Ми смо народ кратког даха

О суштини националне и политичке мисли владике Николаjа, о томе како се одбранити од духа конформизма, како пробудити дух одлучности и храбрости и спремности на жртву за веру и отачество, у интервиjу за „Геополитику“ говори Хаџи Ђорђе Ј. Јанић, српски књижевник критичар.

 Ђорђе Ј. Јанић (Фото: Геополитика)

Интервиjу преносимо у целости.

Поштовани господине Јанићу, Ви сте jедан од наjбољих познавалаца дела Светог владике Николаjа Велимировића. Шта jе, по Вама, суштина његове националне и политички мисли, и колико нам она може помоћи данас?

– Не сматрам себе неким великим стручњаком за дело владичино. Ниjе то само оно што jе писано, већ и оно што jе проповедано, нарочито оно што jе радио а што ни он ни сведоци тога нису бележили. Али то jе тема за подужу расправу; расправу коjа jе хитна ради обнове српске националне свести, али коjа се скоро неће зачети. А без ње неће доћи до стварне обнове нашег верског и националног идентитета. До обнове српства. Владичина мисао jесте еволутивна, мисао духовног сазревања, коjе се паралелно развиjало са националним и политичким сазревањем. Све до, назовимо га зрелим периодом, стављањем на чело Богомољачког покрета. Било jе ту и младалачких трагања и додира са разним хришћанским учењима, мање-више jеретичким, али и са оним нехришћанским. Први светски рат, живот у емиграциjи, активни рад на националноj пропаганди, дружење са разним политичким, националним и верским групама време jе каљења његовог верског и политичког идентитета.Али тек повратком у отаџбину и напуштањем разних интелектуалистичких, магловитих гностичких визиjа, он ће постати онаj кога ми данас познаjемо и чествуjемо. Тада jе он, учећи народ, и учећи се од њега, пригрлио светосавско православље. Тада jе свео политичку идеологиjу на слободарство и задругарство. То ниjе демократиjа, већ много више од ње. То ниjе ни странчарење, али ни диктатура. Његов однос према свету jе пирамидалан: Бог-краљ-домаћин-народ. Ова структура ниjе класификована. Бог jе са свима директноj релациjи, али и у узрастаjућем низу. Краљ jе самодржац (суверен) кроз миропомазање одговоран Богу за себе и народ коjи jе добио од њега, домаћин jе одговоран краљу (држави) и Богу за своj дом. Народ jе одговоран домаћину, краљу и Богу. Из овога следи и владичин однос према нациjи. Нациjа ниjе искључивање других народа. Нациjа jе свест заjеднице о идентитету. Срби су примали хришћанство поjединачно, али своjе православно хришћанство добили су кроз учење Светога Саве. Светосавље jе дало Србима колективно сазнање о себи. (Кроз православље-светосавље Срби су достигли своjе jаство.) Из овога jе jасно да владичини погледи на нациjу и политику врло мало имаjу сличности са данашњом политичком ситуациjом, да jе оно револуционарно учење коjе захтева радикалне промене човека и друштва.

Ви Светог оца Јустина Ћелиjскогзнате из прве руке. Данас смо сведоци постоjања различитих тумачење и интерпретациjа његове личности и дела. Какав jе, по Вама, однос данашње црквено-богословске jавности према ави Јустину? Коjа jе главна поука из његове духовне-аскетске заоставштине за данашње време?

– О Светом Јустину Ћелиjском постоjе различита тумачења. И то jе добро. И православна и jеретичка, и похвална и покудна, њему су само на славу. И истинити ставови о коjима сведочи и његово дело и његов живот, и интерпретациjе коjе желе да га прикажу другоjачиjим него што jесте откриваjу његову духовну величину. Његов jе живот сведочење Господа. А живот и дело jедна монолитна православне духовности. Више пута jе говорио: све jереси и све лажи кроз историjу хришћанства истичу из Христоборства и Богоборства. Из тог аспекта видим и покушаjе, чак и његових ученика, да се нетачно интерпретираjу и ниподаштаваjу његов живот и његово тумачење учења (догме) Цркве. Али то ниjе ниподаштавање слуге Божjег Јустина Ћелиjског, него ниподаштавање Христоса, одбацивање Јеванђеља, морална деструкциjа Срба. Одвођење нашег крстоносног народа са пута Спасења и живота вечног на пут личне и колективне деструкциjе. Ава jе био стена православља на коjу су наваљивали комунистички бесови и на коjу сада наваљуjу бесови екуменизма. А и jедни и други су само име за злочинитеља. Помињете „данашњу богословско-црквену jавност“. Сигурно мислите на неке коjи су завршили теолошке науке. То ниjе хришћанска jавност, нити су њихови ставови за праве хришћане као jеретичка учења непрепознатљиви. Они то што су скоро више не криjу, заклањаjући се на „право интерпретирања хришћанства у духу модерног времена“. Али, за хришћанство нема модерног и немодерног времена. Ми смо достигли „модерност“ Васкрсењем Господњим, и од тога ничег модерниjе нема, нити може бити. То jе посведочило Васкрсење Господње, тако нас jе учио ава Јустин, у то веруjем и jа, недостоjни.

