Milan Ružić: Ćuti i sklanjaj se!

Ne želim da ćutim i sklanjam se od osude onoga što mislim, jer kao slobodan čovek imam pravo na svoje mišljenje, iako se ono ne uliva u ove popularne tokove.

Koliko se samo šljama, mulja i šuta sleglo iza čuvenih izgovora: „Narod voli“, „Takvo je vreme“, „Svuda se to radi“, „Snalaze se ljudi“ ili „Ćutiš i skloniš se“. U eri slobode govora počeli smo slobodno da govorimo jedino laži, a svaka istina je „poziv na mržnju“. Kako smo samo toliko odlutali od onog puta koji su za nas proputili i proprtili naši prethodnici koje danas mnogi nazivaju „tupavim seljačinama koje su se ložile na Bibliju“. Te „tupave seljačine“ su nas održale i teško nama, jer je došlo naše vreme.

„Narod voli“ – kovanica našeg poloma. Ona je dozvolila da se oni za koje su nam roditelji govorili „Nemoj se družiti s njim“ ili „On je najgori u školi“, postanu uzori onoj deci čiji roditelji zbog noćnih izlazaka i uzaludnog prizivanja mladosti nisu imali vremena za njih. Najgori đaci postali su izloženi kao nešto najbolje što ovo društvo ima. Polupismeni idioti sa nekoliko razreda osnovne škole, filovani silikonom, napunjenih noseva i vena, obučeni u najskuplja odela u zemlji u kojoj na desetine hiljada dece gladuje ili je u bolnici, urliču na televizijama, pokazuju zadnjice i srednji prst, orgijaju, slinave, povraćaju, tuku se, a sve iza providnog paravana na kome piše: „Narod voli.“

„Takvo je vreme“ – kažu za ovo gde se živi onako kako su nekada ljudi umirali. Ovo nije vreme nego nevreme. Ovo je nedoba u kom svaka zaludna glava ima pravo da kaže nešto o temi o kojoj ništa ne zna ili da napadne nekoga ko iza sebe ima delo. Nevreme u kom glavnu reč ne vodi logika ili opšte dobro, već politika koja je upregla kočije istorijske revizije i novcem zapušila rupe kroz koje curi ljudskost. Nije takvo vreme, nego takvi ljudi – zaneseni slavom koju nikada neće stići, opijeni novcem koji nikada neće zaraditi, zadojeni politikom koja ih odvaja od dece, ujedinjeni u podelama.

„Svuda se to radi“ – rekli su. Neće biti baš da su svuda glupi uzeli da pametuju, amoralni da morališu, zatvorenici da zatvaraju, bezvredni da vrednuju, zlonamerni da savetuju, ludi da opamećuju, nemušti da govore, nesposobni da osposobljavaju.

„Snalaze se ljudi“, često čujemo za one čije se „snalaženje“ nekada nazivalo zločinom i za koje se ležalo u zatvoru 20 godina. Snalaženje na štetu drugih nije snalaženje, nego otimanje, kriminal. Kako drugačije objasniti da se „snalaze“ samo oni koji se nisu snalazili sa slovima i brojevima u školi, dok se toliki pametni ljudi koji žive na rubu egzistencije nisu snašli?

„Ćutiš i skloniš se“, uče decu danas. Kažu i da je u ćutanju sigurnost, ili da je ćutanje blago. Ovo može biti tačno samo za one koji nemaju šta da kažu. Nema ćutanja i sklanjanja od nekulture, bahatosti i poniženja. Ako te neko tuče po glavi, ne možeš ćutati. Moraš bar vrisnuti da neko zna da te boli i da si čovek. Sklanjanje? Ćutanje možda nekad može da prođe, ali sklanjanje ne sme. Evo rešenja – ćuti i ne sklanjaj se. Kome više da se sklanjamo? Sklanjali smo se lošijima, luđima, beskrupuloznijima. Sklanjali smo se onima kojima se niko nije sklanjao sa puta. Sklanjamo se onim koji ne umeju čestito ni da hodaju, jer ne znaju da vežu pertle. Sklanjali smo se sa puta onima koji su nas vodili u klanice, pojili krvlju svojih rođaka, onima koji su oduvek hteli da nas unište. Sad se sklanjamo svima, jer smo navikli, a kada, u vremenu gde se svi pozivaju na pravo, neko ustane za svoja prava, mi ga proglašavamo budalom.

Ne, ja neću da bilo čija deca trpe najlošije đake čiji se bezobrazluk tretira kao hrabrost ili originalnost, neću da mi u kuću kroz televizor ulaze prostitutke, kriminalci i razni egzibicionisti, svakojaki talog mračnih vremena koji danas nazivaju „javnim ličnostima“, a mesto im je u javnoj kući. Neću, jer ja ne volim ono što „narod voli“. Nikome koga poznajem neću prećutati ako vidim da sebe uništava, jer ga mrzi da istrpi dva-tri iskušenja ili udarca kako bi bio slobodan ili srećan. Nemojte prostaklukom odgovarati na prostakluk, jer to nije odlika ni ovog, ni bilo kog vremena, već želja za spuštanjem na nivo onih koji su u mulju, a koji jedva čekaju preko vaših reči ili dela da se popnu više na lestvici koja nije njihova.

Ne želim da se u mojoj zemlji radi ono što se radi svuda i neću da svaki bezobrazluk ili prevaru nazivam snalaženjem. I ne želim da ćutim i sklanjam se od osude onoga što mislim, jer kao slobodan čovek, i ja valjda imam pravo na svoje mišljenje, iako se ono ne uliva u ove popularne tokove.

Ne želim da ćutim pred rijaliti programima, pred pornografijom na nacionalnoj frekvenciji, pred proganjanjem Srpske pravoslavne crkve, pred nestručnim ljudima na pozicijama koje zahtevaju stručnost, pred priznavanjem Kosova, pred osporavanjem istorijskih činjenica, pred etiketiranjem mog naroda kao genocidnog, pred gej paradom, pred uništavanjem svetinja i kulturne baštine, pred nebrigom za ljude kojima treba pomoć, pred bahaćenjem ispred gladnih ljudi, pred popularizovanim kretenima, pred čatmarama i udžericama u kojima ovaj narod živi dok se grade raskošni hoteli, pred kolapsom školstva, pred izjednačavanjem patriota sa nacistima, pred nametanjem devijacija kao vrednosti, pred posustankom ljudskosti zarad kvazi demokratije, pred politizacijom postojanja.

A kad stasaju generacije kojima se pravdate gore navedenim izrazima, poželećete karantin, ali se od sve te truleži i mulja kad izađe na površinu, niko neće moći sakriti.

Pa vi razmislite da li to volite, da li je takvo vreme, gde se to radi, kako ćete se tada snalaziti i hoćete li biti u poziciji da išta kažete, ili će vas u vašoj mišjoj rupi stići ono ćutanje, vas tada zauvek sklonjene s puta kojim sada marširaju horde devijantnih tehnoloških zombija sa ulogom globalizacijskih prosvetitelja.

Budućnost bi bila mnogo drugačija ako sada čvrsto stanete na put i progovorite protiv svega što nije normalno. Barem sutra nećete viđati svoju decu u „Zadruzi“ kako se „snalaze“ i plakati zbog toga što rade ono što „narod voli“.

(Iskra, 20. 4. 2020) ; Stanje stvari