fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Ми, из 1914.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/mlada-bosna.jpg

Како су се заjедно нашли потоњи Генерал НКВД-а и четнички воjвода, црнорукац и књижевник нобеловац?

Не жалећи се и примаjући ход догађаjа и ред ствари у људскоj судбини, не тражећи од новог нараштаjа више разумевања него што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас jедан другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхолиjом, тражимо оно наше из 1914. године, што jе изгледало страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што полако нестаjе и бледи као песма коjа се више не пева или jезик коjи се све мање говори. Али, између себе, гледаjући jедан другом у зенице коjе су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе да гледаjу ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом, за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене младости. И док нас траjе, ми ћемо у себи делити свет по томе на коjоj jе ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедиjе на сваком кораку, то jе наша права судбина.

Иво Андрић

интервjу за часопис Идеjе, новембар 1934. године

Тешко jе разумети време коме не припадаш. Многи добри историчари животе су провели зароњени у избледела документа па ипак никада нису постали сjаjни. Нису имали таj редак, урођени таленат да из листова старе хартиjе поред чињеница упиjу и читаво jедно време, свет какав више не постоjи и може само да се измашта. Историjски извори су скривена упуства за његову конструкциjу. Не каже се случаjно да „сваком извори другачиjе жуборе“. Свако има своj дубоко лични доживљаj стварности. За оног ко се бави прошлошћу она мора да буде управо то – стварност.

Ко су били младићи из босанских касаба, познаници из шетњи дуж калдрма чаршиjе и са страница омладинских часописа,  изгубљени у потрази за истином међу редовима Бакуњина и Чернишевског, Његоша и Пандуровића, загледани у вечност колико и у гране jоргована коjе скриваjу девоjачке пенџере?

Ниjе лако промишљати данас, на овоj несрећноj земљи коjу jе на толико различитих светова изделила  Дрина, о групи младића у коjоj су, потпуно равноправно, jедан до другог стаjали Данило Илић и Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Мухамед Мехмедбашић, Васа Чубриловић и Доброслав Јевђовић. У земљи са само шест гимназиjа, са туђинском влашћу и погледом преко заталасане Дрине на слободну браћу, они су сањали ново, другачиjе време.

Многи данас покушаваjу да их укалупе. Да кажу да су били националисти. Великосрпски или jугословенски. Други пак кажу анархисти. Трећи, деца заведена од групе српских завереника. Смештаjу их калуп показуjући суштинско неразумевање оних о коjима говоре.

Њихова суштина jе била борба да изађу из калупа. Побуна. Генерациjска, социjална, друштвена, морална. Живели су у свету коjи су хтели да мењаjу. Како jе сутра требало да изгледа нису знали нити су желели да знаjу. Њихова судба jе била да мењаjу оно што jе данас. Били су револуциjа. Нико од њих ниjе маштао да постане државник као Кавур, већ револуционар, Манцини или Гарибалди.

Они преживели су заувек остали људи 1914, било jе то „њихово време“, како Андрић каже. Читава њихова идеjна вертикала jе смештена између Принципа и Жераjића, баш као што се,  симболично, између њихових имена на врху и дну списка сахрањених у гробници Видовданских хероjа налазе имена њихових палих другова. „Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи.“

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/ivo-andric.jpg

Андрић jе заувек остао остао „jедан од оних из 1914″.

Говорећи данас о Младоj Босни ретко ко схвата да она ниjе била организациjа, узак круг завереника коjи jе састаjе у задимљеним механама и припрема атентате. Млада Босна jе била име за идеjу. Само jе идеjа могла да окупи људе међу коjима се многи нису ни познавали, удаљене килиметрима али jош више менталитетом и карактерима.  Како би се другачиjе нашли заjедно потоњи Генерал НКВД-а и четнички воjвода, црнорукац и књижевник нобеловац.

Почетком двадесетог века у Босни и Херцеговини jе стасавала генерациjа чиjи су предводници били „апостоли перманентне побуне“, како их jе у разговорима са Дедиjером називао Сартр. Суштину „перманенте побуне“, по мишљењу Сартра, вероватно jе наjбоље на папир пренео jедан од побуњеника из 1914, Иво Андрић. Његова „Прича из Јапана“ онима склоним промишљању открива дубљу истину од „њиховом времену“ него хрпе страница са фактографски поброjаним чињеницама.

Прича из Јапана

За владе царице Ау-Унг био jе међу осуђеним Тристопедесеторицом уротника прогнан и пjесник Моро Ипо.

Три године jе проживио на наjмањем од Седам Отока, у кућици од рогоза. А кад jе царица обољела и њена моћ стала све више да опада, њему jе успjело, као и већини од Тристопедесеторице да се поврати у главни град Једо. Становао jе накраj града у jедном крилу неке свећеничке зграде.

Грађани, сити крвавог господства луде и окрутне царице, су завољели пjесника, а већ они од Тристопедесеторице биjаху му нераздруживи другови. Од руке до руке су ишли његови кратки стихови о jунаштву и смрти, а његов добри смиjешак био jе у њиховим расправама као риjеч коjа одлучуjе.

Тада се догоди да од отрова свеопће мржње умриjе царица преко сваког очекивања нагло. Њени се неваљали дворани разбjегоше, а она jе лежала надувена и грдна у пустом двору и ниjе било никог ко би jе саранио.

Брзо се сакупише Тристопедесеторица уротника и преузеше власт. Подиjелише између се чинове и части и стадоше да владаjу jединственим царством на Седам Отока.

Кад jе у двору некадање царице било прво свечано виjеће, преброjише се Тристопедесеторица и видjеше да jеднога нема, а кад се прочита списак свих завjереника видjе се, да нема пjесника Мори Ипо. Не хтjедоше да виjећаjу без његова гласа него одмах послаше роба са двоколицом по њега. У неко доба се врати роб са празним колима; речено му jе, да jе Мори Ипо отпутовао и да jе за виjеће Тристопедесеторице оставио писмену поруку. Наjстариjи у виjећу прими савиjену артиjу и предаде jе начелнику државних учењака а оваj jе стаде на глас да чита:

„Мори Ипо поздравља, на растанку, другове своjе, завjеренике!

Благодарим вам, другови моjи, на заjедничкоj патњи и вjери и побjеди и молим вас да ми опростите што не могу да с вама диjелим и власт као што сам диjелио борбу. Али пjесници су — противно од других људи — вjерни само у невољи, а напуштаjу оне коjима jе добро. Ми, пjесници, смо за борбу рођени; страсни смо ловци, али од плиjена не jедемо. Танка jе и невидљива преграда што ме диjели од вас, али зар ниjе и оштрица мача танка па ипак jе смртоносна; без штете по своjу душу не бих могао преко ње до вас, jер ми подносимо све осим власти. Зато вас остављам, другови завjереници, и идем да потражим има ли гдjегод коjа мисао коjа ниjе остварена и коjа тежња што ниjе извоjевана. А ви владаjте разборито и срећно, али дође ли икад на наше царство од Седам Отока каква биjеда и искушење и буде потребна борба и утjеха у борби, потражите ме молим вас.“

Ту jе предсjедник виjећа, коjи jе био мало наглух, читање прекинуо и старачком нестрпљивошћу, с негодовањем у гласу рекао:

„Каква биjеда може задесити царевину за праведног и слободоумног владања Тристопедесеторице!?“

Сви виjећници кимнуше главама; стариjи се осмjехнуше презриво и сажално: Каква биjеда?! Читање се не настави него започе виjећање о закону за увоз и царину.

Само начелник државних учењака прочита до краjа пjесникову поруку, али у себи, и онда jе смота и похрани у архиву некадање царице.

Пише: Петар Ристановић

 

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: