Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
U Veneciji je pre nekoliko dana prikazan film Jasmile Žbanić „Kuda ideš, Aida?“, kažu ozbiljan konkurent za „Zlatnog lava“ ove godine. E sad, pored očekivane situacije da će ovaj film biti propraćen, kao što i jeste, potenciranjem diskursa o „genocidu“ u Srebrenici, postoji još nešto o čemu valja pisati.
Naime, u ovom, slobodno možemo tvrditi ako znamo definiciju genocida, revizionističkom filmu, pored apsolutno očekivanog Emira Hadžihafizbegovića (jer kako on da propusti pljuvanje po Srbima?) igraju i bračni par iz Srbije Boris Isaković (glumi Ratka Mladića) i Jasna Đuričić (igra naslovnu ulogu). Istini za volju, Isaković i Đuričić su zaista dobri glumci koji, međutim, svoj talenat, sebi dajem za pravo da kažem, upošljavaju (svesno ili nesvesno, a pre će biti ovo prvo) u svrhe politizacije umetnosti. Dakle, može se reći da troše svoj talenat na ono što je upereno protiv njihovog naroda.
Jasna Đuričić je izjavila nakon premijere da je publika sa oduševljenjem pozdravila ovaj film, a kako i ne bi kad su svi svetski mediji koji su o filmu pisali barem jednom upotrebili kovanicu srpske demonizacije „genocid u Srebrenici“. Između ostalog, rekla je i sledeće: „Ne marim za nacionalno, ne zanima me uopšte. U mom životu zanimaju me samo ljudska sudbina i čovek, to mi je jedino važno. Naravno da je bilo teško, jer se priča o najvećoj rani našeg regiona (!) i bilo je potrebno da sve bude u mom životu podređeno tome, odnosno Aidi – njenim željama, težnjama, bolu i tragediji. (…) Moj odnos prema svim našim sadašnjim problemima, odnosno onim iz prošlosti koje političari vuku i u ovaj trenutak, ne daju nam prostor da dođe do pomirenja i da nastavimo svi zajedno da živimo.“
Njen suprug je izjavio: „Nikada mi nije bilo važno da li igram Srbina, Muslimana ili Hrvata. Takve uloge prihvatao sam isključivo da bih, kroz umetnost kojom se bavim, pokušao pomiriti te naše zavađene narode.“
Ne znam da li je moguće pričati o pomirenju ako se u nekim ostvarenjima u kojima ovi glumci igraju potencira isključivo srpska krivica. Srbi se ne spominju kao žrtve, već kao zločinci. Kako onda jedan ovakav film „miri zavađene strane“? Kako pravdati izjave Jasne Đuričić, pa čak i na umetničkom nivou, ako kaže da joj nacionalno nije bitno i da je Srebrenica „rana našeg regiona“, ali naravno, ne misli uopšte o divljanjima Nasera Orića na teritoriji opštine Srebrenica.
Genocid je postao najjeftinija antisrpska reč za koju još uvek niko nije platio na nekom sudu što ju je iskoristio. Ove priče o pomirenju uz pomoć svađanja su šuplje koliko i teza o genocidu. Očekuje se od odraslih ljudi, ozbiljnih glumaca da to barem negde pomenu.
Veliki pokazatelj povampirenja antisrpskog raspoloženja jeste i taj što mladom srpskom reditelju Ivanu Ikiću nije dozvoljen odlazak na festival u Veneciju gde se prikazuje njegovo ostvarenje „Oaza“ u okviru prestižnog programa „Dani autora“. Ikiću nije dozvoljen dolazak, jer je iz Srbije, države koja je na crnoj listi zbog korona virusa (što jeste legitiman izgovor). Ikić je nudio da se deo ekipe testira i sa testovima ode na festival, tačnije pređe granicu, ali nije im dozvoljeno.
A kako je onda dozvoljeno Isakoviću i Jasni Đuričić (koji su državljani Srbije) da prisustvuju festivalu u Veneciji i premijeri antisrpskog filma? Ne mora se biti genije da bi se odgovorilo na ovo pitanje.
I ne treba nikako ružiti niti medijski ili na bilo koji drugi način proganjati bračni par Isaković–Đuričić, jer možda oni imaju umetničke, finansijske ili ideološke razloge za učešće u onakvom filmu (svi ti razlozi su legitimni, iako nemaju baš uporište u moralu i istini). Treba samo upamtiti da im ovo nije prvi projekat te vrste, a verovatno ni poslednji.
Dok se popularizuje „genocid u Srebrenici“, dok se mitologizuje i veliča Emir Hadžihafizbegović u ulozi „srpskog zločinca“ do te mere da prisutni kažu da su padali u nesvest usled uverljivosti kojom on glumi Srbina zločinca, dok se mladi talentovani umetnici ne puštaju preko granice, jer nisu deo političke misije, dok se ovde koči film o Košarama, do tada će cvetati ovi revizionistički projekti i misao o Srbima kao genocidnom narodu, umesto kao prema narodu nad kojim je vršen genocid.
Dakle, u Veneciji nema razumevanja ni simpatija za jedan divni ljubavni film iz Srbije, ali ima za ratnohuškački iz BiH u kom Srbi glume.
I kako je onda ovo drugo umetnost, a ovo prvo nije? I zbog čega Isaković–Đuričić ne igraju u ovom prvom filmu i ljubavlju mire narode, već u drugom u kom se to „čini“ svađom?
Hajde da malo glumite da ste ozbiljni ljudi svesni i stradanja svog naroda, ako već to ne umete onako iskreno od srca. I ne mirite nas više – posvađaćete nas.
Izvor: ISKRA
One Response
Samo zbog gramzivosti,ovaj par, na prostacki lukav nacin opravdava svoj (ne) integritet. Raporter CNN-a Amampur je ,na pitanje zasto je raportirala neistine iz Sarajeva, odgovorila „TO SE TRAZILO“ (znaci i placalo). TO JE ISTO I SADA.