Milan Bojić: Cela teritorija NDH bila je jedan veliki Jasenovac

Datum objave: nedelja, 17 novembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Srpski narod opijen jugoslovenstvom dobio je Jasenovac, opijen komunizmom dobio je „Oluju“. Proces opijanja srpskog naroda ekumenizmom traje, a put do ekumenskog jedinstva sa rimokatolicima vodi preko gaženja Jasenovačkih žrtava.

Jasenovac, 09. novembra 2019. Milan Bojić, diplomirani istoričar

Uvod

Dragi oče, braćo i sestre pomaže Bog. Došli smo danas na ovo sveto mesto smireni, sa osećanjem tuge i sramote. Osećanje stida nas obuzima kada stojimo na ovom svetom mučilištu osvećenom krvlju naših predaka, kada nedostojni stojimo pred njihovim svetim moštima. Došli smo ovde sa pognutim glavama pokajnički, jer smo narod koji zaboravlja svoje svete mučenike. Narod koji zaboravlja njihovu svetu žrtvu, njihovo, za nas decu 21. veka, neshvatljivo stradanje. Ima još mnogo svetih mesta u srpskim zemljama sa kojih su srpske duše u jatima poletele svojoj večnoj nebeskoj otadžbini.

Prvo i najsvetije je svakako Kosovo polje, zato veliki naš pesnik Matija Bećković kaže da je Kosovo „najskuplja srpska reč“. Pored Kosova polja imamo još mnogo svetih mesta. Srpske zemlje su se u svakoj epohi umivale svetom mučeničkom krvlju i tako spirale brojne grehove naroda našeg. Naše zemlje su otuda svete. Pored Kosova polja imamo još jedno sveto mesto koje se izdvaja po svojoj veličini. To su ostrva Krf i Vido sa obalom Jonskog mora. Treće sveto mesto koje je najveće i po broju i brutalnosti jeste svakako Jasenovac. Profesorka i akademik Mira Radojević je napisla da je Jasenovac „najstrašnija srpska reč“.[1]

Mi smo došli u Jasenovac da, kao što je Milutin Bojić služio „opelo“ svojom „Plavom grobnica“ nad Jonskim morem, i mi molitvom u našim srcima odslužimo opelo ispred druge savske „Plave grobnice“.

Na ovom mestu nekadašnje strave i užasa, mi smo došli, ponizni pred našim precima, ali ponosni i prkosni pred neprijateljima našeg naroda, da kažemo istinu. Na mestu na kom se nije smela istina ni pomisliti mi smo došli ponosno da je svedočimo, da trajemo i da postojimo. Da kažemo da njihovim zatiranjem srpsko ime nije uništeno, da kažemo da smo mi „meso od njihovog mesa, krv od njihove krvi“ i da ćemo se truditi da  njihov spomen traje ovde na zemlji dok je veka.

Genocidna politička misao

Jasenovac se nije desio samo kao produkt ludaka koji su se dočepali vlasti u vreme nacističke i fašističke prevlasti, nije se desio kao odraz jednog ludog vremena, već je otelotvorenje i ostvarenje genocidne političke misli Hrvatskog naroda.  Ustaštvo nije izniklo iz nacizma ili fašizma, ustaštvo ima svoju istoriju ima svoje duboke korene u istoriji Hrvatskog naroda. U 19. veku se uokviruje hrvatska politička misao, koja se izgrađuje na temelju hrvatskog državnog prava i povijesnog prava. Svoju politiku su na ovim temeljima formirale dve najveće hrvatske stranke u 19-om veku kako Stranka prava Ante Starčevića, tako i Narodna stranka biskupa Josipa Juraja Štrosmajera.

Prema postulatima tog prava, na teritoriji, koju su oni doživljavali kao hrvatsku državnu teritoriju, postojao je samo jedan politički narod, a to je hrvatski. Svi stanovnici bez obzira na etničku ili versku pripadnost činili su jedinstveni hrvatski politički narod. Po toj teoriji Srbi su bili pravoslavni Hrvati. Onima koji su hteli da sačuvaju svoje nacionalne posebnosti pretili su još 1866. godine.[2]

Glavni ideolozi hrvatskog nacionalizma su pripadnici Stranke prava Ante Starčević, Eugen Kvaternik i Josip Frank. Glavna ideja vodilja za kreiranje ove ideologije je srbofobija, tj. mržnja prema Srbima, koji su činili veliki procenat stanovništva na teritoriji koju su oni smatrali za hrvatsku državnu. Čak štaviše Srbi su bili većina na područjima Hercegovine, Bosne, Dalmacije i teritorije nekadašnje Vojne krajine. Srbi na tim prostorima su bili ratnički narod, sa jakim nacionalnim identitetom ukorenjenim u Svetosavlju i Kosovskom zavetu, pa su kao takvi bili čvrst orah koji se nije dao slomiti.

Srpsko ime se počelo se tretirati kao „politički prestup.“ Tako da su naziv Srbi zamenjivali sa širokim dijapazonom epiteta poput: „narodne neprilike“, „izdajnici“, „razbojnički i hajdučki narod“, „Vlasi“, „Cigani“, „grčko-istočnjaci“, „Bizantinci“, „blatni skoti“, „gnusna ropska stvorenja“, „smeće“, „pseta austrijska“ itd.[3]

Starčević je negirao postojanje srpske nacije, smatrao je da Srbi nisu narod, već je to naziv za robove i zatvorenike koji nisu mogli da izgrade svoju državu. Kvaternik je Srbe nazivao „nakotom vere“ pravoslavne.[4] Ta ideologija zatrovna fanatičnom mržnjom bila je u praksi primenjivana veoma često tokom pogroma Srba u Austro-Ugarskoj, najviše za vreme trzavica pre i tokom Prvog svetskog rata. Došla je do izražaja i tokom Prvog svetskog rata prilikom pokolja u Mačvi, prilikom koga su prednjačili austrougarski vojnici slovenskog porekla.

Tokom postojanja kraljevine SHS se pritajila, a tokom postojanja kraljevine Jugoslavije opet je buknuo požar šovinizma ali u emigraciji. Tokom Drugog svetskog rata stvoreni su idealni uslovi da se ona u svom najprimitivnijem vidu sprovede u delo. Tu idelogiju najbolje je definisao Mile Budak, Pavelićev ministar za bogoštovlje (bogoslovlje) i nastavu, on je u Katoličkom listu napisao je da je Ustaška lozinka za Srbe „Ili se ukloni ili se prikloni“. Tu je nastala ona svima dobro poznata izjava: „Jednu trećinu Srba ćemo klati, jedu trećinu protjerati, a jednu trećinu prevjeriti.“

U Titovoj Jugoslaviji Hrvati su bili zaštićeni, pa nisu imali priliku da se suče sa odgovornošću da se odreknu svoje klerofašističke ideologije. Sve to je rezultiralo ponovnim praskom fanatične mržnje koja je krunisana „Bljeskom“ i „Olujom“. Danas smo svedoci, da se u Hrvatskoj koja je članica Evropske unije dešavaju varvarstva i vandalizmi nedostojni civilizovanog čoveka. Ruše se srpske kuće, prebijaju Srbi, razbijaju ćirilićni natpisi, razbijaju kola sa srpskim tablicama, crtaju ustaški simboli na utakmicama, veliča se ustaška prošlost, na svim veseljima pevaju bolesne ustaške pesme.

Jasenovac-logor

Zaista imam težak zadatak, od koga zastaje knedla u grlu. Treba da vam detaljnije predstavim Jasenovac. Tačnije treba da vam predstavim pakao, jer sinonim za reč Jasenovac jeste pakao. Dr Mladen Ivenković preživeli zatočenik iz koncetracionog logora u Jasenovcu ga je na osnovu svog iskustva opisao sledećim rečima: „Nema pera, koje bi bilo u stanju opisati strahote i užasnu atmosferu u Jasenovcu. Premašuje svaku ljudsku fantaziju. Pakao, inkvizicija, najužasniji teror kakav nigdje i nikada u historiji nije postojao, krvološtva divljih zvjeri, izbijanje na površinu najtamnijih i najogavnijih instikata, kakvi se do sada kod ljudi uopće nisu pojavljivali – to je malo rečno – to je nepravedna karakteristika … u poređenju sa jasenovačkim dželatima.[5]

