Метајнска литија 2015.

Велика jе разлика између потомака фашистичких злочинаца и потомака жртава фашизма. Ниjе лако ни jеднима ни другима

Пише: Зорица Ђоковић

Метаjнска литиjа 2015. – острвско чудо невиђено у 74 године од оснивања и затварања првог логора за жене и дjецу у Другом свjетском рату, звучи велико и jесте велико, али не на око.

Па, ипак, била jе трн у оку. Некима.

Како jе могуће да мала метаjнска литиjа са три православна свештеника и четрдесетак ходочасника, укључуjући и камермане, новинаре и фото-репортере, чиjа jе траса износила jедва 250 метара, инспирише неку господу коjа се уз ту трасу случаjно затекла, а нису били, сад већ по правилу, антагонистички расположени навиjачи, на вриjеђање литиjе и окретање леђа?

Зашто?

Да ли су та господа туристи из континенталног залеђа или рођени Метаjнци? Шта jе заправо њима засметало?

Да ли би им jеднако засметало да jе исти броj људи из неког jош даљег залеђа, прекодринског, напримjер, Метаjну походио са пуним новчаницима, ради љетовања, умjесто ради ходочашћа?

Да ли би им jеднако засметала три рабина, умjесто три свештеника? Да ли би рабинима смjели добацити или окренути леђа, као што су свештеницима и Часном Крсту са распетим Христом?

Много jе питања и много туге, људске и хришћанске.

Тиха, али торжествена литиjа, у сеоцету у ком се мало шта дешава, могла jе бити кратка и радосна атракциjа.

Неки мирољубиви хришћани у молитви, са распетим Христом као jединим символом, предводником и заштитником, могли су бити схваћени као знак Христове љубави према ближњем.

Они коjи су дошли и поклонили се сjенима невиних жртава фашизма, могли су бити окарактерисани као антифашисти.

Све саме позитивне ствари на коjе jе изостала позитивна реакциjа, нажалост.

Проста логика намеће неколико закључака. Ако су мирни ходочасници и молитва пред зградом усташког фашистичког логора засметали jер су освjежили памћење на срамну прошлост, онда се према тоj прошлости нема однос какав би требао бити и какав заслужуjе.

Ако се поклањање невиним жртвама фашистичког злочина сматра за провокациjу, онда се према жртвама нема однос какав би требао бити и какав заслужуjу.

Ако се те жртве злочина, на правди Бога мучене и убиjене, не сматраjу невиним, онда се према злочину нема однос какав би требало и какав заслужуjе.

Ако се жртве сматраjу кривим jер су према тадашњим срамним расним законима за такве сматране, онда се према фашизму нема однос какав би требало и какав заслужуjе.

Ако се Богу распетом и Крсту Часном могу окренути леђа, онда се према Христу нема однос какав би требало и какав заслужуjе.

А како jе било корачати у малоj метаjнскоj литиjи 2015. године?

Као у ранохришћанским катакомбним црквама када jе било опасно бити за Христа и са Христом – величанствено, узвишено, благословено, али и са осjећаjем апсолутне неопходности и значаjне дозе стида jер се дешава тек сад, послиjе 74 године.

Велика jе разлика између потомака фашистичких злочинаца и потомака жртава фашизма. Ниjе лако ни jеднима ни другима, али то jе ствар односа.

Ономе ко се жели оградити од злочина и фашизма, не могу сметати ни жртве, ни подсjећања, ни потомци жртава.

Ономе ко не жели пакт с ђаволом не може сметати распети Христос.  Њему се за своjе претке требамо молити и jедни и други.

Метаjнска мала литиjа jе само доказ да смо толико различити, и, боjим се, сасвим непомирљиви, да би се ономад помињана незамисливо ужасна jуха заиста раздвоjила…

Везане виjести:

Школа на рубу двиjу пустиња, морске и камене

Истина миjења поглед на живот и смрт – Jadovno 1941.

Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.

Зашто ћу поћи на Јадовно – Jadovno 1941.

Созерцање – Jadovno 1941.