Мирољуб Јевтић: Има ли у Србији фашизма

Ко се од ових српских „фашиста” залаже за истребљење Јевреја и других раса уз експанзионистичке и милитаристичке накане да освоје свет и забране демократске политичке вредности

Једна од опаснијих чињеница у политичком животу Србије је недостатак елементарне демократске културе. Као резултат, представници политичких партија и из власти и из опозиције не бирају речи. Све то не би ли стекли који глас више. Због тога именују противнике појмовима и именима који би требало да им нанесу штету. Без обзира на то што ће штета бити много већа за државу него за политичке противнике.

Без икакве дилеме, најтежи појам који се употребљава у том смислу јесте фашизам. Бити фашиста, сваком је то јасно, значи бити једнак Хитлеру и Гебелсу. Било да те речи упућује опозиција властима, било власти опозицији, то је признање оних који креирају државну политику да у Србији има фашизма и 74 године после пада Хитлеровог Берлина.

Значи, оно што је демократски свет протерао из Немачке сада се јавља у Србији. Посебно је опасно да се тиме врши ревизија историје и да Срби који су из Другог светског рат изашли десетковани од фашиста признају да и код нас постоји фашизам.

Тиме дајемо необорив аргумент Хрватима, муџахединима Алије Изетбеговића и следбеницима балиста да воде праведну борбу против повампиреног фашизма који сада импрегнира идеологију и политику и српске позиције и опозиције.

На тај начин се Србија доводи у опасну позицију и изједначава се са нацистичком творевином НДХ, коју су заједнички створили и за њу се крваво борили Хрвати и муслимани из Босне. Али исто и са Мусолинијем Великом Албанијом. Посебно је важно да се масовном употребом овог појма губи оштрина коју он у себи садржи. Нема пристојног човека кога не обузме нелагодност када се помене појам фашизам.

Одмах се сетимо гасних комора и измучених људи. Још више, када се неко именује фашистом, одмах се према тој особи осети отпор, па чак и гађење. Такву особу људи избегавају. Али кад се један појам, било који појам, често употребљава, његова порука отупи. Изгуби вредност.

Док се нелагодност који он изазива негде изгуби. Исто се дешава и са људима. Ако неког називају фашистом а он због тога не трпи никакве последице, онда и појам фашиста губи негативан смисао, а фашизам и фашисти постају у најмању руку неприметни и не изазивају никакве последице.

Нека свако од нас, било да му је двадесет или шездесет година, прегледа папире о важним животним питањима, било да је те папире добио на своје име или их је добио деда или отац, суочиће се последицом о којој смо горе говорили.

На свакој судској одлуци на самом крају стоји парола „Смрт фашизму – слобода народу”. Такве документе добијали смо сваког дана. Превише честа употреба тог појма изазвала је најпре засићеност, а онда отпор. Нико више није размишљао шта фашизам значи.

Одвратна је постала употреба тога појма, а не сам фашизам. И шта се десило – власти, пре свега судске, схватиле су погубност такве праксе и избациле слоган из употребе. На новијим пресудама га нема.

Напросто речено, кад песму која вас одушеви на прво пуштање пуштате безброј пута, она временом изгуби сваку вредност и оставља вас равнодушним. Слична ситуација као и употреба антибиотика.

Неконтролисана употреба овог озбиљног лека доводи до тога да бактерије које је до тада успешно уништавала постану отпорне и лек више не делује. Фигуративно речено, бактерије их сада једу као колаче. Иста је последица неконтролисане употреба појма фашизам.

Сталним коришћењем овог појма они које називамо фашистима ништа не губе. Уосталом, то се види по броју њихових присталица. Фашизам тако као појам постаје нормалан.

А како ти такозвани фашисти то никако нису, jер њихове политичке партије заиста немају ниједну одредницу правог фашизма и нацизма, то ови појмови губе своју унутрашњу садржину и суштину и постају легитимни и прихватљиви.

Самим тим потискује се оно истинско и суштинско што је карактерисало италијански фашизам и немачки нацизам. Тако да и ова два појма, уместо своје вредности добијају вредност овог садашњег, који никако није стварни фашизам нити нацизам.

Ко се, уосталом, од ових српских „фашиста” залаже за истребљење Јевреја и других раса уз експанзионистичке и милитаристичке накане да освоје свет и забране демократске политичке вредности? Ово, нормално, не значи да појединаца или групица које промовишу идеологије сличне фашизму у Србији нема. Али оне су на маргинама политичког живота. Ниједна релевантна политичка партија то није.

Овај текст није критика. Он је молба свим актерима политичког живота да ублаже реторику у име успостављања националног јединства које нам је потребно као хлеб, да би смо преживели.

Аутор је професор универзитета, оснивач научне дисциплине ”Политикологија религије”

Извор: (Политика, 5. 5. 2019)