Selo Jasenovac se nalazi na oko 110 kilometara jugoistočno od Zagreba, preko puta ušća Une u Savu. To je bilo staro selo srpskih graničara. U vreme Vojne krajine tu je bilo sedište Gradiške regimente. Još u izvorima iz 1688. godine zabeleženi su podaci koji govore da je to srpsko selo.  U selu je bilo oko 50 srpskih domova, sa veoma brojnim prodicama. Godine 1755. podignuta je nova veća pravoslavna crkva posvećena Sv. Jovanu Krstitelju, koja je u početku formiranja logora služila kao mesto za klanje Srba.[6]

Na početku rata cela teritorija NDH bila je jedan veliki Jasenovac, stratišta su bila svuda. To je izazivalo masovne otpore stanovništva, što im je stvaralo krupne probleme, pa su hteli na prefidniji način da vrše genocid stvaranjem stratiša koje ne bi bilo na oku stanovništvu. Tako je napravljena kleofašstička fabrika smrti.[7] Mesto gde će se vršiti masovna likvidacija moralo je biti skrovito, teško pristupačno, a koje pritom ima dobre komunikacijske veze. Selo Jasenovac je većinu tih uslova zadovoljavalo. Močvare Lonjskog polja, reke Sava, Una, Veliki i Mali Strug prirodnim putem su izolovale Jasenovac. Hidrostrateški položaj je bio takav da se logor mogao lako braniti. Pri tom glavna železnička magistrala Zagreb-Beograd prolazila je nedaleko od Jasenovca, a jedan krak pruge koji ide od Novske išao je direktno do Jasenovca. To je omogućilo deportovanje ogromnog broja ljudi u stočnim vagonima.[8]

Kompleksi koncetracionih logora Jasenovac su se nalazili na površini od 240 kilometara kvadratnih.  Ustaše su na zahtev Italijana morali da su rasture komplekse logora Jadovno-Gospić-Pag. Zato su biliprinuđeni da nađu novu lokaciju. Ustaše su odlučile da to bude naselje Jasenovac. Ubrzo će se Jasenovac pročuti po neizrecivom zlu i nezapamćenim zločinima kakvih nema u istoriji čovečanstva, kako kaže Radomir Bulatović istoričar istraživač ovog logora.[9] Logor su osnovali u periodu od 15. do 21. avgusta 1941. godine, a trajao je do 22. aprila 1945. godine. Kao prve žrtve logora bili su stanovnici Jasenovca 367 Srba, od kojih je 54-oro dece.[10]

Logor Jasenovac je zapravo kompleks od logora na većoj ili daljoj udaljenosti od samog mesta Jasenovac. Kompleks se sastojao od 5 glavnih kampova i još nekoliko manjih kampova i mesta za gubilište od kojih je svakako ubedljivo najveće gubilište Donja Gradina.

Prvo su podignuti kamp I Krapije i kamp II Bročice. Zatočenici ovog logora radili su na stvaranju nasipa pored reke Veliki Strug, kao i na gradnji novog logorskog kampa III koji je poznatiji kao Ciglana. Zbog čestih poplava za vreme jesenje kiše ova dva logora su premeštne u treći koji se nalazio blizu sela Jasenovac, dobio je naziv Ciglana s obzirom da se tu nalazio industrijski kompleks (ciglana, mala elektrana, pilana itd.). Ovaj je bio centralni kamp , zbog svoje veličine.[11] Kamp broj IV nazivan je Kožara, s obzirom da su tu zatočenici bili eksploatisani za proizvodnju i preradu vune, on se nalazio u samom mestu Jasenovac. Kamp pod brojem V bio je Stara Gradiška. Ovaj logor bio je samostalno odeljenje jasenovačkog kompleksa logora. Bio je posebno jeziv jer je bio logor za žene i decu. U njegovim okvirima se nalazila ozloglašena „kula“ koja se tu nalazila još iz vremena Turske i Austrije.  U tom delu logora su se nalazile žene sa decom iz Slavonije i Bosne. Najveći broj je dospeo 1942. godine. Spavale su na goloj zemlji, u svim godišnjim dobima pod vedrim nebom. Starije žene i trudnice su odmah odvođene i ubijane na Savi ili u srpskom selu Mlaka u blizini Jasenovca. Glad, tifus i razne zaraze su bile svakodnevna pojava. Žene koje su preživele likvidaciju odvođene su u Nemačku na prinudni rad.

Logor III ili ciglana imao veliki broj mesta za ubijanje ili mučenje od kojih je jedan od najjezivjih „Pičilijev krematorijum“ ili peć za pečenje ljudi. U sklopu ovog kampa se nalazili najveća grobnica ovog kompleksa Gradina, koja se nalazi na desnoj obali Save. Logor Ciglana je jednim delom zaštićen Savom i Velikom Strugom, a sa tri strane su sagrađeni zidovi visine od 3 do 5 metara, sa bodljikavom žicom na gornjem delu i žicom kroz koju je propuštena električna struja visokog napona. Na zidu je bilo sedam betonskih kula – „vrebačica“. Visoke su bile do 10 metara. Tu su se nalazili mitraljezi. Takođe tu su bili i reflektori velike snage, pa niko neopažen nije mogao prići. Izvan logorske ograde podignut je nasip dužine 800 metara. Na njemu je radilo dnevno 2 000 izgladnelih ljudi neljudskim temopom, čim bi neko pokazivao znake umora bivao bi ubijen. Tu je veliki broj logoraša stradao. Kada bi voda prodirala kroz nasip, Ustaše bi ljudskim telima, nesrećnih žrtava zatrpavali rupe.

Još dok je bio u emigraciji Ante Pavelić poglavnik NDH je proučavao pokolje nad Jermenima u Turskoj kako bi primenjivajući to na Srbe stvorio etnički čistu Hrvatsku.[12]  Pored toga  glavni upravnik logora Maks Luburić je odlazio u Nemačku kako bi u tehničkom i tehnološkom smislu usavršio rad monsturozne fabrike za proizvodnju smrti.[13] Tako je logor osmišljen da pored satiranja Srba, Jevreja i Roma donosi veliku ekonomsku dobit NDH, na razne načine. Svakodnevno su pljačkani ekonomski imućniji ljudi, logor je imao brojne fabrike u svom postrojenju gde su logoraši nečovečno bili eksploatisani, takođe zatočenici ništa manje nisu bili ekspolatisani na poljoprivrednim radovima u okolnim selima.[14]

Jasenovac-svedočanstva

Život u ovom logoru je bio poput života u paklu. To je najslikovitije opisao dr Nikola Nikolić jedan od preživelih logoraša: “Svake sekunde, svake desetinesekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, majka i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sjekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotine ljudi, djece, majki, svake seknunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru leševi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotne srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde!..“[15]

Nemci su bili talentovani za pronalaske paklenih srdstava za masovna ubijanja, najviše su se služili ubistvima vatrenim oružjem, otrovnim plinovima i krematorijumima. Dok su ustaše u svojoj brutalnosti i krvoločnosti smatrale da je ubistvo iz revolvera kukavički čin, pa su preferirali da koriste nož. Ubrzo je to urodilo teškom bošeću koja je nazivana psihoneuroza koljača kod većine Ustaša.

Revolverom su ubijala samo odabrane povlašćene osobe, ali su često i njih pucali u glavu na koso, da se što duže muče dok umiru. Mitraljeze se koristili tokom masovnih ubijanja, a bombe su bacali u jame gde su bili živi vezani ljudi, pa su to bile jezive scena u kojima su delovi tela u kapljicama krvi leteli u vazduh. Takođe mnoga deca su umirala od straha kada su bombe pucale u njihovoj blizini.

Kao što sam malopre rekao hladno oružije im je bilo omiljeno. Tek kada bi dobijali žuljeve od klanja prelazili su na druge vrste oružja. Najviše su koristili „srbosjek“, nož specijalizovan za klanje, on se sastojao iz dva dela noža od 14 cm pomalo nakrivljenog koji je bio zakačen na drugi deo, tj. za kožnu rukavicu. Za ubijanje sekirom su zaposlili grupu roma kojima su obećali slobodu i nagradu ako postanu dželati. Žrtva je udarana tupim delom u glavu, da bi posle bila rasporena. Od hladnog oružja koristili su još bradvu to je predmet koji je posdseća na sekiru na koju je nasađena satara. Ovu alatku su koristili da seku glave.[16]

Od tupotvrdih predmeta koristili su najviše drveni malj, on je korišćen u samom logoru prilikom iznenadnih napada na žrtvu kako se ne bi čula ubistva, to je bilo takozvano „tiho ubijanje“. Drvene motke i kolce koristili su za domlaćivanje ranjenih žrtava, ali i za ubijanje dece. Gvozdene šipke su koristili kod ubijanja dece, žena i Roma. Takođe su metalnim čekićem ubijali decu, starce i bolesne tako što su im zakucavali eksere u glavu. Koristili su motiku kod domlaćivanja ranjenih, pa su kasnije razvili mehanizam ubijanja dece i bolesnih motikom. Jedan od najgorih načina ubijanja bilo je ubistvo nogama. Na trbuhu poluživom išutiranog tela ustaše su često plesale. Ubijali su žrtve kaišem i kobaračem (bič od volovske žile) tukući ih po svim delovima tela dok telo ne postane jedna velika rana i tako žrtva  umre od iznemoglosti. Takođe vešanje je bilo veoma čest način ubijanja. Najviše ubijenih vešanjem je na ogromnoj „Topoli uzdaha“ u Donjoj Gradini.[17]

Iza kulisa noći koristili su termička sredstva za ubijanje ljudi, tj. tada su pekli ili spaljivali žive ljude. U Ciglani su prepravili peć za tu svrhu. U tom improvizovanom krematorijumu su preko noći spaljivali od 450 do 600 ljudi. Mnogi mrtvi su ovde spaljivani, s obzirom da manjak prostora za tolike leševe. Pročitaću jedan citat preživelog svedoka Nikolića koji je prisustvovao dovoženju leševa koji su spaljivani u Pičilijevim pećima: „Puni vagončići su dovozili poklanu djecu, djevočice sa pletenicama i preklanim vratovima kao u malog zaklanog jagnjeta, dječaci kao preklana telad. Visjele su im krvave glave jedva se držeći na još preostalom tankom tkivu vrata, drmajući se pri ljuljanju vagončića kao s mesarskih kola preklana stoka. Gurali su ih nijemi zatočnici, koji su radi tog posle bili nijemu. Kasnije su i oni bili zaklani i spaljeni, da bi zauvijek zanijemili.“ Kada je su u pitanju peći koje je konstruisao nesrećni Domenik Pičili najbolje govori citat istog svedoka: „Iz Pičilijevih peći na Ciglani rasprostirao se smrad spaljene kose i zadah pečenog ljudskog mesa. On se širio ne samo po logoru, nego dopirao sve do sela Jasenovca, Krapje i okolice… Ljudi u selu i logoru šutjeli su grobnom tišinom, a kada bi noću osjetili smrad i pri mjesečini pogledali s prozora, kako suklja crni dim iz velikog dimnjaka ciglane, brzo bi se stresli, pokrili se jorganom i drhtali od straha.“.

Pored svih ovih načina ubijanja postojali su mnogi drugi. Ja ću navesti kratko samo neke. Ljudi su ubijani paljenjem osetljivih delova tela usijanim gvožđem, hladnoćom, otrvnim plinovima, glađu, gušenjem.[18]Jevrejski profesor Gideon Grajf koji je veliki autoritet kada je u pitanju istorija Holokausta je u svojoj knjizi „Jasenovac Aušvic Balkana“, rekao je „Jasenovac je daleko brutalniji od Aušvica“.

Najsvetije mesto u jasenovačkom kompleksu je svakako Donja Gradina sa obzirom da je to mesto iskorišćeno kao glavno stratište sabirnog logora. Skele su bile privezane za konopac koji je zategnut između obe obale Save, pa su mučenici stalno dovoženi. Sam bivši franjevac koji je nazivan fra Satana, Miroslav Filipović Majstorović je na sudu priznao: „Priliv zatočenika je bio veliki… kako je koji transport sitizao tako je izvođen na Gradinu gde je likvidiran. Likvidacija se vršila streljanjem, drvenim maljem (većina) i sjkirom… Jedna od metoda ubijanja kod ustaša je da nateraju grupu zatočenika da ubije ostale, pa na kraju i nju ubiju. Kako je svedočio fra Satana.[19] Gradina je bila jedna ogromna grobnica gde su bacana mrtva tela i vršene masovne likvidacije. Tu se nalazi već pominjano „stablo smrti“ gde su nađeni lanci za vešanje i zabodeni klinovi za mučenje. Pored njih su nađeni i kazani gde su se od kuvanih ljudskih tela proizvodili sapuni.[20]

Zaključak

Zaista ove jezive scene sa kojima smo se misleno susreli vraćaju nas u prve vekove Hrišćanstva kada su zveropodobni rimski carevi i njihova politička hijerarhija smišljali što svirepije načine mučenja kako bi zatrli ime Hrišćansko u svom carstvu.

Zaista je epska i nestvarna scena kada u ovom paklu čovek sedi mirno. Svake sekunde do njegovih ušiju dopiru krici zaklanih, jecaji uplašenih, vriska mučenih. Ne može da ne vide oko sebe odsečene glave, ruke, zaklana tela, krvavu travu, izmučena i preplašena lica. Taj sedi Vukašin sa nezemaljskim mirom čeka svoj red na klanje. Zaista kako se može racionalno objasniti nebeski mir svetog Vukašina Klepačkog. Hristos je rekao svojim učenicima: Mir svoj dajem vam! (Jn. 14, 27) Pa su bezbrojni primeri ranih hrišćana koji sa neobjašnjivim mirom podnose sve muke. Na ovom primeru se najbolje vidi kontnuitet hrišćanske vere. Jer je Hristos svojim sledbenicima obećao gonjenje. Ako mene goniše i vas će goniti, nije veći sluga od gospodara svoga.(Jn, 15, 20).

Jasenovac kao nekakav rendgen daje nepogrešivu sliku gde je prava, a gde lažna vera. Baš na ovom mestu je rimska „crkva“ pokazala svoje pravo lice, ali isto tako i pravoslavna Crkva. Videći taj neobjašnjivi mir ustaša Žile Friganović je preko reda počeo da muči svetog Vukašina. Sekao mu je uši, pa nos pokušavajući da ga natera da uzvikne: „Živeo Ante Pavelić!“ Baš kao što su mučitelji terali hrišćane da veličaju rimske careve. Sveti Vukašin mu je mirno odgovorio: „Samo ti dijete radi svoj posao!“ Njegov odgovor miran i tih jeste sledovanje Bogočoveku Hristu, svetom prvomučeniku arhiđakonu Stefanu i ostalim svetim mučenicima. On svog krvnika naziva dijete, sa savršenim mirom iako je sav u krvi bez ušiju i nosa. Ovaj mir je ubio samog mučitelja, koji je dobio nervni slom i u besu zaklao svetog Vukašina, posle čega je poludeo. Ovaj događaj opisao je lekar Nedo Zec, koji je prisustvovao tom činu.

Na primeru sv. Vukašina smo videli kontinuitet prave vere. Sa druge strane imamo rimokatoličku „crkvu“ koja je podržavala NDH. Čak šta više proglašavaju za svetog Alojzija Stepinca koji bio prijatelj i podržavalac Pavelića, čoveka koji bio na čelu ovog pakla. Za to ima dosta dokaza, zbog ograničenosti vremenom, ja ću navesti samo jedan dokument kome se Stepinac saglašava da franjevci na Kapitolu zakopaju, tj. sakriju deo Pavelićevog zlata, u pitanju su mahom zlatni zubi od žrtava u Jasenovcu.[21] Mnogo puta u istoriji rimokatilička „crkva“ je podizala krstaške ratove, inkvizicije, zavere i intirige. Rimokatolička „crkva“ je hranila i podržavala genocidnu ideju mrženje Hrvatskog naroda prema Srbima, tako da je njena odgovornost velika. Sada veliča i „kanonizuje“ jezivu istorijsku ličnost!

Zbog čega je važno ovo što govorim? Zato što je istorija učiteljica života. U prošlosti su Srbi bili opijeni idejom jugoslovenstva pa su se ovde u Jasenovcu treznili, bili su opijeni idejom komunizma, pa su se tokom „Bljeska“ i „Oluje“ treznili. Danas smo mi hteli ili ne u procesu globalizacije. Kao dete tog procesa rodio se ekumenizam, tj. ideja i organizacija da se sve vere ujedine. Zamislite ta antivera nas uči da su zajedno u raju Sveti Vukašin i stotine hiljada mučenika jasenovačkih i Alojzije Stepinac  koji je bio drug Pavelićeva njihovih ubica. Uostalom rimokatolička „crkva“ se posle rata trudila da sakrije i spase Pavelića. A tokom rata su fratri propovedali ustaštvo.

Mnogi Srbi svesno ili ne prihvataju ekumenizam koji se propoveda sa vrhovnih pozicija u SPC.

Čovek koji svesrdno radi na relativizaciji Stepinčeve krivice, koji kuva srpsku žabu da prihvati novog rimokatoličkog „svetitelja“ jeste episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

Srpski narod opijen jugoslovenstvom dobio je Jasenovac, opijen komunizmom dobio je „Oluju“. Proces opijanja srpskog naroda ekumenizmom traje, a put do ekumenskog jedinstva sa rimokatolicima vodi preko gaženja Jasenovačkih žrtava. U toku procesa opijanja jugoslovenstvom i komunizomom se tražilo od srpskog naroda da ne pominje svoje žrtve, da ih zaboravi zarad mira, usled te opijenosti i zaborava smo uvek iznova i iznova stradali. Takav proces je u toku, ukoliko ostanemo inertni i pasivni, ishod je i više nego jasan, jer istorija se ponavlja onome ko je zaboravi.

Neka bi dao Bog da se srpski narod, molitvama svetog Vukašina i ostalih mučenika, otrezni od jeresi ekumenizma i da odbije ekumenističke čaše kojima nas napijaju vladika Jovan i njegovi istomišljenici.

Svoje skromno izlaganje završiću molitvom iz kanona srpskim svetiteljima:

Prošle su vas muke i bolovi mnogi, sada ste u carstvu i svetlosti mira, mučenici srpski sinovi viteški. Prošli su prizori užasa i srama, kakvih svet ne vide od neronskih dana…

O stradalci novi, pod humkama vlažnim, pobeda je vaša nad hrišćanstvom lažnim!


[1] M. Radojević, „Jasenovac, logor smrti (1941-2016)“, Jasenovac, Beograd 2017, 51.

[2] V. Krestić, Jasenovac, „O genocidnosti hrvatske politke“, Beograd 2017, 27.

[3] V. Krestić, isto, 15.

[4] V. Krestić, isto, 29.

[5] A. S. Jovanović, Beg iz jasenovačkog pakla, Beograd 2014, 17.

[6] A. S. Jovanović, nav. delo, 16-17.

[7]   R. Bulatović, Koncentracioni logor Jasenovac s posebnim osvrtom na Donju Gradinu, Sarajevo 1990, 149.

[8] A. S. Jovanović, nav. delo, 17-18.

[9] R. Bulatović, nav. delo,  149.

[10] A. S. Jovanović, nav. delo, 19.

[11] R. Bulatović, nav. delo,149-151.

[12] V. Krestić, nav. delo, 41.

[13] R. Bulatović, nav. delo, 153.

[14] T. Tuleković, Istraživaea i memorijalizacija genocida i ratnih zločina, „Ekonomije jasenovačkog logora“, Beograd 2012, 95-97.

[15] N. Nikolić, Jasenovački logor, Beograd 2015.

[16] N. Nikolić, nav. delo, 97-103.

[17] Isto, 103-115.

[18] Isto, 115-125.

[19] A. Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945. knj. 2, Beograd 1986, 1036.

[20] R. Bulatović, nav. delo, 158.

[21] Vladimir Dedijer, Vatikan i Jasenovac, Beograd 1987, 593.

Autor: Milan Bojić

Izvor: srbinaokup.info

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top