Kolubarska bitka

Datum objave: petak, decembar 15, 2017
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Vojvoda_Stepa_Stepanovic.jpg

Vrhovna komanda je 16. decembra 1914. objavila sledeće: „Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika.“

Srbija je posle Cerske bitke pokrenula ofanzivu ka Drini. Saveznici su insistirali da srpska vojska pređe na teritoriju Austrougarske i izvrši pritisak na njene razbijene jedinice, kako bi se olakšao pritisak na zapadnom frontu.  Međutim, napredovanje je zaustavljeno od strane austrougarske vojske, koja se uprkos velikim gubitcima uspešno reorganizovala. Usledila su dva meseca ratovanja uz reku Drinu, sa velikim ljudskim gubitcima ali bez značajnijeg pomeranja fronta.

Austrougarski generalštab, poučen nakon poraza na Ceru, daleko ozbiljnije je pripremio plan nove ofanzive. Srpskoj vojnoj komandi bio je potreban predah zbog popune snaga iz rezerve, kao i dobijanje municije od strane saveznika. Sa druge strane, neprijatelj je imao jasno zacrtan cilj – zauvek eliminisati Srbiju sa tadašnje karte sveta. General Oskar Poćorek je bez obzira na neuspehe ostao da komanduje vojsci Austrougarske na Balkanskom frontu. Ofanzivu je pokrenuo 16. novembra, u nadi da je srpska vojska dovoljno dezorganizovana i da na adekvatan način ne može da odgovori na novi napad. Te nade oslanjale su se na procene o velikoj iscrpljenosti srpskih vojnika usled bitke na Drini, kao i nemogućnosti uvođenja svežih snaga. Jedini saveznik Srbije u tom trenutku bili su loši vremenski uslovi, neprestane kiše kao i loša konfiguracija terena sa koga je neprijatelj nadirao.

Srbiji na ruku nije išla ni reka izbeglica koja se slivala sa zapada, bežeći od austrougarskog terora. Istovremeno, pred samu bitku, došlo je do privremene smene u komandi Prve armije. Tadašnji komadant, đeneral Petar Bojović je morao da se povuče usled ranjavanja. Komandu je preuzeo đeneral Živojin Mišić.

U bici su sa Austrougarske strane učestvovale Peta i Šesta Armija, kao i grupe Šnjarić i Hauser, sa oko 400 000 vojnika i 400 topova. Naspram njih su se našle Prva, Druga i Treća armija, Užička vojska, Obrenovački odred i Odbrana Beograda, sa ukupno 270 000 vojnika i 426 topova. Cilj neprijatelja je bio da zauzme Beograd iz visinskih pravaca oko Kolubare, da bi potom dalje prodirali ka centru i jugu zemlje. Verovalo se da će osvajanje Beograda doprineti slomu morala u srpskoj vojsci i tako ubrzati njen pad.

Srpske prethodnice su uspešno zadržale prvi udar, kupujući time neophodno vreme. Zbog dolaska novih jedinica iz Austrougarske, Prva armija je brojčano nadjačana na desnoj obali Kolubare. Stanje te armije, po rečima Živojina Mišića, bilo je „jako loše“, ali opšte povlačenje nije dolazilo u obzir. Kretanje ka rezervnim položajima je dozvoljeno tek kada se znalo da to neće bitnije uticati na ostatak srpske vojske.

Prva armija je držala svoje položaje do 26. novembra, kada je Vrhovna komanda poslušala generala Mišića i naredila povlačenje. Zaštitnice su pružale žestok otpor austrougarskim snagama tako da se operacija povlačenja završila više nego uspešno, uz minimalne gubitke.

