Милош Ковић: Никад више 1941.

Историчар Милош Ковић изјавио је да је смисао постојања Републике Српске у томе што је она посљедњи гарант права на постојање српског народа.

Овде није реч о било каквој политици, овде је реч о једном народу који неће да мре, који хоће да живи, хоће да гледа своју децу како расту, хоће да остане у завету, у заветној светосавској вери својих предака. И то је све – рекао је Ковић на научном скупу у Бијељини посвећеном историји овог подручја у 20. вијеку.

Професор на Филозофском факултету у Београду каже да је ријеч о првом у циклусу научних скупова о историји Бијељине чији је циљ да објасни чему Република Српска, не само како, него и зашто је она настала.

-Одговор стаје у само једну реченицу – никад више 1941. година. Српски народ, нарочито српски народ Републике Српске, добро зна шта је геноцид, то је српски народ Републике Српске претрпео три пута у 20. веку – истакао је Ковић.

Он је навео да је у Првом свјетском рату геноцид почео на ријеци Дрини, на обје њене обале, 1941. године то је, каже, била иста рука, исти организатори, а нови покушај услиједио је 1991/1992. године.

-Тог пута је српски народ био спреман. Два пута нам се то догодило, ко би разуман могао да очекује да бисмо били толико наивни да се то понови трећи пут. Срећним народима то се никада не догађа. Трећи пут било би мало превише – оцијенио је Ковић.

Он је навео да је српски народ у том периоду поднио огромне жртве, али тог пута није био затечен.

Ковић каже да је научни скуп посвећен српском народу у Бијељини у 20. вијеку, али да се на примјеру једног српског града говори и о историји цијелог српског народа.

-Говоримо о том страшном 20. веку, који је за српски народ био страдалнички, али и херојски, јуначки, како су то управо показали Срби из Републике Српске – рекао је Ковић.

Naglasio je да је историја српског народа у БиХ систематски почела да се пише у доба Аустроугарске, која је писала своју верзију те историје.

-Довољно је подсетити се на то да су забранили постојање српског народа и да смо сви заједно овде проглашени за Босанце – додао је Ковић.

Према његовим ријечима, услиједило је вријеме Првог свјетског рата и геноцидна војна управа над Србима у БиХ, затим Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, потом Краљевина Југославија када се могла слободно писати историја, али то је трајало само 20 година.

Ковић каже да је потом дошао најгори могући геноцидни усташки режим Независне Државе Хрватске, послије тога режим Јосипа Броза Тита који је, како је навео, формално био ослобођење.

-Он је заиста био ослобођење од окупатора, али српски народ у БиХ је постепено, корак по корак, одвојен од остатка српског народа, преварен и одвојен у лажну државу БиХ коју је створила нелегална комунистичка власт у Југославији и тако се дошло до овога до чега смо дошли 1991/1992. године – рекао је Ковић.

Истакао је да су српски непријатељи били спремни и те 1992. године и да Срби, нажалост, имају много непријатеља.

-Међутим, ни Срби се нису показали неспремни. Остало је историја – рекао је Ковић.

Координатор научног скупа у Бијељини, универзитетски професор Димитрије Ћеранић рекао је да је Бијељина у протеклих 100 година била град у 13 држава које су мијењале назив.

Говорећи о настанку Републике Српске 9. јануара 1992. године, Ћеранић је истакао да нико неће моћи да одузме право Србима да имају своју државу на свом простору и оцијенио да је Српска једини гарант опстанка српског народа са ове стране ријеке Дрине.

Аутор једног од научних радова, универзитски професор Горан Латиновић, рекао је да је 20. вијек био буран у историји Срба и да је стотине хиљада Срба убијено у два свјетска и грађанском рату на овим просторима.

Декан Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву Горан Марковић најавио је даље проучавање историје Бијељине и српског народа у различитим правним и политичким системима који су се смјењивали.

У раду научног скупа учествују стручњаци са универзитета у Источном Сарајеву, Бањалуци и Београду, а радови ће бити објављени у зборнику који ће бити штампан на српском и енглеском језику.

Организатори скупа су Епархија зворничко-тузланска, Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву и Музеј Семберије.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