MILOŠ MARKOVIĆ: Biti ravnodušan prema Prebilovcima, znači biti bezdušan!

Od Prebilovaca je ostalo samo ime, od ljudi – niko! Ni dete u kolevci iz 62 familije kojima posvećena su Ugašena ognjišta! Gotovo svi su, u jednom danu, preseljeni u jamu!

Više od pola sela, njih oko šest stotina, našlo je zajedničku grobnicu u jami u Šurmancima. Bio je lep dan, letnji dan, šesti avgust. Prethodnih i u danima poslije šestog avgusta, u Prebilovcima i okolini ubijeno je oko dve stotine Srba iz ovog najtragičnijeg srpskog sela. Tih dana i Neretva je tekla obojena ljudskom krvlju.

Piše: Miloš Marković

Ima nešto čudesno, fatalističko u tom 6. avgustu. I samo sunce, u zemlji gde izlazi, tog datuma je videlo Hirošimu, a u zemlji gde se kloni zapadu, videlo je Prebilovce. U svom bezmernom kalendaru, ni samo sunce, toga datuma, nije, dok obasja celu zemlju, videlo veće zločine u jednom danu.

O Prebilovcima se saznalo i saznaje mnogo, pisalo se i piše isto tako mnogo. Ali, nije problem saznati skoro sve činjenice. Nažalost, Prebilovci su posebna vrsta istine koju je nemoguće do kraja razumeti. Čini se da nema toga jezika na kome se do kraja može iskazati tragedija Prebilovaca, nema te pameti niti glave koja to može objasniti, ni ruke koja to može napisati.

Zato ću svojim nemoćnim novinarskim perom samo iskazati ono što su rekli ili zapisali drugi, oni čijem se ljudskom i znalačkom autoritetu, čijem se svedočenju mora verovati.

Posle jedinstvene sahrane, kada su žrtve iz jame-grobnice, posle pola veka, našle svoj hrišćanski mir u Hramu Sabora srpskih svetitelja i Prebilovačkih mučenika, vraćao sam se u Beograd zajedno sa pesnikom Stevanom Raičkovićem, akademikom. Zaustavili smo se u jednoj kafani uz Neretvu, nešto pre Mostara. Bili smo sami za stolom. Ćutali smo.

Ovaj moralni vitez, kako ga često nazivaju, zagledan u pravcu Prebilovaca, rekao je, ne meni, ne ni za sebe, nego možda za sve nas, jednu od najkraćih istina u Prebilovcima. „Svi sadržaji antičkih mitova i grčkih tragedija su bledi – u poređenju sa stvarnošću Srba u Prebilovcima!“

Tog čudesnog datuma, kada su ubijeni Hirošima i naši Prebilovci, nad jamom u Šurmancima dešavali su se prizori kakvih nema ni u Danteovom Paklu.

Pripremajući dokumentarnu emisiju o tom zločinu, Anđa Tripković, heroina i mučenica, pričala mi je o jednom prizoru koji mi se zauvek ugravirao u pamćenje. Naime, tog dana, jedna mlada majka iz Prebilovaca Ljubica Bulut (27), našla se pred jamom sa svoje troje dece, Milojkom (1), Miloradom (5) i Milenkom (7). Gledala je kako ustaše otimlju decu od majki, bacaju ih uvis i dočekuju na bajonete, ili im razbijaju glave od stene. Videvši šta je čeka, ta tragična majka je našla način da svojoj deci olakša put u smrt. Zagrlila ih je i uzviknula „Anđeli moji, hajde da letimo“ i sama se, sa svojom decom bacila u jamu.

Kada sam ovo ispričao dr Jovanu Raškoviću, uglednom neuropsihijatru, on je rekao da nema struke ni nauke koja će to do kraja objasniti. Da se kojim čudom, dodao je dr Rašković, u tom času i na tom mestu zatekao najstručniji tim pedagoga, psihologa i psihijatara, ne bi mogao naći takvo rešenje koje je poteklo iz dubine majčine duše, iz najdubljih majčinskih instikata. Naime, deca u tim godinama često sanjaju da lete kao ptice, a do svoje pete godine i nemaju predstavu o smrti.

Na putu do smrti, u letu do dna jame, hoću da verujemo u to, da su se zaista pretvorili u anđele. Budimo ubeđeni da njihove duše zauvek lebde na nebesima, da njihova krila lepršaju. Verujmo da ta krila nikada neće klonuti, da će duh te dece-anđela, biti zauvek u našim srcima i duši, da nikada neće odleteti iz našeg pamćenja.

Nigde u svetu jame, poput onih u Hercegovini, Lici i Dalmaciji, nisu postale masovne grobnice jednog naroda.

Nigde u svetu jama nije groblje!

Nigde u svetu nisu po drugi i po treći put ubijali već ubijene.

Nigde u svetu nisu ubijali grobove i grobnice, hramove u kojima su žrtve sahranjene.

To čudo se dešavalo Srbima iz Prebilovaca!

Neko je tu neprebolnu istinu savršeno jednostavno iskazao:

„Prazna do prazne, kolijevka jeca
U šurmanovačkoj jami – sva su naša djeca!“

Možda su se ovi stihovi samonapisali, rodili se sami od sebe, predstavljajući poemu beskrajne dužine.

I na kraju, čuvajmo se greha, koji bi i nesvesno mogli počiniti.

Biti ravnodušan prema Prebilovcima, znači biti bezdušan, znači biti i mrtav. Jer, čemu život bez duše!? Uvek imajmo na umu da naši ubijeni Prebilovci, da naša ugašena ognjišta u njima, večito svetle“.

Naši Prebilovci su naša svetost i naša svetlost!

 Miloš Marković
Autor je kao novinar RTS boravio u Prebilovcima gdje je snimio dokumentarni film ”Anđeli moji, hajde da letimo”
Publikovano na zavičajnom potalu Prebilovci – selo na internetu o Vaskrseniju 2017. godine.

Izvor: Slobodna Hercegovina, 14.04.2017.

Vezane vijesti:

Stratišta NDH – Prebilovci