„Мишићев маневар“ и херојска одбрана Српске војске

Једна од најславнијих битака у историји Срба и једна од најважнијих побједа припадника Антанте у Првом свјетском рату одиграла се на Колубари – а завршила је 15. децембра 1914. потпуном побједом српских снага нас аустругарским јединицама.

Колубарска битка вођена је крајем 1914. године на фронту дужем од 200 километара. Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успјешну контраофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Поразом у операцијама око Дрине, српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одјеће и обуће и великим падом морала.

Истовремено, аустроугарски војници чинили су до тада нечувена звјерства над цивилима, па је народ у бијегу додатно отежавао повлачење.

У ноћи 14. новембра командант 1. армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово мјесто постављен је генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, рођен на Сувобору.

Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза.

Колубарска или Сувоборска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага.

Живојин Мишић одлучује да одмори борце, да се спреме оружје и муниција и да онда крене у противнапад.

Војска се још у октобру суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријску муницију обећава Француска, али је коначно шаље Грчка у другој половини новембра.

Међутим, након пребацивања муниције са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намијењена 75 милиметарским топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2,5 милиметра, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве.

Постоје теорије, не без основа, да је Грчка намјерно послала неодговарајућу муницију, јер је грчки краљ Константин био познати германофил.

Тада на сцену ступа „Пета српска армија“ – жељезница, како је назвао први човјек српске војске Радомир Путник. Муниција бива транспортована до Ниша у коме је вршено демонтирање, а затим је упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу „Заставу“) у којој је рађено скраћивање чауре и оспособљавање муниције.

Српска војска 3. децембра креће у јак противнапад након велике артиљеријске припреме. Само током борби тог дана заробљена су три официра, 400 подофицира и војника и четири топа са 1.000 граната.

Већ 5. децембра Прва армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима. Истовремено, Дунавска дивизија 1. позива успијева да пресјече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену. Тада почиње тјерање разбијених аустроугарских трупа.

На крају – 14. децембра ауструграска команда издаје наредбу да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

У тешким борбама погинуло је 22.000 српских војника, а рањена 91.000.

Аустроугари су у Колубарсккој бици узгубили 27.216 војника, а рањено је 118.911, док је заробљено 1.800.

За командовање српским снагама у овој бици, која је уједно била прва побједа савезничке војске против коалиције Аустроугара и Нијемаца, Живојин Мишић добио је титулу војводе, а његов маневар са заваравањем противника и прегруписавањем за противудар изучаван је у напрестижнијим војним школама.

Србија је у Првом свјетском рату, који је започео агресијим Аустроугарске, изгубила 450.000 војника и 650.000 цивила, а укупне жртве износиле су, према никад до краја потврђеним подацима, 1.100.000 људи.

Извор:

Везане вијести:

Колубарска битка

Кајмакчалан као капија слободе

ЗБОГ ЊЕГА ЈЕ НАСТАО ”МАРШ НА ДРИНУ”: Јуначка погибија на Колубари