Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Милован Балабан: За Ватикан нису исто Аушвиц и Јасеновац

Датум објаве: среда, 31 августа, 2016
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Да ли постоји могућност посете поглавара Римокатоличке цркве највећем српском стратишту?

Папа Фрањо у Аушвицу
Папа Фрања у Аушвицу

Пре неколико дана Поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања је, у оквиру своје посете Пољској, обишао и нацистички логор смрти Аушвиц. Папа је прошетао кроз некадашњи логор у којем је током Другог светског рата свирепо убијено преко милион људи, највише Јевреја. Папина посета је заинтригирала део српске јавности која се поодавно пита да ли је могућ папин долазак у Јасеновац и да ли је могуће да се папа поклони сенима жртава настрадалим у овом свирепом логору.
Подстакнут самом личношћу папе Фрање, као и његовом односом према процесу канонизације Степинца, где је папа показао извесну задршку и иницирао формирање мешовите комисије у којој се налазе и православне владике, један део јавности дозвољава могућност доласка римског понтифекса на јасеновачко стратиште, потез на који се до сада врх Римокатоличке цркве није одлучио. Но, да би реално сагледали могућност овога чина морамо завирити у прошлост и видети специфичности хрватског католицизма, изграђеног на рубовима католичког света са својим граничним менталитетом из ког произилази његова мисионарска агресивност, као што морамо видети и процес стварање симбиозе и јединства између појма католичанства и хрватства.
У оквиру овога можемо констатовати да претензије Ватикана да прошири свој верски утицај на просторе Балкана сежу у далеку прошлост. Српски народ је био још од Светог Саве испречен на том путу. Уз јак православни фактор са доласком Османлија на ове просторе јачао је и исламски утицај, што је све уз једну моћну царевину, каква је била Турска, представљало бедем значајнијем продору католичанства. Ипак Римокатоличка црква никада није одустајала од намере да изврши продор међу православне народе, пре свега Србе, а повољнија прилика се указала током XIX века, када је дошло до слабљења Турске и њеног полаганог истискивања са ових простора, и са друге стране до јачања Бечке монархије.

Папа у Аушвицу

Иако још код илирског покрета имамо основе покушаја организовања штокаваца у јединствен национални корпус под вођством Загреба, главни мисионарски, католичко-хрватски, подухват извео је Ђаковачки бискуп Јосип Јуриј Штросмајер. Штросмајер је под фирмом Југословенства ударио темеље да се помоћу католичког утицаја национално непотпуно утемељен део народа у Босни и Херцеговини и на просторима војне крајине (била је у плану за касније и Србија), везан разним спонама са Србима, приволи хрватству. Ширење и јачање католичанства, како је Штросмајер замислио, могло се трајно одржати само уз изграђивање југословенске националне компоненте како би се привукли Срби, али и они који немају довољан јак осећај припадности српском националном корпусу на просторима монархије.
Хрватство је било позадина читавог процеса и оно је било у фокусу, означено као кључно, за одржање и успех католичке мисије. Отуд тада долази све више до спајања појма и значења католик и Хрват. Процес утврђивања ове симбиозе је настављен, а на Првом хрватском католичком конгресу, одржаном у Загребу од трећег до петог септембра 1900.г., ударени су темељи доктрине да се католицизам чврсто повеже са хрватским домољубљем, односно са хрваском националном идејом. Убрзо после конгреса, 1902.г., у Загребу и још неколико хрватских градова избиле су велике антисрпске демонстрације. Демонстрације је у Загребу предводио Јосип Франк, у идеолошком смислу наследник Анте Старчевића, а предходник Анте Павелића.
После разбијања Аустро-Угарске монархије Хрвати су остали предстража католичанства у новоствореној Југословенској држави. Симбиоза хрватства са католичанством је постала стварност а бунтовнички дух против новостворене државе и Срба су узимали маха, што је у повољном историјском тренутку довело до формирања НДХ. Доктрина у НДХ је суштински била на ползу ширења католичанства и хрватства, само су сада методе, за разлику од Штросмајерових, у јеку ратних догађаја и европског фашистичког лудила биле суровије и безочније. Хрватски клер на челу са Алојзијем Степинцем је био активно укључен у спровођење политичког програма усташства јер тај програм није био суштински супротстављен вековним намерама католичке цркве. С тим да, ипак, његова бруталност је некада могла засметати католичким свештеницима и Степинцу.
Због свега горе наведеног за било ког папу Аушвиц и Јасеновац нису исто. Такође тешко се може повући параелала из папине посете Аушвицу па закључити да је сада могућа посета Јасеновцу. Посета највећем српском стратишту ипак није немогућа, али за њу је потребна припрема, суочавање са истином од стране католичке цркве како би се Рим коначно оградио од усташког дивљаштва и макар делом оповргао оптужбе да је био, макар, духовна логистика геноцидној творевини каква је била НДХ. Ово би Ватикан морао да уради јер су и у великом делу католичког света НДХ, веза католичког клера са усташтвом, и сва стратишта које је ова држава произвела, осуђена и жигосана као злочиначка и поврх свега као она која најбруталније уништавају хришћански и божији образ у човеку.
(аутор је аналитичар и историчар)

(Дневник)

Извор: Видовдан

Везане вијести:

Милован Балабан: Степинац – баласт не екуменском путу …

Папа обишао Аушвиц, разговарао са преживјелима | Јадовно …

Све познате усташе прошле су кроз семеништа католичке цркве, одакле су изашли са киптећом мржњом према Србима

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top