fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Мирко Почуча се није дао ухапсити

У Великим Зденцима 27. септембра у њиховим властитим кућама ухапсили су Милорада Почуча и његовог комшију Милана Царића. Тучени су и пребијани тако да је Милорад од задобијених повреда ускоро умро. Исти дан су дошли да ухапсе Мирка Почуча у његовом дворишту. Он је раније прозван четником, а кућа у којој су спавали он и жена, како знамо, била је минирана. Сад му, ето, ухапсише и одмах испребијаше и брата Милорада. Пошто све то није Мирка отјерало из његовог завидно вриједног и уређеног господарства, требало га је ухапсити – да негдје бестрага нестане. То су пошли да ураде тога 27. септембра 1991. године! То је значајан датум у отпору Срба Билогоре свеопћем и безобзирном терору хрватске власти и свих сатрапа који су је слиједили и осјећали право на слободан и некажњив одстрел Срба. Као и у случају Ђуре Кљајића, првог Србина на Билогори који се 1941. године није дао ухапсити, у лику Мирка Почуча имамо првог Србина који се није дао ухапсити 1991. године!

Прошло је пола вијека, штошта се тога промијенило, другачија су историјска памћења, али и чин хапшења. Ђуро се прије пола вијека свузао са камаре сламе коју је уз вршалицу слагао и дао се у бијег према првим кукурузима. Пола вијека касније, у Мирковом дворишту испред непосредно уперене аутоматске пушке и оних надолазећих зенговаца, бијег није долазио у обзир. Мирко муњевито тргне пиштољ и истог трена опали и погоди. Из дограбљене аутоматске пушке, подешене за рафал, поплашио је и у бијег натјерао остале злонамјернике. Наоружан, успио је побјећи заједно са женом и склонити се код Срба у Билогори.

Изјава Мирка Почуче

У кући Мирка Почуче, 26. јануара 2003. године.

Присутни су Милан Басташић и као техничко лице П. Бараћ.

М.Б. Мирко, молим те, ја сам исто са тог подручја, са опћине Грубишно Поље. Ја сам Грубишно Поље напустио 15.08.1991. године око 14 сати поподне и прошао све те барикаде. На сву срећу – успјешно. Ајде, молим те, реци ми шта се догађало у Зденцима тих пар дана прије доласка гарде и онда када је дошла гарда, и како је дошло до минирања твоје куће?

М. Почуча: Чујте, прије доласка гарде на раскршће у Зденце, већ су се осјећале промјене. Било је мало људи, слабо се куда ишло. Послије избора у РХ почели смо активно да се организујемо. Гдје су Срби били на руководећим мјестима, почели су да их смјењују. Ми, Срби, који смо се тамо налазили, осјећали смо се неугодно и непријатно. И осјећали смо да се нешто чудно догађа.

Да ли сте осјетили неке промјене у понашању комшија?

Осјетили смо некакво неповјерење, почела су затишја.

И сада, кад су ови дошли, како се то одразило на вас?

Чујте, било је неугодно кад је гарда заузела своје положаје и кад су барикаде биле постављене. Ниси могао изаћи да те не контролишу да ли се налазиш на списку.

Значи, имали су спискове?

Да, то су били спискови на којима су се налазили Срби. Чак су људе скидали с пута и хапсили, па су људи избјегавали, а и ја лично, да се појаве на том раскршћу. Ја сам знао да сам и ја на том списку. Чујте, ја сам био произвођач – сељак. Возио сам кромпир за „Херцеговац“, ту ме нису контролисали.

Је ли ту било каквих неугодности?

Да, било је. Видјело се да ту нешто не штима – да су Срби у питању, да је нека политика по том питању.

Кад си предавао кромпир, да ли су те исплаћивали?

Ја сам предао нешто кромпира, два вагона, то ми нису исплатили никада. На новом распореду смо добили отказ. Саопштено нам је да од четника више не откупљују робу.

Тко вам је то саопштио? Да ли службена особа?

Да, био је то један инжењер, Камбер Иво. Он нам је саопштио да од четника више не примају робу. Ту смо се ми Срби лоше осјећали. Ја сам поставио питање: „Откуд сада четници? Кад смо правили уговоре, онда нисмо били четници, а сад смо одједном четници“. Онда сам га питао да ли ту постоје четници, да ли их је он видио, да ли су и за вријеме Другог свјетског рата ту били четници? Није одговорио. То је то. Ми смо били одбијени, ваљда зато што смо Срби.

Ајде сада реци да ли се догађало ишта озбиљније по доласку зенги?

Да, почела су хапшења неколико људи са општине Грубишно Поље. На примјер, ухапшени су Станић Митар, Милошевић Спасо, Мачак Драган, Торбица Милорад, Сукур Живко, др Даљуг Душка, Живко Ћетковић, Димић Боривоје и још доста других. То нас је доста потресло. Дошло је до великог неповјерења Срба према новој власти. Чули смо да су их тамо у затвору тукли, малтретирали и мучили. Више нисмо знали шта да радимо, коме да се обратимо. Почело је минирање и рушење кућа Србима по селу. Ја знам да су то били мирни људи, који нису били политички усмјерени. Почео је хаос, криза, једноставно страх.

Дај ми реци да ли су се Срби окупљали и одлазили у Србију, у Босну? Да ли је тај страх био толики?

Па сигурно да је био. Када је почело минирање, људи су остављали све и бјежали да се негдје склоне. Ја сам се у том моменту налазио у Зденцима, имао сам стоку, инвентар, стројеве… па сам размишљао: можда то неће дуго потрајати. Можда они само понеке кажњавају због нечега, мислио сам. Али, то није то – и мени су дошли и минирали ми кућу.

Добро, ти си имао два сина, већ одрасла, шта је са њима било?

Један је био у војсци кад је то почело, а други је имао своју породицу. Кад је чуо да му је ујак ухапшен, он се склонио.

Да, чуо сам да је Станић Митар, твој шура, међу првима ухапшен. Шта си чуо о томе?

Чули смо да су га тамо тукли, мучили, па возили у амбуланту, болницу. Након тога, губи му се траг. Ни дан данас се не зна гдје је закопан.

Да ли знаш је ли он био затворен у хотелу Билогора?

Да, био је он тамо затворен. И не само он. И други су били. Имали смо информацију да су их тамо страшно мучили и да ти људи тај најгори геноцид и иживљавање нису могли да преживе.

Значи, то је та прва група, која је уништена. Сад иде минирање. Колико је кућа било минирано у Зденцима, прије него што су твоју кућу минирали?

Најмање двадесет. Ако не и више.

Колико је то узбуђивало тебе и твоју фамилију? Кад знаш да си и ти Србин, и знаш да никоме ниси крив, а свјестан си и претходног случаја са неугодностима при предаји кромпира, да ли си и ти очекивао минирање?

Па сигурно. Знао сам да ме неће поштедјети ни мимоићи. Па, и чудио сам се како већ нису дошли, кад већ руше око мене. Ето, ја сам био мајстор, занатлија, добар са свим тим људима, ни са ким нисам био завађен од тих људи у селу. Нисам имао непријатеља. Прије тога смо се сви лијепо слагали.

Какав је био тај акт минирања твоје куће? Да ли сте вечерали или спавали?

Чујте, то је било ноћу. Око 24 сата било је неко невријеме. Грмило је и падала је киша. Можда су они искористили тај час. Одједном се чула експлозија. Прозори попуцали, избио један зид улазна врата, чак ми је и плоча горе на спрату пукла, паркет поломио… А нова кућа ми је била.

Тко се у то вријеме налазио у кући? Јесте ли шта подузели очекујући минирање, да ли сте промијенили и мијењали мјеста гдје ћете спавати?

До те ноћи нисмо мијењали мјесто спавања, али ту ноћ јесмо. Отишли смо спавати на спрат. Као да сам предосјећао да ће се то десити.

Јеси ли излазио у току ноћи доље?

Јесам. Послије тога није било спавања. Нестало је струје.

А ујутро кад је свануло, како су комшије реагирале?

Неке комшије су пролазиле и нису се обазирале, макар су чули и видјели, а некима је било неугодно, поготово једном Чеху, трговцу. Чуо сам да је ишао у кризни штаб да пита зашто је то Мирку направљено, али то њих није много потресло. Имао сам једног дечка Чеха који ми је помогао да то мало поправим.

Да ли си ти то, Мирко, пријавио властима или су они сами дошли?

Још је једна кућа ту у комшилуку била минирана. Дошли су, гледали, фотографисали, пописали штету и рекли како би то надокнадили, ту штету.

Да ли си их шта питао?

Ма јесам, питао сам их зашто то раде, је ли зато што сам Србин или сам им нешто крив. Не само ја, него и остали људи. Питао сам зашто нам руше куће, у чему је ту ствар.

Нисам добио неки позитиван одговор – као, они нису у то упућени и не знају ко то ради.

Да ли си познавао тог исљедника с којим си разговарао?

Ма да, био је начелник СУП-а, звао се Гладојевић Стево.

Када је твоја кућа минирана?

Кућа је минирана 11.09.’91. године.

Како су они сад вас третирали?

Никако. Четници, грађани другог реда. Ми Срби смо се неугодно осјећали. Свима куће миниране. Лоше смо се осјећали, неугодно, несигурно.

Да ли ти се син враћа?

Не. И боље да се није са породицом вратио у тој ситуацији. Имао је мало дијете.

Да ли још људи одлази?

Ма да. Ови људи са породицама. Скоро сви у мом комшилуку (четири породице) осјећали су се несигурно. Они су били у радном односу у „Зденки“. Добили су отказ и шта да чекају? Ето, мој први комшија је ухапшен. И мој брат је ухапшен.

Али, ти ниси био ухапшен. Да ли су покушали прије да те хапсе?

Не, исти дан, 27.09.’91. године, дошли су по мене да ме ухапсе.

Ето, долазе да те хапсе. Са чим су дошли, колико их је било, гдје си се ти налазио?

Таман сам испратио комшију, био сам на дворишту. Имам ја тамо дворишне зграде и баш у то вријеме сам био иза те једне помоћне зграде.

Што је био тај комшија код тебе?

Причали смо. Негодовао је на све то. И његов син је отишао у Србију. Након тога, када сам га испратио, наишла су двоја кола гарде – један је ишао први, а друга тројица иза њега.

Гдје су они стали?

Отишли су код мога комшије, удаљеног од мене 30-50 метара и враћали се према мојој кући у моје двориште. Ушло је њих петорица. Ја сам био иза помоћне зграде. Један гардиста ме је видио и викнувши питао куда бјежим. Уперио је пушку у мене. Ја га питам о чему се ради, кажем да никуд не бјежим. А он ми је одговорио: „Сада ћеш да видиш о чему се ради“, и држи пушку уперену у мене. Дошло је до пуцања, јер и ја сам посједовао оружје (пиштољ – за тај пиштољ сам имао дозволу). На моју срећу, он је погођен пао, а остала четворица су отворили ватру на мене из аутоматског наоружања. На моју срећу, нису ме погодили. Ја сам од гардисте којег сам погодио узео аутоматску пушку која је била уперена у мене и окренуо се да пуцам према оној четворици. Онда су они побјегли из дворишта кроз грабу, дошли до свог возила и отишли.

Како је твоја Одисеја даље трајала? Код куће си био ти и твоја жена.

Узео сам жену и оружје од гардисте и кренули смо кроз воће у башти. Са кућом сам се опростио заувијек.

Да ли су они кренули у потјеру за тобом?

Јесу, али касније. Ми смо били далеко, али чуо сам сирене и пуцњаву код моје куће. Кренули су они за нама, но ту су поља кукуруза и ми смо им замели траг. Они су видјели да нема сврхе да нас траже.

У ком правцу сте кренули?

Кренули смо према Дарувару. Ишли смо преко рибњака ријеке Илове, Боришта.

Јеси ли имао икаквих сметњи преко рибњака?

Имали смо. Прешли смо ријеку Илову, кренули преко рибњака, али наишли смо на два војника на бенту. Они су лежали у једном чамцу. Не знам да ли су спавали, али нису реаговали. А ни ја нисам имао намјеру да их убијем. Ми смо мирно прошли поред њих. Сада поново наилазимо на ријеку, гдје није било прелаза, и случајно наиђемо на неки запуштени прелаз, сав зарастао у трње и купину, и тако пријеђемо на другу страну према Боришту. Онда више није било тих природних проблема. Кренули смо према Кончаници, Брестовцу и Дарувару.

Да ли си ти познао тога зенгу?

Ма не. То су били маскирани људи, неки су били офарбани по лицу. Пут према Кончаници био је тежак. Хрватска војска је нон-стоп маневрисала од Великих Зденаца према Дарувару. Преко ноћи дошли су у Брестовац и пребацили се према Шупљој Липи, Вријеској, Боровој Коси. Ту смо већ три ноћи. Ни воде нисмо пили. Ту смо били опкољени, нисмо могли никуда, па смо маневрисали лијево-десно. Тек четврти дан стигли смо у Рашеницу код Уловчевог млина. Сачекали смо ноћ и пребацивали се према Билогори, преко В. Рашенице и Треглаве. То је трајало четири дана и ноћи.

И онда, када сте наишли на Србе?

Пети дан ујутро код Дапчевачких Брђана, код барикада, Одисеја се завршава.

Шта је онда било са благом – стоком, кућом, иметком, оним што је остало?

Слушајте, они су све покупили – од стоке, машина, пољопривредног алата… Кућу су сравнили са земљом, а остале зграде попалили. Велики трактор, камион, „тамић“, кола, нова сушара пуна дувана, 5.000 литара нафте (нешто у цистерни, нешто у бурадима)… Значи, све комплетно. Једно богато имање отишло је у неповрат. Још ми је остао сав усјев на њивама – четири јутра кромпира, кукуруз, пшеница… Шта да вам кажем?

Чуј, Мирко, да ли си се икада чуо са тим својим комшијама и да ли ти је нетко рекао да ти је нешто сачувао?

Ма, јок! Ваљда су се бојали њихове нове власти тако да нисам ни са ким био у контакту.

 

< Мучење Срба постаје свакодневна пракса                           Садржај                            Оружани прогон Срба са Билогоре >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: