Милана Бабић: Диана

Историjу пишу побjедници. Историjа jе колико истражена, толико и сакривена. Колико забиљежено сjећање у истоj мjери и трагалаштво, и сjећање. Потрага за историjом свиjета, за смислом и промислом. Историjа jе и свештена историjа – историjа дjела Божjих. Садеjство Бога и човjека. Прича о слобода избора…

Држати нешто у сjећању значи држати нешто у срцу и приповиjедању. Оставити траг – риjечjу, сликом, филмском траком. Рећи истину, значи рећи нешто до краjа, непосредно, без патетике и мржње, без уљепшавања. Срцем и душом. Писати добро значи – непрестано сводити своj живот пред троструким судом: Божjим, своjе савjести и судом историjе.

Моjи записи, препуни су свjедочанства шта човjек човjеку може урадити. Шта све он може постати. Ипак, када се дан предаjе ноћи на службу, човек воли да се сjети прича коjе даjу визиjу нечег бољег, буде наду у Човjека. Вечерас се сjетих Диане Будисављевић, Аустриjанке коjа jе спасила мноштво српске, ромске и jевреjске дjеце из чељусти звиjери у II светском рату. Жене чиjе jе дjело било потиснуто и покривено ћутањем дуго времена. Извађено из заборава, недељама jе прича о овоj чудесноj жени будила пажњу jавности, да би, лагано, поново утонула у заборав.

Српски народ ниjе имао сретну судбину да буде ушушкан годинама спокоjа, нити jе био у прилици да буде довољно освешћен религиjски да би, у неминовном судару свjетова, коjи Балкан непрестано даруjе, изнио сукоб различитости. Никада српски народ ниjе довољно дуго био интегрисан да би до краjа био своj, утемељен у вjери, заштићен државним оквиром. Нападнути споља и изнутра, Срби су често губили битке. Оциjењени од стране Запада као руски фактор на Балкану, српски народ jе историjски осуђен на непрестана трвења са силама jачим од њега. Зато, када неко из тог другог свиjета, националног и религиjског, буде на српскоj страни, спреман да положи живот за мали словенски православни народ – рађа се невjероватна прича, на рубу фикциjе.

Прича о спасавању српске, ромске и jевреjске коjу jе извела Диана Будисављевић (рођена Обексер), Аустриjанка рођена у Инсбруку 1891. године (супруга Србина Јулиjа Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу и оснивача Хируршке клинике) отворила jе многа питања и покренула акциjу откривања њеног лика и дjела. Као и свака прича везана, за jош недовољно испричан, II свjетски рат, узбуркала jе старе духове. Прича о Дианином подвигу открила се у времену у коjем jе у Србиjи, након више од шездесет година ћутања, траjе рехабилитациjа око 1.600 људи коjи су били стрељани или протjерани из земље, као народни неприjатељи, послиjе II свjетског рата. На видjело излази закопана историjа намонтираних процеса, стриjељања без суђења, притисака, прогона неподобних – интелигенциjе, самосвиjесних, истинских патриота, оних коjи су знали превише …

Диана Будисављевић

Причу о жени, коjа jе ризиковала све да би из логора Лобор-град, Стара Градишка, Горња Риjека, Сисак и Јасеновац извукла што више српске дjеце са Козаре, Кордуна, из босанских и хрватских села извукле су из заборава Вечерње новости. Захваљуjући фељтону у овом часопису jедна невjероватна прича угледала jе свjетлост дана. Услиjедиле су реакциjе читалаца, али и броjних институциjа. СПЦ jе Диану Будисављевић постхумно одликовала орденом Царице Милице. Диана jе у Београду добила и своjу улицу. У Загребу, Сиску, Бањалуци, Добоjу покренута jе слична инциjатива. Прича о Дианиноj акциjи спасавања, ипак, оставила jе утисак да ни близу све ниjе речено, ни откривено. Недостаjу везивни елементи приче – прича о њеном животу приjе и послиjе II свjетског рата.

Оно што се зна jесте да jе, након успостављања НДХ, брачни пар Будисављевић остао у Загребу.

У jесен 1941. године Диана од мужеве рођаке сазнаjе да постоjе концентрациони логори у коjима су православне жене са дjецом. Одмах постаjе свjесна, и то записуjе, да за прогоњене припаднике православне вjере не постоjи никаква акциjа помоћи. Диана покушава да окупи људе коjи би jоj могли помоћи да извуче дjецу из логора смрти. И успjева. Са скупином сарадника организуjе Акциjу Диане Будисављевић.

У НДХ, према резултатима досадашњих истраживања, од 1941. до 1945. године страдало jе 74.762 дjеце, од чега jе 60.234 убиjено, док се 14.528 воде као жртве рата. Само у Јасеновцу убиjено jе 19.432 дjевоjчице и дjечака. У акциjи спасавања, коjу jе водила Диана Будисављевић, избављено jе 10.536 дjечака и дjевоjчица, од коjих jе 3.200 умрло на рукама спасилаца од посљедица мучења у усташким логорима. Животи нису броjке. Треба само замислити ту непрегледну колону дjеце како, престрашени, гладни, изгубљеног погледа коjи тражи утjеху и смисао свога страдања, корачаjу према капиjи онога свиjета; бол маjки, небо коjе дjелуjе ниjемо и недостижно…

Диана пише молбе, састаjе се са Кватерником, Степинцем, Артуковићем, њемачким генералима. Страшан jе њен податак да су jоj наjвише излазили у сусрет њемачки генерали. Она иде од врата до врата и моли. Моли за новац, за храну, за одjећу, а све да би извучену дjецу, изгладњелу и намучену, могла спасити, удомити па вратити родитељима када се рат заврши. Диана jе све вриjеме, на њемачком jезику, подробно водила картотеку – писaлa податке о дjеци, њихова имена, имена њихових родитеља, пориjекло. Касниjе jе картотека прерасла у дневник. Дневник, вођен од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године, говори о томе како jе Диана самостално, или са сарадницима, међу коjима су били професор Камило Бреслер, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татjана Маринић, одлазила у логоре и спасавала дjецу из усташких руку. Акциjу спасавања дjеце из логора животом jе платило jеданаест Дианиних сарадника. Дневник описуjе и шта jе све доживjела на том путу: вриjеђања, препреке, одбиjања, гледање у дjецу коjима се ближи краj, а коjима помоћи више нема, маjке сломљене од бола и очаjа како се раздваjу од дjеце, плач, jаук, неутjешност…

Диана оставља запис о маjкама коjе су свjесне да заувиjек напуштаjу своjу дjецу, али су смогле храбрости да их тjеше, говоре да их препуштаjу у сигурне руке. Посвећена сваком дjетету, Диjана jе тешко подносила њихове губитке, у свом Дневнику посвjедочиће да jе изгубила и здравље и живце борећи са усташком влашћу. Ипак, прави ударац тек предстоjи. Након рата, нова комунистичка власт забраниће jоj да се бави хуманитарним радом и одузеће jоj картотеку – брижљиво сачувана имена, пориjекло и вjеру дjеце.

Диана са мужем, ћерком и унуком

По налогу Министарства социjалне политике Хрватске 28. маjа 1945. од Диане Будисављевић jе узета цjелокупна картотека дjеце, иако ниjе била завршена идентификациjа и репатриjациjа. Диана ниjе била члан комунистичке партиjе па се њен подухват ниjе уклапао у систем коjи jе требало наметнути. Сумњиво jе било и како jе њен муж, као Србин, остао у Загребу. Њена понуда да своjим радом помогне на идентификациjи деце, у Министарству ниjе прихваћена. Очаjна што неће успjети вратити дjецу маjкама, што се браћа и сестре неће сусрести или препознати, ако до сусрета дође, Диана jе заћутала. Етикетирана од стране власти као неподобна, живjела jе скромно и повучено. Упокоjила се у Инсбруку 1978. године, шест година након што се вратила у своj родни град.

На саjту Спомен-подручjа Јасеновац име Диане Будисављевић налази се под одредницом спасавање дjеце. Дианин подвиг спада у ред наjхрабриjих. По опсегу и начину извођењу њена акциjа нема парелелу у окупираноj Европи. Невjероватно jе да jедно такво дjело, заслуга за вjечност, оволико дуго почива у забораву пред свjетском jавношћу.