Ви сте познат и као човек коjи у свом личном животу и раду истраjава до краjа у одбрани духовних и националних вредности. Нажалост, ту особину има све мање људи у епохи у коjоj живимо. Како се одбранити од духа конформизма, коjи осваjа не само друштво, него и веруjуће и црквене људи?

– Да ли истраjавам и колико истраjавам, зна само Бог. Ја веруjем да мало истраjавам, скоро да не истраjавам. И то jе тужно. Да бисте у нечем истраjавали, морате стварно бити то за шта тврдите да jесте. Самим тим, морате да будете против онога што нисте. Али пре свега, ви морате бити нешто. Отац ме jе научио да смо ми нешто jер знамо ко смо. Учио ме jе да се не дружим са ништацима. Говорио jе: ако мораш да будеш слуга, нађи газду коjим можеш да се поносиш. Научили су ме да будем слуга Божиjи и слуга краљев. За остале ми jе рекао да сам им jеднак. Нешто слично томе сам нашао код Светог Николаjа, и Светог Јустина. И они су сносили последице своjих ставова. Више пута сам писао да смо ми народ кратког даха. Народ коjи ниjе спреман да се мучи. Кад неког муче, ми га не бранимо. Али, тешко њему ако попусти. Презрећемо га. У његовом отпору нам jе сва нада. А када мученик нестане, лагано, скоро неприметно, почињу да га помињу. Постаjе део колективне свести. Светионик. Кажете да се конформизам увукао и међу црквене људе. Ту сигурно мислите на jерархиjу. Не тугуjте. Тако jе вазда било. Сетите се да jе онаj коjи jе Господу пришао да му помогне да носи Крст био странац. Не неко од ученика. Они су се сакрили.

Да ли се слажете са ставом да смо као народ постали млаки, и да jе то, поред других, jедан од важних узрока економске, социjалне и државотворне кризе српског народа? Како пробудити дух одлучности и храбрости и спремности на жртву за веру и отачество?

– Ми смо лаодикеjци. Тачниjе, ми смо размажени. Инфантилност jе наша колективна особина. Стално очекуjемо да нам неко нешто дâ. Стално се позивамо на наша права. Читав друштвени систем се позива на права. Разлог jе у томе што ми никаква права немамо. Имамо право на рад, али посла нема. Имамо право на школовање, али места у школама нема. Имамо право на здравље, али лекова нема. Превара jе у томе што нико не помиње обавезе. Нема права без обавеза. Помињање наше обавезе се избегава jер она jе успостављање релациjе коjа доводи до реализациjе права. Уради то и то и имаћеш право на то и то. Онаj коjи вам дâ обавезу, преузео jе обавезу да реализуjе ваше право. Ако га не реализуjе, ви имате право на побуну. На одбиjање обавезе.

Дух одлучности се учи у кући. Има ли га? Не. Нема га jер дома нема. Или скоро да га нема. Децу не васпитаваjу родитељи. Не говори им се о породичноj традициjи, а из породичне традициjе не указуjе им се на националну традициjу. Ви сте овде поменули спремност за жртву ради узвишених циљева – веру и отачество. Али данас нико ниjе спреман ни за какву жртву. Чак ни за жртву ради наjрођениjих.

Где jе излаз? Излаз jе у вери, раду, самоконтроли, карактеру. Треба наћи реалне примере, не празне приче. А примера у нашоj прошлости има. Треба народу указати на наду. А нада даjе смисао. Не дозволимо да нас они коjи су нас збацили с богочовечанског пута поново воде ка тзв. срећноj будућности, коjа се сада зове Европа. Срећна будућност се постиже угледањем на примере из прошлости. Другачиjе никако.

Ситуациjа jе више него трагична. Али, Богу се помолимо, jер никад ниjе тако лоше да не може бити горе.

Како гледате на актуелну политичкуи економску ситуациjу у нашоj земљи, као и на чињеницу да се претходна а и актуелна власт, кроз „бриселске споразуме“, лагано одриче суверенитета Србиjе над Косовом и Метохиjом а тиме и од Косовског завета?

