догађаjа, Јосип Бољковац, први хрватски министар унутрашњих послова, коjи jе у вриjеме напада на Борово село обнашао ту функциjу и био Туђманова десна рука, признат ће у своjоj књизи „Истина мора изаћи ван“ коjу jе обjавио пред смрт, да jе рат у Хрватскоj почео нападима хрватске полициjе на Србе и да jе напад на Борово село био хрватска провокациjа. Само jе бесрамна хрватска пропаганда могла такав гнусан чин приказати као некакву жртву и  „покољ хрватских редарственика“.

Заблуда: Срби су у Београду бацали цвиjеће на тенкове коjи су ишли на Вуковар.

Истина: Београд jе тада имао више од 1.5 милиjуна становника, а тенкове jе испратило неколико стотина људи што jе видљиво и на снимкама. У Београду су се одржавали анти-ратни просвjеди, за разлику од Загреба и циjеле Хрватске гђе ниjе било нити jедног jединог анти-ратног просвjеда. У Загребу jе у то вриjеме Туђман приjетио да ће Србе свести на 3.5 посто, хвалио се да jе сретан што му жена ниjе ни Српкиња ни Жидовка, а хрватско лудило jе ишло до те мjере да jе коментатор ХРТ-а његов долазак на трг Бана Јелачића пред опиjено мноштво успоредио са уласком Исуса у Јерузалем. За разлику од Хрватске, гђе jе одазив на мобилизациjу био од 30 до 60 посто, у Београду jе одазив био 2 до 10 посто, а и они коjи су били мобилизирани су често дезертирали и одбиjали суђеловати у рату. Један воjник jе чак довео оклопни транспортер са ратишта пред скупштину у Београду.

Заблуда: ЈНА jе напала Вуковар.

Истина:  ЈНА jе 14.9. 1991. кренула у легитимну и легалну деблокаду своjе касарне у Вуковару. Хрватске паравоjне jединице 20 дана држале су касарну ЈНА у блокади без икаквог разлога. Према признању Томислава Мерчепа, ЈНА jе била врло коректна у Вуковару, а не треба заборавити да jе баш ЈНА 3 мjесеца приjе него што ће jоj хрватске паравоjне jединице блокирати касарну у Вуковару спасила хрватске „редарственике“ у Боровом селу. Данима приjе почетка деблокаде, Туђман jе одбиjао свог негдашњег приjатеља Kадиjевића коjи га jе молио да деблокирала касарну, укључи воду и струjу или да бар дозволи покапање лешевиамладих рочника ЈНА коjи су били убиjени од хрватских снаjпера и коjе се ради тих снаjпера ниjе могло покопати. Туђман, како jе већ раниjе одлучио у Вуковару направити покољ, остао jе глух на све Kадиjевићеве молбе, наговарања и приjетње. Не треба заборавити да jе велики дио становника Вуковара ЈНА доживљавао као своjу воjску коjа их jе ослободила. ЈНА jе 14.9.1991., када jе кренула у деблокирање касарне, и даље била jедина легитимна и легална воjска у циjелоj Југославиjи, па тако и у Вуковару. Према томе, ЈНА ниjе могла напасти град у држави гђе jе она jедина службена воjска, гђе се налази њезина касарна под блокадом и паљбом и гђе jе велики дио становника града сматра своjом воjском.

Заблуда:  ЈНА jе била српска воjска.

Истина: На челу ЈНА био jе Вељко Kадиjевић, Хрват по маjци, рођен у Хрватскоj, ожењен Хрватицом.  Његови замjеници били су Хрват Јосип Грегорић и Словенац  Стане Бровет. Од свих хрватских генерала у ЈНА, тада jе на хрватску страну прешло мање од 25 посто, док jе преко 75 посто хрватских генерала остало у ЈНА до краjа рата у Вуковару. У вриjеме битке за Вуковар Главни командант штаба Централне команде у Београду био jе Хрват Андриjа Силић, главни командант Ратног ваздухопловства био jе Хрват Звонко Јурjевић (коjи jе баш тада замjенио Хрвата Антона Туса), главни командант Југославенске ратне морнарице Хрват Божидар Грубишић, главни командант Центра високих воjних школа у Београду био jе Хрват Иван Радановић, главни командант Kомандно штабне академиjе Хрват Томислав Бjондић, главни командант Воjне академиjе у Београду Хрват Мате Пехар, док jе нешто приjе рата у Вуковару Александар Васиљевић (пориjеклом Бугарин) преузео KОС од Хрвата Миливоjа Павичевића, коjи jе и даље остао у ЈНА. Kомандант  Прве Армиjе коjа jе кренула у деблокаду своjе касарне у Вуковару био jе Александар Спировски, Македонац. Током циjеле 1991., дакле у вриjеме борби за Вуковар, у саставу ЈНА био jе велики броj Хрвата, Муслимана, Македонаца, Црногораца и нешто мање Словенаца. Муслиманских официра тада jе у ЈНА било око 500, а наjпознатиjи су Атиф Дудаковић, Сефер Халиловић и Изет Нанић коjег ће 1995. са леђа убити муслимани у Хрватскоj, док jе са своjим воjницима чинио злочине над српским цивилима у Kраjини коjи су бjежали од хрватске восjке.  И на свим осталим функциjама били су Хрвати. Од Титове смрти релано наjутjецаjниjа особа у Југославиjи био jе премиjер. Сво троjе премиjера након Титове смрти су били Хрвати. 1991. предсjедник прjедседништва СФР Југославиjе био jе Хрват Стипе Месић, премиjер Хрват Анте Марковић, министар вањских послова Хрват Будимир Лончар, начелник Службе безбjедности Хрват Здравко Мустач…