Saveznička pomoć u vidu municije za srpsku artiljeriju konačno je stigla, ali se pojavljuju tehnički problemi. Naime, čaure za topove su bile duže od srpskih za 2.5 milimetra. U Nišu je municija morala biti demontirana i skraćena po meri srpskih topova od 75 milimetara da bi potom neverovatnom brzinom bila preneta na front. Za sve to vreme srpska vojska je bila u povlačenju. U nebranjeni Beograd umarširao je 2. decembra odred Adabelberta Tamešija. Saveznici su već prežalili Srbiju, dok se u nemačkim krugovima pominjalo da je sa Srbijom gotovo. Govorilo se da je Srbija doživela sudbinu Belgije. U preteranom slavlju, Austrougarska nije mogla ni da pretpostavi šta je čeka u narednim danima. U mislima neprijatelja bila je samo svečana parada 3. decembra u Beogradu, koja će označiti pad Srbije.

Spomenik 1300 kaplara

Spomenik 1300 kaplara

Prva armija dobila je značajan predah i popunu u vidu novih oficira đačkog bataljona, čuvenih 1300 kaplara. Na front je stiglo vozovima i 11 000 prerađenih artiljerijskih granata iz Niša. Moral srpske vojske je izuzetno porastao, dok su na drugoj strani slabe linije snabdevanja poljuljale slavljeničku atmosferu neprijatelja. Da bi se prehranili, austrougarski vojnici išli su u pljačku. Ponovo su, kao i u vreme bitke na Ceru, vršili velike ratne zločine na prostoru Mačve. Srpska vrhovna komanda javljala je da je stanje u austrougarskim jedinicama očajno, da su popune trupa vršene već pet puta i da je oficira izuzetno malo.

Trećeg decembra Vrhovna komanda u 7 časova ujutru pokrenula je sveopštu ofanzivu. Jedan od učesnika proboja ovako je opisao događaje toga dana:

Na Suvoboru je moja četa puzala jednom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju i nesreću mojih vojnika magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj prilici bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat Švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske položaje. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u protivnapad.

Đeneral Živojin Mišić

Đeneral Živojin Mišić

Austrougarska Šesta armija dala se u beg. Prva srpska armija išla je previše ispred svih, pa je general Mišić naredio da ona stane. Međutim, to naređenje nikada nije stiglo do pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, komandanta Dunavske divizije prvog poziva. Pošto nije znao da treba da se zaustavi, gonio je sa svojom divizijom neprijatelja do Valjeva napadajući velike delove Šeste armije i zarobljavajući na hiljade vojnika i stotine podoficira i oficira. To je napravilo pometnju kod neprijatelja terajući ga na paničan beg. Oskar Poćorek nije verovao šta se dešava sa njegovim vojnicima pa nije hteo da naredi opšte povlačenje, što je zapečatilo sudbinu njegovih vojnika.

Poćorek je uzaludno verovao da će moći da sačuva osvojene delove Srbije ako se povuče na bolje položaje. Srpska vojska je neverovatnom brzinom probijala novopostavljene odbrambene linije neprijatelja. Srpske trupe ulaze u prestonicu 15. decembra, osvajajući austrougarske topove kod Banovog brda, odakle gađaju sve neprijateljske pontonske mostove. Kralj Petar I je pobedonosno umarširao u Beograd i to je označilo kraj Kolubarske bitke. Vrhovne komanda je 16. decembra objavila sledeće:

Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika.

Oskar Poćorek je penzionisan nakon bitke, dok je Živojin Mišić unapređen u čin vojvode. Na srpskoj strani je poginulo 22 000 vojnika, a 91 000 je ranjeno. Na drugoj strani poginulo je 27 000 vojnika i 1080 oficira, ranjeno je 118 000 vojnika i podoficira, dok je broj nestalih iznosio 73 000 ljudi. Podvig srpske vojske i generala Mišića izučava se u svim vojnim školama na svetu kao jedna od primera kako se za kratko vreme vojska može organizovati, dobro popuniti i iz bezizlazne situacije pokrenuti u kontraofanzivu i pobediti.

 

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 

Vezane vijesti:

Kajmakčalan kao kapija slobode

Gadžin Han: Muzej u čast oku sokolovom

LUŽIČKI SRBIN PAUL ŠTURM – Od pruskog vodnika do legendarnog srpskog generala

Veliki rat 1914. -1918. – poruke čovečanstvu

 

 

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top