– Помињете Косовски завет. Мислите да смо га губљењем географског просторапочели да га се одричемо? Косовски завет jе српска историософиjа, а ње се све убрзаниjе одричемо jош од Видовдана 1914. Почели смо да заборављамо на Небеско царство ради земаљског коjе смо освоjили 1918. да би нам га следећих осамдесет година отимали. Ниjе страшно што нам отимаjу национално тело – српске земље – већ што смо изгубили националну душу. „Бриселски споразум“ и остали споразуми су само папир. Њих се држе слаби а цепаjу их jаки. Боjим се да смо ми потписали споразум са jедним кога народ назива Кусим или Репатим. Вратимо се споразуму коjи jе jедном Моjсиjе прихватио а Господ своjим отелотворењем потврдио. А онда ће нам се све што смо изгубили вратити. Учимо се од Јевреjа. Сачуваjмо нашу душу, утемељимо се у вери jер, треба утувити, Бог даjе победе.

Неки архиjереjи Српске православне цркве су у последњих неколико децениjе веома оштро критиковали Доситеjа Обрадовића. Ви сте урадили jедно веома озбиљно истраживање о Доситеjу Обрадовићу, чиjи jе резултат Ваша нова књига, „Доситеj и доситеjевштина“. Реците шта jе права истина о односу Доситеjа према Српскоj православноj цркви, да ли jе Доситеj критиковао верско-догматске основе Цркве или црквену jерархиjу, односно тадашње стање у Цркви. Како се Црква односила према Доситеjу? Како Ви уопште оцењуjете историjски допринос Доситеjа Обрадовића српском народу, посебно стварању српске државе у периоду Првог српског устанка?

– На читаву лепезу питања коjа ми упућуjете када jе Доситеj у питању, наjбољи одговор се налази у jедноj опасци Св. владике Николаjа Охридског и Жичког. Он каже да jе Доситеjева вера вера коjу има народ, без великих догматских питања, вера простосрдачна. Он се ниjе бавио догмом и његова критика jе критика стања у Цркви, а не критика хришћанства. Мит о Доситеjевоj критици хришћанства наставио се у миту о негативном односу СПЦ према њему. Оба ова мита су потекла из атеистичких, рационалистичких, позитивистичких и марксистичких кругова. Парадоксално jе да се он „разгранао“ унутар црквене литературе тек после 1944. О Доситеjу као атеисти писали су, и то узгред у XИX веку, jедан патриjарх цариградски (Антим В), jедан епископ горњокарловачки (Евгениjе), Вук и Његош… Разлог за то писање jа сам у књизи обjаснио. Опширно сам писао о прослави Стогодишњице Доситеjеве 1911. у Београду, парастосу у Саборноj цркви, где jе одржао проповед митрополит (патриjарх) Димитриjе, као и прославама широм српских земаља. Занимљиво jе да jе неким нашим теолозима критика Доситеjа служила за критику марксизма. Што се тиче његовог доприноса Устанку, он jе, чини ми се, недовољно у нашоj историографиjи истакнут. Не умањуjући Вуков значаj за нашу културу, сматрам да jе Доситеj учинио много, премного за своjе отачество.

Хаџи Ђорђе Ј. Јанић,српски књижевни критичар, родио се у месту Власотинце 1941.Дипломирао jе jугословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Обjављуjе од 1968. године књижевну критику, књижевну историjу, религиозне есеjе и студиjе, књижевну и политичку полемику, есеjе о српском духовном наслеђу, као и поезиjу. Такође обjављуjе текстове и студиjе из историjе, етнологиjе, фолклористике, политичке коментаре и геополитичке анализе. Владимир Димитриjевић наводи да jе Јанић због своjих интелектуалних ставова трпео у време Титовог режима.Због огледа „Бог у делу Момчила Настасиjевића“, обjављеног 1973. у „Теолошким погледима“ (уредник jе био владика Данило Крстић) избачен jе са радног места професора књижевности у 11. београдскоj гимназиjи, и десет година jе био без посла. Разлог за избацивање: „морално-политичка неподобност“ (то се данас зове „политичка некоректност“). Јанић jе аутор великог броjа књига и студиjа,од коjих издваjамо само неке: „Хаџиjа вечности“, „Хришћанин у свакодневном животу“, „Оци отаца наших“, „Свет страха“, „Трагање за вером Исидоре Секулић“, „Политика као теодулиjа: политичка мисао владике Николаjа“, „Песник и свет у књижевном делу Мирка Магарашевића“, „Са надом чекаjући“, „Време и утемељење“, „Доситеj и доситеjевштина“…

Извор: ПРАВДА

Везане виjести:

ПРЕНОСИМО: Кукала нам маjка овако паметним – Пише …

ФИЛМ: Свети Николаj Велимировић – Jadovno 1941.

Eвропски дуг Србиjи – Jadovno 1941.