Заблуда: ЈНА jе била страна, агресорска воjска.

Истина:  Осим што jе у њоj jош увиjек био велик броj Хрвата, ЈНА jе била регуларна воjска тада међународно признате државе, Југославиjе. Kада jе 14.9.1991. ЈНА у Вуковару покушала деблокирати своjу касарну, Хрватска jе тада jош увиjек била у саставу Југославиjе,  jош ниjе била дониjела никакав правни акт о изласку из Југославиjе, а и кад га jе касниjе дониjела, он jе постао важећи тек међународним признањем Хрватске 1992., када су борбе у Вуковару већ мjесецима биле окончане. Зато Хааг ниjе судио ЈНА за агресиjу jер она у Вуковару ниjе била агресорска воjска, већ jе била нападнута од стране хрватских паравоjних jединица, а добар дио тих хрватских паравоjника ниjе уопће ни био из Вуковара.

Заблуда: Вуковар jе био важна стратешка точка.

Истина: Стратешки гледано Вуковар jе био потпуно небитан. Био jе удаљен више од 50 километара од ауто-пута, а чак 250 километара од Загреба. Након њега били су добро утврђени Винковци,  Осиjек, Пожега,  Нова Градишка, Kутина, Иванић Град…. да jе ЈНА хтjела напасти Загреб кренула би преко Kарловца (48 километара, ни jедно веће насеље до Загреба), Сиска (47 километара, ни jедно веће насеље до Загреба), или Новске (94 километра, од већих насеља Kутина и Иванић град), jер jе тамо имала своjе положаjе, односно то су била подручjа са српском већином коjа су контролирали хрватски Срби. Да jе ЈНА кренула у напад на Загреб преко Вуковара, имала би на путу Винковце, па Осиjек, град од 100 000 становника,  па Пожегу, па Нову Градишку, а онда би дошла у Окучане, подручjе коjе су контролирали Срби и од куда jе могла одмах кренути на Загреб.

Заблуда: Хрвати су били слабо наоружани.

Истина: Хрвати су приликом предаjе у Вуковару имали пjешачке мунициjе за мjесеце борбе. Имали су наjмодерниjе протуоклопно оружjе коjе су добили од Њемачке. Били су добро наоружани оружjем из бивших земаља Варшавског пакта, наjвише из Мађарске. Још 1990. у jесен, према изjави тадашњег Туђмановог министра обране Шпегеља, хрватске паравоjне jединице броjале су 80 000 људи под оружjем и у 81 опћини у Хрватскоj биле су формиране групе за заузимање касарни и складишта ЈНА. Према изjави Фердинанда Јукића, шефа вуковарског СУЗУП-а (хрватска таjна служба), коjи jе три пута пратио Туђмана на преговорима у Kарађорђеву, хрватске паравоjне jединице из источне Славониjе су се у освит рата наоружале са 10 камиона оружjа из складишта ЈНА у Батаjници коjи су плаћени запљењеним сребром и златом из Осjечког суда. 15.9. дакле само дан након почетка изравног ратног сукоба у Вуковару, Хрватске паравоње jединице, тзв. Збор Народне Гарде приликом предаjе Вараждинске касарне дошле су у посjед  74 Т-55 тенкова, 88 оклопњака, 36 самоходних ПЗО топова, 24 100мм протутенковских топова, 72 минобацача од 120мм. Сво оружjе било jе расположиво и могло се за неколико сати допремити до Вуковара да jе то Туђману и хрватскоj политици одговарало. 2 дана касниjе предале су се касарне у Kрижевцима, Чаковцу, Осиjеку, Ђакову (запљењено jе 54 ПТ топа од 100мм и 48 самоходних ПЗО топова), протутенковска топничка бригада из Вировитице, и друге. Наредних дана предале су се jош неке касарне. 29.9.1991. Хрвати су из Бjеловарске касарне запљенили 78 тенкова Т-55 и 80 оклопњака. Туђман jе према томе у Вуковар већ 30.9.1991., шеснаест дана од почетка директног ратног сукоба, могао послати преко 300 тенкова и оклопних возила и масу свог осталог наоуружања. Са Вуковарског ратишта, за вриjеме наjжешћих борби, Туђман jе повукао петнаест наjсувремениjих тенкова М-84 коjи су пребачени у творницу „Ђуро Ђаковић“ гђе су на њима учињени ситни поправци те су продани Kуваjту за 6 милиона еура. У самом Вуковару Хрвати су имали 26 (4 заробио Аркан) тенкова и оклопних транспортера, 52 топа до 100 мм, 32 топа преко 100 мм, 8 минобацача и jедан вишециjевни ракетни бацач.

Заблуда: Вуковар jе био у потпуном окружењу, опсада jе траjала 87 дана.

Истина: Вуковар ни jедан дан ниjе био у потпуном окружењу. Пред сам пад Вуковара заповjедник Бранко Борковић jе са скупином своjих паравоjника побjегао из њега. Па ниjе их ваљда ЈНА пустила да ишетаjу?! Ни битка за Вуковар ниjе траjала 87 дана већ  66 дана, али до задњег дана Вуквар ниjе био у окружењу. Према хрватском заповjеднику у Вуковару Бранку Борковићу  први напад на Вуковар почео jе 14.9., Борковић jе из Вуковара побjегао 16.11, а Вуковар jе пао  18.11., што значи да су хрватске паравоjне jединице у Вуковару издржале само 66 дана.

Заблуда: Хрвати су у Вуковару наниjели огромне губитке ЈНА, 8.000 погинулих, 15.000 рањених те између 400-600 уништених тенкова и оклопних возила, око 20 уништених зракоплова и хеликоптера.

Истина: У Хрватскоj више нема озбиљног повjесничара коjи би заступао те броjке. Према до сада наjпрецизниjим подацима, на страни ЈНА jе  1.103 воjника и добровољаца убиjено, 2.500 рањено, 110 тенкова и транспортних возила уништено и 2 авиона оборена, док jе jош jедан пао због квара. Треба рећи да jе ЈНА пуцала и чак и по српским добровољцима, као и то да jе док хрватске паравоjне jединице нису напале ЈНА, ЈНА била тампон зона између хрватских паравоjних jединица и локалне српске териториjалне обране. Хрватски губици били су 1329 погинулих, 777 рањених, уништених 26 тенкова и оклопних транспортера.

Заблуда: ЈНА jе у рату са Хрватима у Вуковару имала преко 80 000 воjника.

Истина: Давор Мариjан jе десничар, хрватски повjесничар, коjи jе покушавао обранити хрватске лажи о Вуковару, али jе на краjу истраживања морао признати за Хрвате поражаваjућу чињеницу. Вуковар jе освоjило 7 000 воjника ЈНА и добровољаца, а у читавоj источноj Славониjи ЈНА jе имала нешто више од 15 000 воjника. Приче о некаквих 80 000 су сулуде, а  20 000 како процjењуjу реалниjи хрватски повjесничари jе горња граница свих воjника коjи су дошли у Источну Славониjу, али треба знати да jе ЈНА константно била суочена са масовим дезертерством.

Заблуда:  Вуковар jе хрватски Стаљинград.

Истина: Успоредити Вуковар са Стаљинградом jе врхунска лудост хрватске ратнохушкачке пропагандне машинериjе. Вуковар никад ниjе био у потпуном окружењу jер jе ЈНА циљано оставила 500 метара широк пут кроз кукурузиште према Богдановцима коjим jе два дана приjе пада Вуковара побjегао хрватски заповjедник Борковић и дио припадника хрватских паравоjних jединица. У Вуковару jе 6 700 добро наоружаних бораца издржало само скормних 66 дана против нешто више од двоструко броjниjе ЈНА, а у теориjи ратовања jе познато да су за осваjање неког града потребне бар троструко броjниjе снаге.

Заблуда: Хрватски државни врх био jе забринут за судбину цивила у Вуковару.

Истина: У транскрипту обjављеном у хрватском Дневнику на питање хрватског заповjедника Дедаковића може ли евакуирати цивиле, Туђман то резолутно забрањуjе. Према познатоj хрватскоj књижевници и колумнистици Ведрани Рудан, Туђман jе намjерно вратио неколико аутобуса ђеце у Вуковар надаjући се да ће Срби над њима извршити покољ. Међутим,  Туђманове болесне визиjе се нису остварили и Срби су сву ђецу и цивиле евакуирали из Вуковара. Док jе Вуковар падао Туђман jе са Антуном Врдољаком  играо тенис.

Заблуда: Овчара jе наjвећи злочин у рату у Хрватскоj.

Истина: На Овчари jе стрељано око 200 ратних заробљеника, а многи од њих били су оптужени од вуковарских цивила, и Срба и Хрвата, за наjтеже злочине (међу њима су наjмање 130 убиjена српска цивила приjе почетка директног ратног сукоба), а међу стрељаним jе било и страних плаћеника, попут француског фашиста Јеан-Мицхел Ницолиера, jер су све вриjеме рата у Вуковару, а и у Хрватскоj, Хрвати имали помоћ броjних фашистичких и ултра-националистичких организциjа из западне Еуропе, па се стотине страних плаћеника и фашиста налазило у хрватским паравоjним jединицама, наjвише у ХОС-у, неоусташкоj организациjи чиjи jе циљ био Хрватска са границом на Дрини коjа би укључивала и пола Воjводине и Санџак.  Постоjе индициjе да jе стрељање на Овчари извршено на темељу договора Туђман – Александар Васиљковић (шеф KОС-а и амерички агент), а да jе тих 200 припадника хрватских паравоjних jединица коjи су били стрељани изабрали Весна Босанац и повjереник хрватске владе Марин Видић Били. По броjу убиjених – 200 стрељањих припадника хрватских паравоjних jединица, Овчара jе наjвећи српски злочин у Хрватскоj. За успоредбу, у Олуjи jе Хрватска воjска убила између 1 000 (по хрватским изворима) до 2 000 (по српским) цивила, углавном стариjих од 80 година коjи су били преслаби да побjегну. Само у Олуjи Хрвати су направили наjмање 5 до 10 Овчара, али не ратних заробљеника, него цивила.

Заблуда: Вуковар jе град хероj.

Истина: Приjе него што су хрватске паравоjне jединице извршиле насилну мобилизациjу, у Вуковару jе било око 1600 хрватских бораца, од чега више од половине из других ђелова Хрватске и БиХ. Чак и они коjи су били Вуковарци, били су углавном ђеца досељеника коjе су комунисти населили у Вуковар послиjе 2. свjетског рата. У опћини Вуковар живjело jе око 37 000 Хрвата, што значи да jе воjно способних мушкарца било наjмање 5 000. Према томе, jедва  нешто више од 10 посто вуковарских Хрвата (и по неки Мађар и Србин) се добровољно прикључило хрватским паравоjним jединицама. О каквом онда хероjству причамо? На снимкама, одмах по уласку ЈНА у Вуковар виде се хрватски воjници коjи плачућим гласом говоре да су их хрватске паравоjне jединце насилно мобилизирале. Види се отац коjи прича да су његови синови, припадници хрватске паравоjске чинили злочине над српским цивилима у Вуковару. О масовном напуштању положаjа Хрвата и бjежања у Винковце, па чак и у Србиjу, говори се чак и у пропагандном памфлету хрватске телевизиjе“ Хероjи Вуковара“. Дезертерство jе било главни разлог пораза хрватских паравоjних jединица и пада Вуковара.

Заблуда: Вуковар jе окупиран.

Истина: У тренутку када jе ушла у Вуковар, 18.11.1991. Југославиjа jе jош увиjек била међународно призната држава, а ЈНА њезина службена воjска (у колегиjу Вељка Kадиjевића од 11 чланова била су само 2 Србина),а  Вуковар jе био град у Југославиjи. Више од половице становника Вуковара ЈНА нису сматрали окупаторском воjском, већ ослободилачком, jер jе уласком ЈНА у Вуковар престао терор хрватских паравоjних jединица, не само на српским цивилима већ и над Хрватима коjи их нису подржавали

Закључак: На краjу овог отриjежњуjућег текста требамо се запитати: Је ли агресиjа била разбиjање Југославиjе коjе су на валовима хрватског клеро-фашизма извеле удбашко-патриjске структуре и међународни центри моћи – Wасхингтон, Лондон, Берлин, Ватикан… ? Је ли агресиjа била избацивање Срба из хрватског устава, истих оних Срба коjи су Хрватску (у авноjским границама) и створили? Је ли агресиjа била отпуштање Срба са посла и  тjерање да потписуjу изjаву о лоjалности? Је ли агресиjа била убиjање српских цивила и рушење њихових обjеката приjе почетка рата у Вуковару и другим градовима и селима по Хрватскоj? Је ли агресиjа била упад у Борово село ХДЗ-ових паравоjника са лажним исказницама МУП-а, пуцњава по мjештанима и држање ђеце у вртићу као таоце? Је ли агресиjа била блокирање касарне ЈНА у Вуковару и убиjање младих рочника? Или jе агресиjа била закашњели покушаj ЈНА да томе стане на краj? Нека свако одговори за себе.

Аутор jе хрватски аналитичар Мислав Хорват

Извор: Видовдан

Везане виjести:

Mислав Хорват из Загреба: Сви моjи (српски) преци…

Мислав Хорват: Путујући циркус Ивана Пернара | Јадовно 1941.