Послиjе рата Диана ни своjим потомцима ниjе говорила о подухвату спасавања дjеце. Њене су риjечи: Урадила сам што сам могла и шта jе требало, и то jе то. Риjечи коjе свjедоче о њеноj свиjести да jе помоћи незаштићеном, поготово ако jе то диjете, дужност сваког човjека.

Захваљуjући Дианиноj унуци, психологу Силвиjи Сабо, Хрватски државни архив jе 2003. године издао Дианин Дневник. Када jе Вjесник 1980-их покренуо сериjал о дjеци са Козаре, Силвиjа jе почела темељно истраживати причу о своjоj баки. Ипак, од тих година до данас пуно jе времена. Питање jе коме све ниjе одговарало да jавност не добиjе причу о Дианиноj акциjи. И како то да jе тако мало трагова коjи воде до ње.Дневник Диане Будисављевић штампан jе у 700 примjерака(?!). У коментарима, коjи се могу наћи на интернету, родбина пострадалих апелуjе да се књига пласира у што већем броjу у jавност.

Дана Будисављевић, коjа jе родбинским везама везана са породицом Јулиjа Будисављевића, ниjе знала за Диану и њен подвиг. Први пут jе за њу чула у филму Духови Загреба Јадрана Бобана. Дианин живот тема jе документарног проjекта Дане Будисављевић и Миљенка Чогеље Дианина листа. Прича о Дианиноj акциjи требало jе да добиjе и филмску верзиjу. Тихомир Станић, продуцент и глумац, наjавио jе да ће прва клапа филма пасти 28. маjа 2012, на дан када jе Диани одузета картотека. Централна радња jе требало да буде смjештена у три jулска дана 1942. године, у вриjеме када jе Диана боравила у Староj Градишки.

Шта се десило? Последња вест каже да jе краjем 2014. почело снимање тог филма под називом Јасеновац.

Вест о почетку снимања филма „Јасеновац“ (Извор: „Глас Српске“)

Како нам jе потребна филмска прича о хероjу ових размjера! Како нам jе потребно свjедочанство да борити се има смисла у времену у ком се свака борба за српске интересе, за српску страну приче о страдању, прогонима настоjи обесмислити…

Из Дневника:

Током вожње нисам се у вагону могла макнути, како не бих на неког нагазила. Већа су деца стално седила на ноћним посудама, а мала су се прљала. Под jе био пун блата и дечиjих глиста. Настоjала сам колико сам могла децу премештати како би их извадила из блата. Пред jутро, на станицама су долазили људи, видели jад, додавали нам воде. Приликом дужих заустављања здрава деца су излазила из вагона. Сестре су се исцрпиле спуштаjући децу из вагона и дижући их опет назад. Многи вагони нису имали степенице. Код слабих у задња два вагона, ниjе се могло ни помислити да их се вади из вагона. Успела сам добити грабље, тако да сам барем могла избацити глисте. Чинило се да пре него што неко дете умре, глисте напуштаjу тело, jер према jутру, како су ми нека деца бивала слабиjа, читава су клупка глиста напуштала тело.

Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Риjеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касниjе, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако jе имало маjку коjа jе за њим горко плакала, имало jе своj дом, своjу одећу, а сад jе трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгаjано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол“ (…) „Пре подне jе дошао и Лубурић. Био jе бесан што мора да преда децу. Казао jе да има довољно католичке деце коjа у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам jе опет претио, да само о његовоj доброj вољи зависи хоће ли нас пустити из логора.

P. S. Овоj теми сам се враћала неколико пута у току протеклих година, стога садашња верзиjа текста и дjелуjе тако као да jе књига састављена из различитих диjелова.

Милана Бабић je професор српског jезика и дипломирани теолог. Тренутно на мастер студиjама теологиjе. Осим новинарских чланака („Светигора“, „Екстра магазин“, „Печат“, „Евроазиjа.инфо“), пише поезиjу и прозу, преводи са руског. Живи у Требињу

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

35 година од смрти Диане Будисављевић – Jadovno 1941.

Диана Будисављевић – Отргнута од заборава – Jadovno 1941.

Дианина листа – Jadovno 1941.

Дjечjи логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943. – Jadovno 1941.

Јасеновац на филму – Jadovno 1941.

Тихомир Станић за Курир: Јасеновац ће бити круна моjе кариjере