Министар културе Хасанбеговић диви се нацистичком имаму

Нови хрватски министар културе Златко Хасанбеговић од првог дана у фотељи подиже медијску прашину. Осим што је антифашизам прозвао флоскулом и тиме подигао бијес јавности, а педесетак глумаца због њега и става Хрватског друштва драмских умјетника иступило из тог удружења, многе је изненадила и његова одлука да распусти Повјеренство за непрофитне медије којему је мандат требао истећи у октобру ове године.

На свјетло дана опет је испливало неколико његових контроверзних изјава. Многе је изненадила и његова одлука да распусти Повјеренство за непрофитне медије којему је мандат требао истећи у октобру ове године.

Наиме, у интервјуу који је 2013. дао за Погледе, говорио је о Хусеину еф. Ђози, који је током другог свјетског рата био имам 28. Регименте 13. SS Waffen Ханџар дивизије с чином капетана. Након рата одлежао пет година затвора због сарадње с непријатељем и „јер је својим радом подигао морал у непријатељским јединицама“, пише хандзар.

Године 2013. неки су се родитељи пожалили што основна школа у Горажду коју похађају њихова дјеца носи његово име, названа према човјеку који је служио у нацистичкој војсци.  Према доступним подацима, Ђозо није учествовао у војним операцијама, али је као имам 28. регименте судјеловао у бројним активностима и носио је официрску униформу за нацистичким обиљежјима и карактеристичном мртвачком главом на фесу који је био заштитни знак Ханџар дивизије.

Неоспорна је чињеница да је Џозо био припадник и официр нацистичке СС дивизије, а на фотографијама које су пронађене у друштву је осталих високорангираних нацистичких официра, у нацистичким униформама и с осталом нацистичком иконографијом.

Након што је у јавност изашао апел родитеља, за Погледе је проговорио и Златан Хасанбеговић, тада историчар и знанственик сарадник Института Иво Пилар. У том је разговору имао неколико доста контроверзних изјава.

„Јефтин новинарски сензационализам“

За огорчене родитеље тад је имао ову поруку:

„Ова „афера“ није плод „патриотске будности“ забринутих анонимних родитеља у Горажду, којима је баш сад са закашњењем прорадио „антифашистички“ рефлекс, већ јефтиног новинарског сензационализма који пословично трује јавност, изазива смутњу и поткопава темељне вредноте на којима би требало почивати друштво, а посебице ово у БиХ, рањено и подложно вишеструкој идентитетској и вриједносној конфузији“, објаснио је у интервјуу Хасанбеговић.

„Протеклих су се година у страном тиску више пута појављивале сензационалистичке конфабулације о „непознатој“ и „тајној“ „нацистичкој“ прошлости бошњачких политичких и вјерских ауторитета, па се и сâм Алија Изетбеговић, као гимназијалац и члан организације Млади муслимани, доводио у везу с ни мање ни више него с Reichsführerom Heinrichom Himmlerom, а као државник и политичар с Осамом бин Ладеном. Иза ових јефтиних конструкција, које су се органски надовезивале на проблематичне интерпретације југославенске комунистичке хисториографије и обавјештајне публицистике, у правилу су стајале српске лобистичке скупине на Западу. Оне су ратних 90-тих, као и данас, водиле промиџбени рат с циљем дискредитирања бошњачке, хрватске и албанске политике као „нацистичке“, „фундаменталистичке“ и „терористичке“,  насљеднице поражених идеологија у Другом свјетском рату, а данас наравно повезаних с међународним тероризмом и Al-Qaidom. Из таквих конфабулација слиједио је и закључак о урођеној „антифашистичкој“ и слободарској нарави српске експанзионистичке политике која се, као и у Другом свјетском рату, бори против ендемског хрватског, албанског и бошњачког „нацизма“ који је деведесетих мутирао у „исламофашизам“, у одређеним западним неоконзервативним круговима виђен главним непријатељем сувремене либералне цивилизације и „слободног свијета…“, објашњавао је актуални министар културе.

На питање што би ратни ангажман имама треба значити, Хасанбеговић одговара:

„Без обзира на то што многе ствари тек треба истражити, мислим да управо Ђозин случај може добро послужити за тезу како се комплицирана повијест Другога свјетског рата, држање и мотивација појединих актера, не могу интерпретирати само из визуре накнадне памети, испразног морализирања, оптике савезничког ратног напора против сила Осовине, те помоћу псеудохисториографских клишеја о „добру“ и „злу“, „фашизму“ и „антифашизму“.

Релативизира фашизам и антифашизам

Наравно да се Ђозо „у контексту тадашње политичке ситуације“ сусретао и с јерузалемским муфтијом те протоколарно прибивао различитим дивизијским промиџбеним манифестацијама. У текућим медијским манипулацијама користе се и драматични описи како су пронађене фотографије на којима је Ђозо у друштву „нацистичких СС официра“, у „нацистичким одорама“ и с „нацистичком иконографијом“, да будем циничан, као да постоје „комунистички СС официри“, и као да је у таквим околностима могао бити у британској одори, те носити тророгу капу са звијездом петокраком и српом и чекићем“, објаснио актуални министар културе.

Хасанбеговић је споменуо и како је Ђозо био осуђен на „само пет година затвора“ те да га се није теретило за ратне злочине, већ само за „издајничко дјеловање“.

Релативизирати улогу јерузалемског муфтије Хусеинија, који десетљећима није престао зазивати убијање Жидова, а и активно га проводити далеко прије Хитлера, је страшно. Једнако је страшно оправдавати стварање Ханџар дивизије, у којем је Хусеини имао активну улогу. Наиме, Ал-Хусеини није могао наговорити ни једног Арапина да се придружи рату па је умјесто тога за циљ изабрао босанске Муслимане и послао их у смрт као њемачко топовско месо. Зашто су били у СС-у? Зато јер као ненијемци и нису могли бити примљени у Wehrmacht. Тог јерузалемског муфтију, а у ствари крвожедног манијака, је Југославија тражила због ратних злочина, између осталог и због Ханџар дивизије. био је и ухапшен, али су га Британци извукли и склонили на сигурно. У Каиро, ако се не варам.

Ђозо очито није нешто пуно скривио кад су га осудили на само пет година, али његова блискост Титу могла би се проматрати и у свјетлу повремених напетости између Југославије и Израела те југославенске потпоре Палестинцима и њиховим терористичким организацијама. Муслимани су у Југославији били потпуно пацифицирани, задовољни што им се вјероисповијест претворила у националност, па је Тито могао слободно користити њихове услуге у својим схемама с арапским свијетом. Укратко, Ђозо је сон оф тхе битцх, бут оур сон оф тхе битцх. Барем повремено. Југославија је била међу првима која је признала Израел, али је након Шестодневног рата 1967. прекинула све дипломатске односе и није их обновила док је год трајала.  Умјесто тога бацила се на развијање односа с несврстаним арапским државама. Тек су земље сљеднице поновно успоставиле дипломатске односе с Израелом. Хрватска је то успјела направити тек 1997. године.

Муфтија Хусеини је до смрти 1974. био изнимно цијењен у већем дијелу арапског свијета као борац против Жидова. Титу који је изнимно добро пословао с Арапима није шкодило да Муфтијиног ратног друга води са собом.

Баш ме занима став израелског амбасадора и Хасанбеговићу и његовим објашњењима.

Извор: INDEX