МЕДИЈСКО ШМИНКАЊЕ ФАНАТИЧНОГ ЗЛОЧИНА

Пише: Јадовно 1941.

Крвави трагови терористичког напада у
Зворнику

Правдање злочина оним што се дешавало у ближоj или даљоj прошлости могло би да БиХ уведе у нестанак брже неко било коjа атомска бомба. Да ли ико нормалан може да замисли ситуациjу у коjоj ће сви почети да, према свом нахођењу, намируjу историjске рачуне?

Пише: Ненад ТАДИЋ

Терористички напад на полициjску станицу у Зворнику ниjе само угасио живот недужног полицаjца Драгана Ђурића и пробудио никада залиjечене ратне страхове, већ jе у року од свега неколико часова, у медиjском смислу, вратио БиХ у 1992. годину.

Ако се отворено шовинистичка наслађивања нечиjом смрћу на порталима у Федерациjи БиХ, нарочито на бошњачким (уз повремено укључивање других страна), може правдати скривањем иза опскурних ликова и анонимном мржњом, писање етаблираних федералних медиjа непогрешиво нас враћа у доба рата.

Особа коjа jе са више комада оружjа и џеповима пуним мунициjе, уз вjерски поклич, упала у станицу полициjе, у коjоj раде и полицаjци коjи нису српске националности, за тили час постала jе за поjедине медиjе „исфрустрирани млади човjек“ коме су „српски злочинци“ убили оца када jе био мали.

Услиjедили су покушаjи исмиjавања свjедока коjи су описали напад, уз опаске да се сваки „постратни синдром“ код друге (српске) стране приписуjе вехабизму …

Чињеница да jе нападач Нердин Ибрић имао тек годину дана када jе почео рат у БиХ ниjе била сметња за почетак опскурне медиjске релативизациjе убиства и медиjску ратну реторику коjи jе планула за тили час, као да никада ниjе ни престаjала.

Занимљива jе чињеница да медиjи у Федерациjи БиХ нису жељели да пренесу информациjу да jе и убиjени полицаjац Драган Ђурић изгубио оца у ратним сукобима деведесетих, у бановићком селу Жељова. Убили су га припадници тадашње такозване Армиjе БиХ.

Да су прениjели, пропала би опскурна и опасна, али на овим просторима увиjек запаљива теза о „праведноj освети“.

Међутим, како батина има два краjа, правдање jедног злочина оним што се дешавало у ближоj или даљоj прошлости могло би да БиХ уведе у нестанак брже него било коjа атомска бомба.

Да ли ико нормалан може да замисли ситуациjу у коjоj ће сви почети да, према свом нахођењу, намируjу историjске рачуне?

За деведесете, за НДХ и Јасеновац, за међурелигиjске злочине од Краjине до Дрине…,па све тако до пада средњовjековне Босне и доласка Турака.

Могућност да било коjа фанатична особа, спремна да врши покоље, мирно хода по улицама довољно jе мрачна, али jе исто толико, ако не и више, застрашуjућа медиjска логистика коjа jе спремна да на наjопскурниjе начине оправда убиства или да их релативизуjе.

Или сасвим прецизно – Ако убиство полицаjца и рањавање jош двоjице ниjе злочин већ „освета повриjеђеног човjека“, ако више комада оружjа у његовим рукама и фанатични напад ниjе тероризам већ „измишљање исламизма“ и „политичка порука“ Републици Српскоj – онда такозване европске интеграциjе нису питање свих питања.

У том случаjу становници Српске имаjу само jедну дилему (коjа се лако и брзо рjешава) – суверенизам или вехабизам?

Или jош jедноставниjе – устав и закони или шериjат у наjави.

Извор: