Мила Михајловић, ИТАЛИЈАНСКИ ИЗВОРИ – ДОКУМЕНТИ О МАСАКРУ СРБА У ДАЛМАЦИЈИ, ЛИЦИ И КНИНСКОЈ КРАЈИНИ (1941–1943)

RAI World, РАИ, Рим

ИТАЛИЈАНСКИ ИЗВОРИ – ДОКУМЕНТИ О МАСАКРУ СРБА У ДАЛМАЦИЈИ, ЛИЦИ И КНИНСКОЈ КРАЈИНИ (1941–1943)

Улога италијанске војске на територији бивше Краљевине Југославије је тема неправедно занемарена па чак и у самој италијанској историографији. Улазак, распоређивање и деловање 2. армије у Истру и Далмацију наређено и отпочело 11. априла 1941. у 12,00 часова заслужује, међутим, детаљније проучавање, будући да су се у том сектору италијанске јединице нашле у сложеној ратној и политичкој ситуацији. Италијани су помно бележили и документовали збивања дајући тиме потпору, прикупљеним и сачуваним материјалним доказима, многим тешко разлучивим историјским истинама којима су ова документа неретко и једини сведоци.

Италијанским јединицама је поверена контрола над великим делом нове Краљевине Хрватске с циљем да се поглавнику Анти Павелићу омогући да ојача власт. Међутим, оно што италијански политички врх сигурно да није предвидео била је усташка „хајка на Србина“ те италијанска војска бива приморана – прецизним наређењима из Рима – да, од самог настанка НДХ, буде импотентни посматрач усташког насиља. Ужаснуте, згрожене и згађене усташким понашањем реагују и трупе, и команда већ 11. јуна 1941. године (лично командант 2. армије, генерал Виторио Амброзио), пише Начелнику Генералштаба у Риму да „у Лици, где су Срби најбројнији, политичко-верска битка поприма одиста језиве аспекте, јер се усташе препуштају осветама и одмаздама почињеним само у мрачном добу Средњег века“. Генерал Амброзио набраја усташка убиства и покоље над српским станвништвом – измедју осталог и оно у Глини где је масакрирано око 650 српских цивила – и упозорава на потребу да се „то хитно закочи, уколико се не жели да нова хрватска Краљевина буде захваћена олујом устанка који би компромитовао не само њен развој већ и пуко постојање“ и тражи повлачење наредјења Владе и Генералштаба о неинтервенцији италијанских трупа наочиглед усташких „злочина који су актуелно у току пред очима свих команди и трупа наше војске“.

О осећају свих Италијана у Далмацији да оваква пасивност захвата и блати и сам углед и част Италије, њихова неверица и запањеност пред неразумним наредјењима Владе у Риму о нереаговању пред злочинима, сведочи и писмо једног грађанина, родом из Милана, пријатеља сенатора Салата, који је, након неколико дана боравка у Сплиту записао да „окупационе снаге у целој Далмацији па и у Сплиту, одржавају јавни ред али се нимало не мешају у остала збивања, па тако долази до масакра над масакрима који у неким местима, на пример у Книну, достигли стравичне размере“. Следи даљи погубни, наоко апсурдан, али беспрекорно тачан коментар: „наравно, присуство наше војске на терену нас тешко компромитује, јер се не интервенише у одбрану невиних жртава“. (МИП – Архив Југославија 1941 – писмо приложено уз оно сенатора Франческа Салата упућено Филипу Анфусу, шефу кабинета Министра 30. јуна 1941.).

Који облик и колики степен је достигао револт италијанских војника према усташким злочинима и наређењима из Рима – из наведеног постаје сасвим је јасно. У редовном дневнику Команде дивизије Сассари је 16. јуна записано: „Дубоко незадовољство чита се на лицу наших војника, незадовољство делом изазвано свешћу да их Хрвати овде једва подносе, а с друге стране, добијеним наређењима која обавезују на нереаговање војном силом против актера терора и крвопролића… морал наших трупа, висок на почетку ратних збивања, сада је још виши али из револта“.

Без обзира на све, наређења из Рима остала су и даље она која су примљена 19. маја: остати на свом месту, гледати своја посла, не интервенисати. Једино што је италијански војник, иако на свој начин, отказао послушност. Испрва тајно, дакле испробавајући реаговања старешина, војници су кренули да по касарнама скривају покојег српског старца, понеко дете. Видећи да од стране старешина не стиже никаква забрана, да официри за такво непоштовање наређења нису никога кажњавали већ су се и сами придруживали иницијативи, потпомагали је, перфекционисали је, рад на заштити српског живља се проширио и прерастао у масовно спасавање и заштиту Срба. Тако су се, у околини и под окриљем италијанских касарни, формирала прихватилишта. Војници ван дужности су претраживали територију и тражили оне који су се, у нади да ће избећи усташком терору, склањали у шуме, у пећине, по планинским увлама и кланцима ….“ (Историјски архив Генералштаба, коверта 523 – Команда дивизије Сасари 18. јуни 1941.).

Истовремено, и италијанска војска и цивили су сва дешавања бележили и документовали, од двосмислености и двоструке игре у политичким односима између Рима и Загреба, о сукобима у проценама италијанских војних команди и дипломатског италијанског представништва у Загребу, о заблудама у односима са савезником-непријатељем (Хрватима) и са непријатељем-пријатељем (Србима), о усташким злочинима, о устанку Срба, о циљевима четника, о партизанском покрету,….и, dulcis in fundo, стално све тежим и све више затегнутим односима измедју Рима и Берлина.

Италијански извори о масакру Срба на овим просторима су преузети су из Централног државног архива, из Историјских архива Генералштаба копнене војске, ваздухопловства и морнарице, из Историјско-дипломатског архива Министарства иностраних послова, из Библиотеке Посланичке скупштине. Извори су и сведочења и меморије многих учесника догађаја попут сенатора Ајмонеа Финестре, историчара попут Одонеа Талпа (Dalmazia, una cronaca per la storia vol. 1941.), проф. Менацхем Схелах (Un debito di gratitudie – Storia dei rapporti tra l’Esercito Italiano e gli Ebrei in Dalmazia – 1941-’43.), проф. Салватореа Лои (Le Operazioni delle Unita’ italiane in Jugoslavia – 1941-43.), проф. Ђан Никола Аморети (La vicenda italo-croata nei documenti di Aimone di Savoia – 1941-43.). Извори су и најважнији листови из тог времена.