Миленко Јахура: Ако Господ не чува града, узалуд стража не спава!

Миленко Јахура, председник Српског националног друштва Пребиловци, за Слободну Херцеговину отворио jе душу и испричао генезу пребиловачких мука, од коjих многе траjу и данас

 Мало jе простора на овим страницама ка­ко би се навеле све акциjе удружења Српског националног друштва Пребиловци (у даљем тексту СНД Пребиловци), коjе су одавно превазишле оквире Пребиловаца и долине Неретве. СНД Пребиловци и Миленко Јахура баве се многим активностима од велике важности и националног значаjа.
Тешко jе наћи компетентниjег саговорника за разговор на тему страдања српског народа у НДХ, нарочито на простору Доње Херцеговине. Миленко ниjе проучавао страдање Срба само на основу података из књига, већ се на терену упознао са српским стратиштима и сведоцима страдања.

Да ли данас људи у Србиjи и Републици Српкоj имаjу изграђену свест о страхоти коjа jе задесила народ у долини Неретве?
– Основни циљ СНД Пребиловци jе утврђивање и обjављивање чињеница о страдању нашег народа, посебно са подручjа долине Неретве и Доње Херцеговине, у хрватскоj држави од 1941. до 1945. године, и у рату од 1991. до 1995; као и очување успомене на српске жртве геноцида. У складу са тим, посебан циљ било jе питање судбине земних остатака мученика из херцеговачких jама, коjи су били положени у крипту некадашње спомен-цркве у Пребиловцима. Мислим да смо урадили jако много на том плану. Ту смо међу онима коjи су наjвише учинили, али то jе опет недовољно да се за кратко време преокрене однос српског народа према своjим невиним жртвама.

Таj однос jе испод сваког нивоа, као и све друго везано за национално достоjанство и идентитет. Ове жртве су код народа просто одбачене. Не знам да ли ишта горе може да се уради?! Људи у Српскоj, Србиjи и Црноj Гори углавном немаjу изграђену свест не само о страхотама учињеним Србима у долини Неретве него уопште о хрватском геноциду над Србима у 20. веку.

Колико смо сами допринели да српске жртве падну у заборав?
– Култура сећања код нас практично и не постоjи, а традициjа заборава и одбацивања своjих вредности jе укорењена. Ту изопачену свест jе тешко мењати, и питање jе вреди ли на то трошити енергиjу. Боље jе окупљати и удруживати снаге оног дела Срба коjи памти и поштуjе своjе жртве, и удруженим снагама од српских држава тражити да се поменути однос исправи.

Мислим да се те захтеве треба концентрисати на признавање чињенице да jе Хрватска извршила геноцид над Србима; кроз усваjање одговараjућег скупштинског акта – Декларациjе о геноциду над Србима на простору Хрватске, БиХ и Срема, посебног закона и других прописа коjима би се обезбедило поштовање жртава геноцида. Требало би пописати и обележити (тамо где сами то можемо) сва стратишта и угашена насеља, прикупити имена страдалих (ту се не дâ поправити све пропуштено), сакупити доказе о геноциду на jедно место, утврдити посебан свесрпски дан сећања на жртве и тек потом саградити у старом делу Београда мемориjални центар сећања на српске жртве хрватског геноцида.

Иначе, могу посведочити да велики броj стратишта ниjе никада ни обележен, да су многа претворена у депониjе отпада, да се у jаме пушта канализациjа или бацаjу кесе са смећем, да су над некима чак направљене куће… Сама места великог страдања, као што су Јасеновац, Јадовно и Пребиловци, потпала су под неке паркове природе и слично, а друга, као Шурманци и Међугорjе, у туристичке дестинациjе католичких ходочасника. Овим не критикуjем Хрвате и муслимане. Они штите своjе државне и националне интересе и кроз прикривање истине о геноциду и уништавање доказа о њему. Питање jе зашто Србиjа и Српска не протестуjу jавно због скрнављења мемориjалних места? Како то никоме не падне на памет. Што ће нам конзул Србиjе у Мостару (како ли се зове и да ли га jе неко видео тамо?), ако не зна за Пребиловце, ако не зна и не обавештава владу да су депониjе смећа око наjвећих места страдања српског народа у Херцеговини – jаме Бивоље брдо и некадашњег силоса на Модричу изнад Тасовчића. А то jе све уз саме прометне регионалне путеве!

