Medenica: Srpska sela su gorela, svakom sam plamenu znao ime…

Noć nas je tog prokletog 17. marta 2004. zatekla na putu ka metohijskim enklavama.

Projurili smo Drenicom bez svetala…

Sumanuta “deca orla” i đavola slavila su krvavi pir.

Uplašio sam se kao malo kad do tad, a nimalo me nije bilo strah- nikakvo zlo nije moglo da nas zadesi na božijem metohu, a lica suštog zla svukud oko nas…

Nikad jasnije nisam video srpska sela u noći- gorela su!

Ništa tužnije nego kad svakom plamenu znaš ime, znaš domaćina, sveštenika, preslavu…

Gospod nas je vodio kroz ognjenu vrzinu, razgrtao je i komadima samog neba činio put…

Nikakvo nas zlo nije moglo zadesiti među suštim zlom- gde đavo potpaljuje nebo i zemlju Bog učini da krotki plamen voštanice nadvisi pogane ognjene korbače.

Gde te progone- vazda zalutaju jer svakim korakom vaskrsavaš.

Jure, stižu i satiru svoju sen.

Na svojemu si! Ništa ti đavo ne može na zavetnoj svetinji.

Nigde i nikada urlici besnih krvožednih neljudi nisu bili tiši od monaške molitve.

Što su glasnije klicali smrti to se jasnije slavio život večni.

Gde su sakatili oltare tu su ikone klicale: “Očenaš, ti što jesi na nebesima….”

Noć je bila njihov zbeg a Srblju još jedno liturgijsko svanuće na Božijem metohu…

Ne znam koliko je bilo, pred zoru negde, još smo plamenovima nazivali imena, stigli smo u Veliku Hoču.

Znaš li gde je, Aleksandre Vučiću? Daleko od metra za koji se “boriš”! Predaleko, a čitava od jevanđelja!
Svaka stopa njome je Biblija! Gde god se kreneš- svukud apostoli…

Svud oko sela plameni kavez, nigde kukavičjih kforovaca, rzbežali se nesoji!

Samo kalemovi žice, noć krvava, podrana i sapletene u njih i- pesma!

Pesma do neba! Pesma s neba! Pesma od svukud! Pesma nad pesmama! Starozavetna, novozavetna, zavetna da nikad ne utihne, da nikad Srbin ne umetri svetinju, ne poda đavolu- Božije!

Čitavo selo u porti crkve. Čitavo selo kraj oca Milenka u molitvi.

Čitavo selo u večnosti. Čitava večnost u porti, a porta puna, nema se gde od živih i vaskrslih.

Svi su tu, sve je tu, svega manjka a svega dovoljno- pesma juriša, pesma hodi, pesma sni, pesma ispoveda, pesma pričešćuje, pesma žanje jutro, pesma doziva, pesma brani, pesma dočekuje, pesma ispraća, pesma je sve, sve je pesma…

Koja?! “Živka Sirinićka!”

Beskrajno sam je voleo i pre te noći, ali plačući i pevajući je s čitavim selom da se čuje do Prizrena….

Plamen je zaćutao pred pesmom.

Zlo je zastalo pred pesmom.

Jutro je požurilo da je čuje.

Čitava Metohija je pevala.

Čitava zavetna svetinja oltar a Velika Hoča pevnica…

Sve što jesam bio sam te noći.

Sve što moramo biti reklo je to jutro!

Sve gde postojimo tamo je gde je Gospod pevao narodom raspeća.

Sve što ne smemo dati ni metra gorelo je.

Svaki je plamen imao ime, domaćina, sveštenika, preslavu…zavet da doveka ima domaćina, sveštenika, preslavu- Boga i veru da smo samo tamo zaista gostoprimnici!

Gde god bili tek smo kućepazitelji, na Kosovu i Metohiji smo domaćini!

Svaki je plamen imao ime, ali izgorelo je samo ono gde nam zgarišta nisu manastiri!

Nema samo onoga što ne vidimo i kad zatravi i zakorovi.

Smemo se odreći samo onoga što se tog 17. marta 2004. odreklo nas.

Bog, Kosovo i Metohija, pesma gospodnja, pesma ljudska- nisu, niti će!

Video sam plamenje što je nazivalo: “Pomaže Bog!”

Video sam ljude koji su glasnije od đavolje jarosti otpozdravljali: “Bog ti pomogao!”

Ne čini Srbiju bezimenim plamenom, Aleksandre Vučiću!

Ne usuđuj se da izdaš ono što ti na zgarištima čuva mesto za trpezom s Gospodom, vekovima, čitavom Srbijom vaskrslom.

Ne “bori” se za metar već ne daj slučajno ni milimetar onoga gde tiha molitva monaška nadglasa besni urlik nečastivih!

Autor: MIHAJLO MEDENICA

Izvor: DVA U JEDAN