Милош Милојевић: Мило Ломпар о отпору између буне и самосатирања

Извештај са предавања Мила Ломпара „Српски народ после распада Југославије“

У Парохијском дому Цркве светог Саве у Београду одржано је 24. октобра ове године предавање Мила Ломпара посвећено важној теми перспективе српског народа после распада Југославије. Оно што је привукло пажњу – посебно ако сте тражили слободно место – била је велика посећеност. Сала Парохијског дома била је дупке пуна а састав публике прилично мешовит. Што, руку на срце, није баш уобичајена слика сличних скупова на којима доминирају седе главе.

Уводничар о. Далибор Стојадиновић је, испред организатора предавања, указао да је тема идентитета, питање којим желимо да се идентификујемо као народ, једно од кључних питања. Такође је укратко представио предавача и његов досадашњи рад. Професор Мило Ломпар предаје на Катедри за књижевност Филолошког факултета у Београду. Истакнути су његови радови посвећени владици Петру II Петровићу Његошу и Милошу Црњанском, као и дело Дух самопорицања посвећено културној политици.

Укратко речено, садржај предавања је подразумевао све оно што ће читаоци Ломпарових дела препознати као његове карактеристичне теме – питање идентитета, српског становишта, српског културног обрасца, одређењу према прошлости, критика титоизма, односу српске интелигенције према колективној судбини српског народа и друге. Ипак, како се то очекује од мајстора јавног говора, и пажљиви читаоци ранијих Ломпарових радова могли су у јучерашњем предавању да чују много тога провокативног, политички актуелног и дубоко промишљеног.

Професор Ломпар је своје предавање отпочео констатацијом да су судбоносни догађаји у којима се распала титоистична Југославија поставили важна питања о српском саморазумевању. Према његовим речима, још је Слободан Јовановић 1903. године запазио, разматрајући српску спољну политику, да је српско уједињење можда најсложеније од уједињења било ког балканског народа. То је ондашње врсне интелектуалце навело да раде на формирању онога што су назвали културним обрасцем. Културолошке представе да постоји јединство Јужних Словена постајале су све доминантније у свести српских интелектуалаца а они према тој чињеници нису показали неопходан опрез, истакао је Ломпар.

Ситон-Вотсон је написао у једном писму да би тријумф српске идеје био победа источне над западном културом и да би он – као припадник западне културе – то тешка срца прихватио. Ломпар је напоменуо да је српска идеја пре стварања Југославије дошла под сумњу што је било слично хабзбуршкој идеји о великосрпској опасности.

Можда централно место предавања заузела је Ломпарева реконструкција и тумачење једне, како је рекао, разуђене унутарсрпске полемике коју је водило уредништво листа Нова Европа на челу са Миланом Ћурчином са српским филологом Љубомиром Стојановићем. Стојановић је био човек ригорозне начелности и личног поштења, али је у овој полемици морао да слуша салве непријатних речи изречених на његов рачун.

У Новој Европи је, између осталог објављено да је у ондашњој Југославији већ било видљиви словеначко и хрватско становиште и да би било најгоре ако би се формирало и једно српско становиште. У исто ово време, када је поменут став објављен у Новој Европи, професор Београдског универзитета у свом дневнику бележи како планира да отпочне писање историје југословенске књижевности. Ломпар је истакао како је ово био показатељ да се културно становиште премешта на југословенски план.

Ломпар је истакао да је српска елита стварала југословенски културни модел који објективно није могао да настане. У питању је био период потпуне националне демобилизације Срба, како је у једном каснијем есеју то доба означио Слободан Јовановић. Разрађује се идеја о српској кривици и то на двема основама: немачкој идеји да се Немачка спере кривице за избијање Првог светског рата и идеји о српској хегемонији. Ова два тока улила су се у идејне моделе титоистичке Југославије.

У српској јединици конституисане су три нације и тако је почео процес унутрашњег растакања. Пад Берлинског зида означио је пад комунизма. Сјај Октобарске револуције, навео је Ломпар, утрнуо је падом Берлинског зида и ми смо се нашли у једном новом окружењу. Срби су те нове околности видели као поражавајуће.

Двадесети век је означио време обрачуна са Југославијом, а Немачка је била изричита у томе да мора доћи до распада ове државе. Срби ван Србије, запазио је Ломпар, били су трећи по бројности народ у титоистичкој Југославији. Трећа национална групација лишена је државности приликом распада државе и то је одредило потоњих 25 година српске историје. Обновљен је концепт српске кривице – Срби су криви и што је настала и што је нестала Југославија.

Ломпар истиче да је потребна интегралистичка свест о нашем народу. У невеселом искуству Југославије спада и процес денационализовања Црне Горе. Према првом послератном процесу Срба је у Црној Гори било свега 1,87%, а 9% пред распад земље. Црна Гора стога није у титоистичкој Југославији била уставно одређена као држава црногорског и српског народа. Овај процес одиграо се у Југославији. Срба је према пописима из 2003. и 2013. године било око 30 одсто.

У одређењу према комунистичкој прошлости Ломпар је указао да је потребно направити дистинкцију између универзалних комунистичких процеса у свету испод којих се дешавају социокултурни процеси карактеристични за поједина поднебља. Ови дубински процеси су у случају српског народа поразни. И словеначки и хрватски комунисти могу да се подиче очувањем државности – Макс Лубурић је онима из Хрватске за то одао признање у једном чланку из 1962. године. Да би се питање одговорности српских комуниста према сопственом народу избегло говори се о опасности од српског национализма. Ломпар је навео да је српски народ у стању постмодерне окупације и то је добар разлог за формирање интегралистичке културне политике. Наша култура није етнички искључива, али немамо интегралистичку политику.

Како би указао на процес намерног однарођавања Црне Горе Ломпар је подсетио на пример рушења Ловћенске капеле – она је први пут порушена за време окупације 1916. године да би била обновљена 1925. по пројекту чувеног Николаја Краснова а уз труд краља Александра Карађорђевића. Срушена је 1971. године, а имамо сведочанство да је 1969. Тито рекао црногорском руководству да је треба срушити јер је ту Александар венчао Србију са Црном Гором. Подсетио је да се када се говори о краљу Александру и обнови Ловћенске капеле често спомиње да је он ту уграђивао венчачки, србијански мермер али се занемарује да је употребљен и брачки мермер – ваљда је једино проблематичан онај венчачки, ироничко је приметио Ломпар.

Критикујући политички дух српског народа у овом тренутку, Ломпар је навео како се често тврди да интегралистичка културна политика није могућа пошто смо слаби и у врло неповољним свеопштим околностима. Он је подсетио да се Југославија распала у више фаза. Прва фаза представљала је борбу за територије – ни она још није завршена. Друга фаза, која беспрекидно траје је борба за интерпретацију и ту је потребан интелектуални, политички отпор. Између побуне и слепе покорности постоји велики простор и ово све важи ако постоји потреба да се постоји.

Ломпар је навео да наследници титоистичких политичких образаца воде политику да све што је српско треба свести на србијанско, да би све што није србијанско престало да буде српско. У самој Србији долази до формирања српске културне политике која је мултикултурална а не српска.

Предавање је закључено речима: Ја пледирам за борбу уз подсећање да између устанка и војне буне и вољног самосатирања постоји широки простор за деловање. После предавања уследила је краћа дискусија на питања публике.

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Проф. др Мило Ломпар о друштвеном инжињерингу | Јадовно …

КОНАЧНО: Мило Ломпар о књизи „Повратак српском становишту …

Мило Ломпар о културној политици, ћирилици.. | Јадовно 1941.