Миленко Јахура са представницима херцеговачких удружења на састанку са Патриjархом Иринеjом уочи Херцеговачке академиjе

Надомак jаме у коjоj су страдала пребиловачка деца са своjим маjкама налази се jедно од наjвећих католичких светилишта – Међугорjе…
– Близина jаме и места наводног указања Госпе, мање jе индикативна од чињенице да сви они коjи су у ту jаму гурали српски народ били становници села у саставу католичке жупе Међугорjе. Они, већим делом, никада нису били у усташама, већ су злочине чинили као цивили, односно сељаци. На позив старешина села, преко позивара, одазивали су се увек када би до железничке станице Шурманци стигао неки транспорт Срба, похапшених ради ликвидациjе. Нису носили пушке, већ су своjе жртве гурали у jаму голим рукама или дрвеним моткама – поузицама, док су малу децу просто бацали у ждрело jаме дубоке 66 метара.

Познато jе, из изjаве мештанина Шурманаца, да су злочинци – jамари, три дана по злочину над пребиловачком децом, отишли на мису у цркву у Међугорjу. Претпостављам да су се тада и причестили. Њихов однос према вери, посебно греху, сасвим jе другачиjи од нашег, што се наjбоље види на примеру злочина над Пребиловчанима. Уместо покаjања због масовног и свирепог убиства маjки са децом, после 50 година, одлучили су да их поново убиjу, уништавањем њихових костиjу извађених из jаме.

Захваљуjући Међугорjу, Западна Херцеговина jе доживела и економски процват?
– Туристички капацитети Међугорjа, коjе годишње посети шест милиона ходочасника, шире се и према самоj Шурманачкоj jами. Простор Шурманаца jе обухваћен проjектом развоjа туризма, коjи jе усвоjила општина Чапљина. У самим Горњим Шурманцима нема ништа што би туристички могло бити занимљиво осим jаме, за коjу не знаjу, па jе и не посећуjу, за сада. Споменик изнад jаме jе миниран у фебруару 1992.

У самом Међугорjу и околини има jош неколико jама у коjима су Срби масовно убиjани током 1941. године.
Занимљиво jе и то што jе главна „видилица” Госпе, Вицка Иванковић, из Биjаковића, одакле jе и Мате Иванковић. Он jе трећеоптужени и осуђени на смрт због злочина у Шурманцима, на суђењу Мостару 1957. У ком jе степену сродства са Вицком, то не знам. По Вицкиноj изjави, она jе пред вече 24. jуна 1981, угледала жену како иде са малим дететом у наручjу, на страни брда Црница, супротноj jами, тако да изгледа да jе Госпа долазила од правца jаме. Још jе занимљиво да се то наводно виђење десило тачно 40 година од првог масовног злочина на Србима, „код Бриjеста” у оближњоj Чапљини. Њиме jе, 24. jуна 1941, у првим вечењим сатима, почео видовдански покољ Срба у Доњоj Херцеговини. Убиjено jе и затрпано у рупе око 80 невиних људи, доведених камионом, аутобусом и аутомобилом из силоса у Тасовчићима.

Са места злочина побегао jе и препливао Неретву Десимир Михић из Стоца, коjи jе оваj догађаj детаљно описао у свом сведочењу. Вицка „преноси” да jе ту жупу(!) Госпа посебно изабрала!? Зашто баш њу, посебно, можемо рећи и специjално!? Да ли због српских жртава коjе су ту доведене и свирепо убиjене, или због мештана жупе коjи су те жртве поубиjали у jамама!? Претешка питања, од коjих нормалном човеку стаjе мозак.

