Miroslav Lazanski: Ako Hrvatska dobije oružje, Srbija će ući u savez sa Rusijom!

Ako Vašington isporuči Zagrebu rakete zemlja-zemlja dometa od 300 kilometara Srbija će morati da nabavi od Rusije adekvatno protivoružje. Tu dileme više nema, iako će to Srbiju koštati manje, ili više para. Ako se Amerika odluči na takav korak, jer bez političke saglasnosti SAD Hrvatska ne može dobiti te rakete, onda je to jasna američka politička i vojna poruka Beogradu. U tom slučaju pretpostavljam da će i onom delu političke elite u Srbiji koji smatra da su nam Amerikanci iskreni prijatelji iluzije nestati. Ne možete stalno glasati protiv Srbije, povlačiti poteze protiv Srbije, uzeti deo teritorije Srbije, a ujedno tvrditi da ste prijatelj Srbije. To je ili potcenjivanje zdrave pameti prosečnog građanina Srbije ili patologija svetske supersile. Odnosno, oprostiću ti što sam te tukao. Rusi će biti presrećni…

No, ako neko pametan u Vašingtonu odluči da ne isporučuje Hrvatskoj projektile dometa 300 kilometara, onda će se na delu pokazati da članice NATO-a ipak nisu suverene u politici naoružavanja, da glavni gazda u Beloj kući odlučuje ko će šta imati. U tom slučaju Amerika bi uštedela Srbiji pare i vreme da dobije novo rusko oružje, a u praksi bi pokazala da ceni i poštuje srpske bezbednosne interese. Hrvatska ne bi mogla ništa da zameri Amerikancima, jer bez Amerike ne bi ni bilo samostalne Hrvatske. Kako god da ispadne, dobije li Hrvatska te rakete, ili ih ne dobije, Srbija je na dobitku. Ako ih dobije, Srbija takođe dobija novo oružje, lišava se lažnog američkog prijateljstva i ulazi u čvršći savez s Rusijom, ako Hrvatska ne dobije te rakete, Srbija štedi pare i pokazuje da je od strane SAD ipak uvažena njena pozicija na Balkanu. Dakle, kako god da ispadne, Hrvatska je pomogla Srbiji. Svesno ili nesvesno, tek onako bratski.

Ne znam hoće li moje gostovanje na HRT-u upravo na temu raketa dometa 300 kilometara pomoći desnici da izvrši čistku kadrova na HRT-u, tek, na hrvatskim desničarskim portalima huka i buka oko te emisije se ne stišava. Ne znam čime sam ja to zaslužio da svojom pojavom na HRT-u plašim mirne građane demokratske Hrvatske. Da čak i Hrvatski helsinški odbor izdaje saopštenje „da je poziv Lazanskom provokacija HRT-a i uvreda hrvatskim građanima, da je notorni Lazanski jedan od vodećih velikosrpskih glasnogovornika mržnje tokom rata i nakon njega, da je to sve zbog ulaska Crne Gore u NATO i besa Rusije”. I to je HHO pod rukovodstvom Ive Banca, profesora sa Jejla? HHO i balističke rakete, HHO i Crna Gora, NATO i Rusija? Ili ni Jejl više nije ono što je bio? Odnosno, šta Banac zna o raketama? Veliko ništa.

Zar nije demokratski da svako ima pravo da u jednoj mirnoj i tolerantnoj atmosferi iznese svoje stavove, što se i dogodilo u toj emisiji. Nisam ja kriv što neki učesnici u toj emisiji nisu razlikovali rakete zemlja-zemlja od projektila zemlja-vazduh, što neki poistovećuju lansiranje švedskih mornaričkih raketa RBS-15 iz arsenala bivše JNA s američkim raketnim sistemom M-270, što pokušavaju da porede vojno neutralnu Finsku i njen odnos s Rusijom s odnosom Hrvatske, iza koje je NATO, i Srbije. I što krajnje uporno odbijaju da odgovore na koga će biti uperene rakete dometa od 300 kilometara.

Pa kad se već nije moglo odgovoriti na ta pitanja, pri čemu naglašavam da su moji hrvatski domaćini i sagovornici u emisiji bili veoma kulturni i uviđavni, a šta im je drugo i preostalo, sad je u bitku ubačena strateška desničarska rezerva. Na desničarskim portalima javio se izvesni gospodin Željko Olujić, bivši glavni državni odvjetnik Hrvatske, koji je, da bi me difamirao, izneo laži: da sam pilotirao migom-29 i bacao bombe po Hrvatskoj u vreme rata, što je napisao zagrebački „Globus” u jesen 1991. tajni autorski rad i privatna muška osveta gosn. Slavena Letice, da sam ja glavni autor filma o Špegelju, a svi malo bolje upućeni znaju ko je bio autor tog filma. Jer, da sam ja bio autor tog filma smatrao bih to i svojim vrhunskim filmskim dostignućem, možda bih taj film poslao i u Kan, naravno prethodno se konsultujući s Kusturicom i Dudom Lakić. Pošto je sve u filmu bilo istina i pošto je to bila odlična operacija KOS-a. Koji su film neki filmski radnici, pa i savetnici pri tadašnjem političkom vrhu Hrvatske u januaru 1991. proglasili za lošu montažu KOS-a, da bi tri godine kasnije ti isti zatražili i dobili odlikovanja. A u međuvremenu su svi u Zagrebu priznali da su u jesen 1990. iz Mađarske ilegalno uvozili oružje. Moral intelektualaca.

O da, taj izvesni Željko Olujić, za kojeg su mi prijatelji iz Zagreba rekli da je „obična ustaška bitanga”, optužio me da sam nekim tekstom podupro tezu o zaklanoj deci u Vukovaru, a da se posle „nisam ispričao”. Bitanga Olujić ima priliku da u arhivi „Politike” proveri da ja o deci nikada nisam pisao, te da je moj nastup u Zagrebu upravo posledica mog korektnog pisanja o ratovima iz devedesetih godina. Jednog drugog desničara, koji me je sada napao, a koji voli tenis, neću ni da pominjem, s njegovom ženom sam studirao…

(Politika)

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Sputnjik: Ruski PVO u Srbiji održaće ravnotežu na Balkanu

Hrvatska nabavlja višecjevne lansere raketa od SAD