Milan Ružić: Matiji za rođendan!

Reč je rođena odavno i beše prva. Ko bi mogao da sanja da će se vekovima posle njenog rođenja, a na današnji dan, roditi i onaj koji će joj biti najbolji gospodar? Ne postoji slovo koje nije poželelo da ga njegova usta prozbore. Nema reči koju taj nije obradovao tako što ju je izgovorio kako treba. Nema rečenice koja ne bi na njegovim usnama poginula za pravdu i smisao. Nema stiha koji je tvorio, a da taj stih nije okačen na nebo. Nema strofe koju je taj napisao, a da nije apostrofirala suštinu života. Nema pesme koja je iz njega put na papir našla, a da se sa tog papira nije vinula u vasionu i zapevala sama za sebe.

Još zvoni kanjon Mrtvice i odzvanjaju klisure i klanci, a preko stena njegov glas skače terajući orlove i gavrane, pa taj glas iz tih litica izbija prema nebesima jak i omilozvučen, udarajući ljude u glavu i ljuljajući zvona srpskih crkava i manastira. Kako taj glas do nas dođe i njime izgovorene reči se sviju u našim ušima, mi smo odmah bolji ljudi i bar za nijansu pravoslavniji i srpskiji.

Tim se stihovima raduje i njegova nebeska bratija, namiguju mu prijatelji iz ulica sa svojim imenima, klanjaju mu se oblaci, a suncokreti se, umesto prema suncu, okreću prema njegovim rečima. Kako koju reč izgovori, svakog čoveka tri puta obraduje. Jašu na njegovim rečima duhovitost i pamet, pod ruku se drže život i smrt, pod skutom joj se kriju velesmisao i mudrost i svaka od tih reči gine kao žrtva za srpski narod, a odmah zatim vaskrsava kao remek-delo.

Čini se kao da je trideset slova, apostola jezika, našlo svog boga koji ih pretvara u zvezdanu prašinu, pa se svi zajedno valjaju univerzumom kao jedna velika kometa koja prolazi sada, a verovatno nikada više neće proći zemljom srpskom i nebom iznad Srbije. Džaba ćemo je čekati u vedrim noćima, jer će ona večno lutati beskrajem.

Verujem da je sa prvim Matijinim stihovima današnji dan, od strane same poezije, u poetskom kalendaru upisan kao – Dan Matije Bećkovića Zlatoustog. Nije crveno slovo, jer se nijedno od njih ne bi zastidelo i zacrvenelo našavši se u njegovim rečima.

I nemoj, moj Matija, biti toliko halapljiv, već idi obratno – pamet IZ glave, kako bi nešto ostalo i za nas.

Ne znam ni to do kada planiraš da budeš još mlađi, pa neka ti i ova godina unazad produži život zemaljski barem do stote, a posle živi starost još sto godina. Ćeraj ti kad niko drugi ne sme, a mi ćemo za tobom, jer za kim bismo drugim? Pa taman i samog đavola ćerali, doćeraćemo ga, uz tebe i tvoje stihove, do Onoga koji te je nama i darovao.

Možda si mogao biti rođen i nekog drugog datuma, ali neka si kad si, nek’ se drug(ov)i nanerviraju.

Ti si onaj koji nosi krst srpskog naroda na leđima, pa gledaj da se ne umoriš.

Ne znam samo da li ti teže pada taj krst ili ove reči, ali trpi kad si zaslužio.

Hvala ti, dragi moj Matija, što si se rodio u Srbiji. Nije to bio lak izbor, a velikani kao ti ga rođenjem sigurno dobijaju. Hvala ti i na tome što sam ja taj koji nešto češće od ostalih sluša tvoje reči, ali praštaj što pišem i govorim posle tebe.

Жiv mi bio, Matija, i srećna nek’ ti večnost bude!

Autor: Milan Ružić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti: Matija Bećković