На херцеговачкоj академиjи одржаноj 8. jуна у задужбини Илиjе М. Коларца ниjе било слободног места

Занимљиво да се наводно виђење Госпе у Међугорjу десило тачно 40 година од првог масовног злочина на Србима, „код Бриjеста” у оближњоj Чапљини. Њиме jе, 24. jуна 1941, у првим вечењим сатима почео Видовдански покољ Срба у Доњоj Херцеговини.

Упркос наводним доброкомшиjским односима, ни данас локалне власти у Чапљини нису вољне да поставе путоказ за Пребиловце?
– Сами комшиjски односи су у много чему добри, као и обично у доба мира. То наравно не мења став окружења према Пребиловцима. Окружење у суштини не може да поднесе да село постоjи и jош да има и путоказ! Сматраjу да би то превршило сваку меру! Тако наjстрадалниjе село у Европи у Другом светском рату постоjи, а као и да не постоjи. Селу jе НДХ 1941. године, после покоља становника, променила назив у Ново Село и таква табла jе била постављена. У већем периоду од 1945. до 1992. године, у држави Југославиjи, Пребиловци исто нису имали путоказа.

Сада имаjу проблем они коjи траже Пребиловце па не могу да их нађу, иако jе центар села само три километра од главне путне комуникациjе у Босни и Херцеговини. Други, коjи траже пут за Неум или Хутово блато, залутаjу у Пребиловце па виде десетине спаљених и необновљених кућа. Иначе, дневно кроз Пребиловце (заселак Кулине) прође стотине возила на путу за хотел Караоток и Парк природе „Хутово блато”. Већина и не зна да пролази кроз Пребиловце.

Сведоци смо да друга страна не преза од фалсификовања историjе. Какво jе Ваше искуство на примеру доње Неретве?
– Пажњу треба обратити на однос хрватско-католичког фактора према српском народу и то кроз однос према жртвама из Другог светског рата, односно према НДХ. Сада се води рат против мртвих Срба, односно српских жртава, и историjске истине о њиховом постоjању и страдању, и против српског културно-историjског наслеђа, коjе се безочно присваjа. Рат се води jавно, тако да се види скоро све, како на терену, тако и на интернету. Ипак, Срби о свему томе скоро и да немаjу поjма, jер су у поjмовном хаосу и политичком слепилу. У самоj Херцеговини, десетине хрватско-католичких саjтова, броjне штампане публикациjе, а посебно тзв. Хумски зборници годинама гураjу исте лажи.

Пребиловци брига целе Херцеговине: Милеко Јахура са представнцима херцеговачких удружења у скупштини Србиjе

Можете ли навести неке примере?
– У католичким публикациjама пише да Срба и ниjе било у БиХ, да jе Херцеговина преко Неретве само део „Црвене Хрватске”, да су „православни Власи” дошли са Турцима у БиХ и да jе од њих православна црква направила Србе и отела католицима цркве, а да су католици силом прешли у православље и ислам; да jе све што Срби сматраjу своjим у ствари хрватско и католичко, па и манастири Завала и Житомислић, цркве по Дубравама и Поповом пољу… Затим „хрватска” jе и лоза Милорадовића и њена некропола код Стоца. И не само Милорадовићи, већ и Косаче, и сам Шћепан Косача Херцег од Светог Саве! И не само он, већ и Немањин брат, хумски кнез Мирослав, познат по чувеном Јеванђељу. А ако jе он Хрват, шта jе друго него Хрват и брат му Стеван Немања са своjом лозом: Стеваном Првовенчаним, Светим Савом, Милутином и царом Душаном?!

Онда, ако су они Хрвати, Срба нити има, нити су икада постоjали, а ако нису постоjали, над њима ниjе ни могао да се изврши геноцид. И по бискупу Ратку Перићу геноцид jе извршен баш над Хрватима, и то 1945. од стране комуниста?! Ту причу причаjу и његови свештеници. Углавном, за њих рат почиње 1942, а интензивно 1944, када НДХ почиње да се креће ка слому, док jе 1945. година „катастрофа Хрватске” и доба „геноцида на Хрватима”.

Да би се српски кулурно-историjски споменици приказали као хрватски, тj. отели од народа над коjим jе извршен геноцид, чак се и ћирилица, иначе нешто наjомрзнутиjе што Срби имаjу jош увек, проглашава „старим хрватским писмом”, те jоj се и споменик подиже.
Врши се ревизиjа историjе, боље рећи брутално фалсификовање. Сви споменици над jамама и другим стратиштима где су Срби поубиjани 1941, су експлозивом, или на други начин, уништени или оштећени. Кости жртвава у гробницама су уништене (Пребиловци, Горње Храсно, Житомислић итд.). Поред jама и других места страдања, ако су близу путева, гомилаjу се депониjе отпада, што сам већ навео (Бивоље брдо, Кукауша, бивши силос у Тасовчићима итд.).

Како се Хрвати односе према перjаницама НДХ?
– Погинуле усташе и други коjи су учествовали у злочинима над Србима проглашаваjу се мученицима, а њихове погибиjе се проглашаваjу геноцидом. Организовано, од стране цркве и власти, дириговано се истражуjу и есхумираjу гробови тешких ратних злочинаца, за коjе jе доказано да су мучили, силовали и убиjали своjе жртве. За то су по свим општинама постављене комисиjе „повjеренства”, коjе воде бригу о проналажењу, пописивању, споменичком обележавању места усташких погибиjа, те снимању, есхумациjи и свечаноj сахрани испред цркава усташа, крижара, припадника власти НДХ… Од њих се прави култ мученика, бораца за Хрватску, коjи улази у систем и доктрину вере.

Да се истина о Пребиловцима далеко чуjе: Миленко Јахура на Спасовдан, славу српске престонице отворио изложбу о Пребиловцима коjа jе одржана у Галериjи Народне банке Србиjе

Упркос разликама, зар и jедна и друга вера нису хришћанске, самим тим требало би да негуjу сличне вредности?
– Не желим да се мешам у то шта ће и кога католичка црква славити. Међутим, ово све говори да нам, у ствари, вера ниjе иста! А многи код нас већ говоре да нам jе и црква иста?! Исто тако, ово говори шта су за њих Срби и српске жртве, међу коjима су и броjни свештеници? Просто нас не виде, нас нема у њиховом погледу на свет и циљевима коjе на основу њега праве!
За мање упућене читаоце, да кажем да jе Херцеговина, источна и западна, по турском попису из 1474-77 „српска земља од давнина”. А по, у Херцеговини обjављеним, католички изворима, исти ти католици први пут прелазе на леву страну Неретве у првоj половини 18. века. Дотле су тамо, по тврдњама бискупа, били само Турци (домаћи муслимани) и шизматици (православни Срби).

Успешна посета минстарству спорта: Уз посредство Модрага Линте, Миленко Јахура и Светозар Црногорац посетили су државног секретара ненада Перуничића коjи jе jе прошлог месеца посетио Пребиловце и обећао помоћ у градњи спортског терена

Епархиjа захумско-херцеговачка и приморска jе наjавила да ће садити маслињаке и да jе следећи степен обнова кућа. Да ли имате идеjу на коjи начин млађе и расељене људе вратити у Пребиловце?

– Тамо има много начина да се уз мала улагања покрену многи исплативи послови: сточарство, прозиводња наjквалитетниjег вина, лековитог биља, нара, смокве, наjквалитетниjег меда, сувог меса, сира, затим туризам и угостељство… Пребиловци имаjу: одличан положаj, медитеранску климу, воду, брдо и шуму са пространим и плодним доловима, затим земљу у равници поред река, парк природе Хутово блато, железничке и путне комуникациjе у близини…. Веруjем да ће и маслине успевати. Културно-историjски значаj Пребиловаца jе огроман, и сваком другом народу ово место било би национални споменик првог реда. Село има много тога да покаже посетиоцима.
Повратници у Пребиловце данас много раде и солидно зарађуjу на поврћу, посебно из пластеника. Међутим, мислим да су им на дохват руке лакши и уносниjи послови. Треба мало пословног осећаjа и храбрости, и подршке, наравно. Наjвећи проблем за повратак и опстанак Срба тамо видим у недостатку српских школа. Постоjи оправдање за отварање такве школе у Мостару.

Сваки слободан тренутак Миленко Јахура проводи у Пребиловцима

Што ће нам конзул Србиjе у Мостару, ако не зна за Пребиловце, ако не зна и не обавештава владу да су депониjе смећа око наjвећих мjеста страдања српског народа у Херцеговини – jаме Бивоље брдо и некадашњег силоса на Модричу изнад Тасовчића

Размишљате ли Ви о повратку у Пребиловце?
– Ја никога не позивам на повратак одавде из Београда, у коjи сам дошао пре 48 година. Спреман сам и желим да се вратим у Пребиловце. Али не да као викендаш уживам у природи већ да, уз подршку, створим себи и другима услове за рад и зараду, коjа би обезбеђивала стандард живота, сада бољи него код већине у Београду. Мислим да сам реалан. Наши људи, где год живе, нису без проблема. Тренутно ризици су им већи у местима у коjима су пустили корене после избеглиштва, а многи лошиjе живе и мање имаjу од повратника коjи раде своjу земљу. Наравно, нисам ни наиван. Већ сам рекао да се окружење не мири са постоjањем Пребиловаца. Али то jе константа, коjа jе постоjала и 1914. године, и у Краљевини Југославиjи и у СФРЈ.

Не треба се заносити, нити марити за тим да нас тамо неко воли и жели. Ми смо тамо на своjоj земљи, коjа jе наша баштина вековима. Не треба да jоj окрећемо леђа због окружења коjе жели да jе напустимо. Наши преци jе нису остављали у много тежим ситуациjама. Треба поштовати сваког добронамерног човека тамо, и све законе, али и тражити да се ти закони поштуjу и када су у питању Срби, њихова имовина и богато културно-историjско наслеђе. Наравно, интерес нам jе да се са суседима успоставе нормални односи у свему, али на здравим и траjним основама.

Да ли сте упркос наведеним проблемима ипак оптимиста? Владика Григориjе jе изразио жељу да се сахрани у Пребиловцима. Колико та чињеница може променити будућност Доње Херцеговине?
– Захваљуjући огромном залагању владике Григориjа, храм у Пребиловцима jе скоро завршен, за мање од годину дана. Такође, имамо и велику подршку владике Атанасиjа, коjа траjе децениjама. Ту jе и залагање наших дивних свештеника, оца Данила и оца Марка. Затим, подршка великог броjа приложника, а наjвећа jе од стране Републике Српске. Знамо да наше владике воле Пребиловце и да, наравно, разумеjу њихов огроман, пре свега духовни значаj због великог страдања, коjе сада са Храмом прелази у радост и славу васкрса Господа и спаса нашег Исуса Христа. Он jе сам „смрћу уништио смрт” и даровао нам живот вечни. Тако сада и Пребиловци, после толико смрти, патње, огња и пепела, васкрсаваjу у наше време.
Кроз обjављену жељу да у Пребиловцима jеднога дана почива његово тело, владика Григориjе jе изнео своjу веру, коjа и нас охрабруjе да се вратимо своjим Пребиловцима. Требамо бити достоjни и веровати да ћемо Пребиловце, уз Божиjу помоћ и нашу љубав сачувати, jер „ако Господ не чува града, узалуд стража не спава”! (псал. 127.1).

Миленко Јахура активно учествуjе у свим акциjама „Јадовно 1941.″ Фото: Јадовно 1941.

Усташе започеле, а КПЈ довршила злочин над Србима
– Комунистичка партиjа и власт друге Југославиjе ниjе само забетонирала неке jаме и заташкaла многе злочине над Србима. Иста партиjа и иста власт jе у своjе редове примила многе усташке злочинце, о коjима jе имала податке да су учествовали у масовним злочинима. Иван Јовановић-Црни из Шурманаца, окрутни злочинац коjи jе руководио гурањем у jаму жена и деце из Пребиловаца и убиjањима Срба из Сараjева, из више транспорта, у истоj jами и у реци Неретви, затим у граду Сараjеву и у логору Јасеновац чинио исте злочине. Он jе рат завршио као партизан и после рата 11 година мирно живео у Србиjи. Други велики злочинац Стоjан Рагуж, коjи jе лично убио стотине Срба и предводио ликвидациjе на jами Бивоље брдо и у Опузену, jе 1952. у затвору УДБ-е понудио истоj да откриjе имена четрдесеторо усташа коjи су са њим учествовали у тим злочинима. Међутим, инспектор УДБ-е jе ћутке прешао преко те понуде. Касниjе jе Рагуж ипак навео имена неких усташа – jамара. Сви су мирно живели у своjим кућама или су били у служби у ЈНА и полициjи. Били су већ чланови КПЈ и у руководству сељачких радних задруга.

Дакле, Комунистичка партиjа jе наставила тамо где су стале усташе у плану уништења српског народа. ОЗН-a jе 1944/45 ликивидарала стотине младих Срба из источне Херцеговине, само зато што су избегавали да оду у партизане, без икакве друге кривице. Тако су страдала и четворица моjих Јахура, у селу Обзир код Љубиња. Још веће злочине комунисти су над Србима у Херцеговини починили у првоj половини 1942. године, кроз револуционарни терор: ратне злочине над недужним људима коjима ниjе било до те револуциjе.

Од свог оснивања Комунистичка партиjа Југославиjе jе програмски означила Србе као хегемонисте и угњетаче других народа. Сарађивала jе са усташама на плану уништења Југославиjе. На краjу су jе, заjедно, после разних епизода сарадње и сукоба, разбили и сахранили деведестих година прошлог века.

Пребиловцима, коjи су рату изгубили 85% становништва, комунистичке власти су почетком шездесетих година одузеле наплодниjу земљу, коjу jе власт ХДЗ после 1995. године доделила Хрватима. Школу у селу су затворили 1971. године. То jе изазвало одлазак младих брачних парова из села коjе jе постало старачко и као такво дочекало рат 1992. У том рату га jе спалио бивши Титов генерал Јанко Бобетко.

Биографиjа Миленка Јахуре

Миленко Јахура jе рођен 3. маjа 1957. године у Чапљини, од оца Марка и маjке Јоке рођ. Екмечић. Основну школу учио jе у Пребиловцима и Винчи код Београда. Гимназиjу jе завршио 1976. године у Чапљини. Дипломирао jе на Правном факултету Универзитета у Београду. Један jе од оснивача Српског националног друштва Пребиловци из Београда, чиjи jе сада председник Управног одбора. Од 1984. активно се бави сакупљањем грађе и истраживањем геноцида над српским народом у НДХ. Такође, Јахура jе jедан jе од покретача и учесника акциjе отварања крашких jама у Доњоj Херцеговини и есхумациjе српских жртава из њих, као и градње Спомен цркве у Пребиловцима.

Обjављени су му радови: Пребиловци – насеље и породице, -Преглед страдања Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941 – 45. и Пребиловци и Лидице, и више чланака и фељтона у штампаним и електронским медиjима везаним за прошлост Доње Херцеговине, посебно о страдању српског народа у 20. веку. Сарађивао jе и на више књига других аутора о страдању српског народа у геноциду: Милан Булаjић – Усташки злочини геноцида и суђење Андриjи Артуковићу; Ђуро Екмечић – Пребиловци – непреболна рана српска; Улрих Шилер – Њемачка и њезини Хрвати.
Разговарао:  Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Везане виjести:

(ВИДЕО) Херцеговачка академиjа: Наjвећи скуп Херцеговаца у Србиjи у овоме веку

СРПСКЕ ЈАМЕ И СТРАТИШТА ПРЕТВОРЕНИ У ДЕПОНИЈЕ

БРАВО ХЕРЦЕГОВЦИ Херцеговачка академиjа у српскоj престоници на понос родне груде

Спасовдан у Београду: Изложбом „Пребиловци” представљена истина о херцеговачком страдању

У БЕОГРАДУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА О СТРАДАЊУ ПРЕБИЛОВАЧКИХ СРБА

Пребиловци – Јадовно 1941.