Међу покланим Тодићима

Мати каже да ја идем у Тодиће и да тражим некога ко ће доћи по њу, а она и Рада да дотле остану на том мјесту.

Ја кренем горе, а оне остану. Идем према Доњим Тодићима. У засеоку су биле само три куће: тетка Васлије са 20 чељади, Илије Тодића са 15–16 чељади и Стојана Тодића са 5 чељади. Куће су им близу, једна до друге.

Када сам дошао горе, у Доње Тодиће, видим да су сви поклани. На зараванку између те три куће на снијегу је лежало око 40 чељади. Нисам их тада бројио, већ знам да их је толико било у те три куће и знам да су сви ту поклани. Тијела су расута по малом дворишту и леже у разним положајима. Понеко је забио лице у снијег, као да пије воду на врелу. На свима се виде ране и сјекотине, а код неких су разбијене главе. Неко гледа у небо, а неко се савио, згрчио.

Дјеца као да су се играла по снијегу и онда се скаменила. Нико не даје знаке живота, не мрда се, не покреће. Саво, мој брат од тетке Данице, Ђолетов брат, дјечак мојих година с којим сам заједно чувао стоку и ишао у школу, лежи једно 15 метара даље од осталих. Вјероватно је покушао да бјежи, али га је неко стигао и убио. Не знам да ли су пуцали или су га убили ножем, односно сикиром. То ја нисам могао да закључим по ранама на њему, јер га нисам много ни загледао, а нико од Тодића није преживио да би о том могао нешто казати. Ја се нисам ни приближавао Сави.

У дворишту има доста стоке. Пуштена је из штала, али је заграђена и не може прићи побијеној чељади. Ја све то мало и брзо погледао и одмах се вратио доље, мајци и Ради.

Шта ћу? Њих двије код извора Средовца, на истом мјесту гдје сам их и оставио.

Нису се ни макле. Мајка сједи, а Рада стоји поред ње. Гледају према мени. Кажем им да су и Тодићи сви побијени. Јопет не знамо шта ћемо ни ку ћемо. Мати ипак одлучи да идемо у Тодиће, теткиној кући, јер је ближа од наше у Великим Стијаковићима, а и узбрдица је мања према Тодићима. Мајка не би могла да дође до наше куће. Она је прикупила мало снаге док је сједила, те се уз нашу помоћ дигла.

Полако смо кренули у Тодиће. Стигнемо горе. И њих двије виде поклане Тодиће.

Ништа не говоримо. Само мајка уздише.

Одведемо мајку у теткину кућу и ставимо је на кревет у соби. И Рада легне поред мајке, а ја их покријем биљом. У соби на поду лежи заклано женско дијете од двије године. Лежи на леђима. Убодено у груди, а вратић засјечен. Мало крви на поду око дјетета. Крај дјетета на поду стоји комадић кукурузе и кашика с мало кајмака. Види се да је дијете доручковало кру и кајмак, па га усташе прекинуле и заклале. Кру и кајмак остали непоједени.

Ја гладан. Питам мајку да ли да узмем оно парче курузе и кашику с кајмаком да поједем.

Она каже: Поји!

Ја узмем и поједем. Мајци и Ради нити шта нудим, нити имам шта да им дам да једу. Не сналазим се у туђој кући. Раденка тражи воде. Ту је у соби била маса с водом, па јој дам да пије. Онда легнем и ја поред њих на кревет и покријем се биљом, заједно с њима. Дотле ми је било хладно. Под биљом смо се брзо угријали.

Тек тада су нас почели да хватају страх и паника. Чекамо да неко дође и да нас побије. Раденка се највише узнемирила. Сва дрхти. Каже да је јако боле ране. Шта ће дијете од осам година? Мене рана уопште не боли. Само је осјетим када се окренем и када притисне кошуља. Није то била тешка рана. У месо испод сисе ушао је само врх ножа. Али паника је спопала и мене.

Мајка лежи, јауче и само виче:

– Дјецо моја, не бојте се! Немојте плакати!

Извор: Књига: Фратри и усташе кољу, аутор Лазар Лукајић , СВЈЕДОЧЕЊЕ СТИЈАКОВИЋ МИРКА , рођеног 1932-године у Мотикама.

Везане вијести:

Крвави усташки пир у Пискавици | Јадовно 1941.

ПРЕНОСИМО: Крвави браник православља – интервју Лазар …

Годишњица усташког покоља 52 ученика школе у Шарговцу …