Мирић: Закон за заштиту ћирилице ће уродити плодом, а репресивне мере ће заштитити примену закона

О предложеним мерама Министарства културе за заштиту ћирилице, интервју за N1 је дао Момчило Мирић, председник УО Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“. Гост у студију је био лингвиста, професор Ранко Бугарски.

Мирић је подсетио да је још у септембру месецу 2008. године, вашингтонска Конгресна библиотека, међународно тело за стандардизацију језика и писма – овлашћена од ISO – међународне организације за стандардизацију, донела одлуку да се до тада званично стандардизовано међународно признат српско-хрватски и хрватско-српски језик са својим шифрама СРЦ и ЦРС и писмима ћирилицом и латиницом укидају и да се уместо њих уводи хрватски језик са шифром ХРВ и писмом латиница и српски са шифром СРБ и писмом ћирилица. Од тог тренутка, према том међународном стандарду, све што је написано на латиници, написано је хрватским језиком.

Погледајте видео:

Транскрипт интервјуа господина Момчила Мирића:

Мирић: Мислим да је у медијима дошло до приличне буке око објаве, најаве и расправе о Закону о језику и писму, чини ми се да је фокус јавности на кажњавању, а мислим да је то ирелевантно и да тежиште треба да буде на питању зашто је потребно да уведемо нови закон. Оно што се десило још 2008. године из неког разлога није медијски, свакако не довољно обнародовано. У неком априлу месецу тадашњи директор Народне библиотеке Србије господин Сретен Угричић заједно са директором Института за стандардизацију РС и у договору са паралелним институцијама РХ се обратио вашингтонској Конгресној библиотеци (међународно тело за стандардизацију језика и писма – овлашћена од ISO – међународне организације за стандардизацију) са молбом да се до тада званично стандардизовано међународно признат српско-хрватски и хрватско-српски језиик са својим шифрама СРЦ и ЦРС и писмима ћирилицом и латиницом укину и да се уместо њих уведе хрватски језик са шифром ХРВ и писмом латиница и српски са шифром СРБ и писмом ћирилица. Негде у септембру месецу су добили позитиван одговор на то наравно, и од тог тренутка то значи да све што је написано на латиници, написано је хрватским језиком.

Н1: Добро, али према логици ствари, паралелно се у Србији користе и ћирилица и латиница. Како..?

Мирић: То је забога по инерцији, знамо где смо живели до скора. Што рече наш потредседник удружења многи Београђани још увек мисле да је Београд главни град Југославије. Мислим да је инерција у питању и свакако незнање. Одговорност државе је у једној мери што ово није довољно обнародовала, тако да се просто људима каже да ако нешто напишу на латиници, то значи да је то написано хрватским језиком.

Н1: Мислите да та међународна стандардизација има смисла?

Мирић: Не нужно, као и свака друга стандардизација.

Н1: Да ли то значи да бисмо латиницу морали да избацимо из сваке употребе?

Мирић: Не из било какве већ из јавне или из једине којим се једна држава користи. Као што је у Хрватској ћирилица мисаона именица, исто тако, наравно не са таквим осећањима, али свакако ћирилица треба да буде писмо овог народа, ове државе у јавној употреби.

Н1: Ви сте као кључни аргумент навели међународни документ о стандардизацији из 2008 године, међутим оно што се често чује у јавном говору је став да је ћирилица угрожена. Мислите ли да је заиста тако?

Мирић: Апсолутно, мислим да је то више него очигледно.

Н1: У ком смислу?

Мирић: Кад сте последњи пут прошетали градом, Ваше колегинце и Ви, којим писмом пишете?

Н1: Зар не мислите да је то и цивилизацијски условљено, Западна култура се наметнула као доминантна и највећи број културних производа у смислу филмова, серија , музике који се данас конзумирају потичу из тог англо-саксонског говорног подручја . Дешава се да деца данас прво проговоре на енглеском, па тек онда на српском језику због цртаних филмова који су већином….

Мирић:….на енглеском. Потпуно сте у праву. Ту има неколико равни догађања и баш ми је драго да сте то поменули, наиме, прво то је ноторна чињеница. Западна култура јесте свеприсутна. Ви без енглеског језика не може бити ништа, ви данас не можете бити лекар без енглеског језика. Међународно је то тако, неопходно је знање енглеског језика, али нама који се боримо за ћирилицу то није никакав проблем, то је врло једноставно. Аеродром Београд је био установа која је истакла то као проблем, „како ћирилица кад је ово интернационално, како ћемо табле?“, али решење је у постављању табла на енглеском и на српском, што значи енглески и ћирилица. У Француској је држава та која инсистира да у јавним медијима одређени део, а већи процент мора бити на француском језику. То је заштита свог културног идентитета и то је оно што ова наша држава покушава. Озбиљна држава мора да примени репрекусије, односно одређени апарат да обезбеди примену онога на чему инсистира.

Н1: Мислите да ће репресивне мере уродити плодом?

Мирић: Не, оне ће само заштити употребу. Закон ће уродити плодом, а репресивне мере ће заштити закон, тј примену закона.

Н1: Другим речима, људи ће користити ћирилицу због страха од казне?

Мирић: То је нонсенс. Чини ми се да постоји јавни и приватни простор. У приватном, колико се ја разумем, можете да радите ста год хоћете, па и да пишете латиницом, па и хрватским језиком, или чак грузијским. У јавном простору ви у РС јер тако каже устав треба да користите српски језик и ћирилицу. Имате у Закону о језику врло јасно дефинисано право мањина, а ту говоримо о хрватском језику следственом латиници или о словачком језику, следственом њиховом писму које је заштићено, али имате и парадокс да ћете у мањинским срединама бити законски кажњени ако државна установа не користи језик или писмо мањина. Рецимо директор школе може бити гоњен, чини ми се кривично, нисам сигуран, али по закону мора да у мањинској заједници користи мањински језик и писмо. Обратно, нико неће бит кажњен по садашњем закону ако не користи српски језик и српско писмо, што показује да постоји нека нелогичност.

Н1: Шта  подразумевате под јавним простором? Где би то била прописана искључиво употреба ћирилице?

Мирић: На то питање није тешко одговорити. То је јавни простор, то су медији, то су издавачи, рекламе, табле, фирме…то је све оно с чим се ми свакодневно сусрећемо.

Н1: Другим речима, латиница би била „за у своја четири зида“

Мирић: Не, латиница би била примењена и то енглеска , тзв. абецеда на свим оним местим на којим је неопходно да имате интернационалну поруку од стране државе или неког државног тела, органа, фирме.

Н1: А што се тиче ове наше, како ви кажете хрватске латинице, где би се она употребљавала?

Мирић: У Хрватској и у свим оним срединама које су декларативно мањинско-хрватске у Србији и то по закону и ван сваке дискусије и тамо у неком свом личном простору, личном, персоналном…

Н1:У своја четири зида?

Мирић: Тако је.

Н1: Велико хвала на овом разговору.

Мирић: Хвала Вама.